U deceniji na izmaku zaokružuju se okviri reforme bezbednosnog sektora u Srbiji koja polako hvata priključak ka Evropskoj uniji, i ako još uvek postoje različita gledišta o budućem ustrojstvu evropske bezbednosti.
Polazeći od univerzalne paradigme bezbednosnih izazova, rizika i pretnji koje obeležavaju eru globalizacije i, zašto ne reći, i globalizma velikih sila kao bitnog svojstva međunarodnih odnosa, Srbija prolazi brojna iskušenja u mukotrpnim procesima promena.
Za razliku od razvijenog dela sveta, u kojima je država transformisala svoju ulogu u oblasti bezbednosti i zaštite stvarajući opšti bezbednosni okvir i uređujući pravni prostor za razvoj bezbednosno-zaštitne delatnosti na svim nivoima, kod nas je ostala jedna velika praznina u oblasti privatne bezbednosti. Ona se vezuje za nedržavne subjekte (privatnog karaktera) koji u okviru sistema nacionalne bezbednosti vrše određene poslove u domenu privatne bezbednosti.
Upoređujući našu i praksu država razvijene građanske demokratije, možemo konstatovati da je sektor privatne bezbednosti u ovim državama neuporedivo razvijeniji. Mnogi poslovi su stavljeni u iskljućivu nadležnost privatne bezbednosti: obezbeđenje lica i imovine, portirska služba, tehnička zaštita, kontrola pristupa objektima, kontrola kretanja u objektima, zaštita tajnih podataka. U nekim razvijenim državama (Kanada, Beneluks, Skandinavija, SAD i dr.) u okvir privatne bezbednosti svrstavaju se i neki poslovi srodni policijskim i pravosudnim poslovima, kao što su npr. Istraživanje prevara i sumnjivih finansijskih transakcija, kriminalističke istrage i istrage prošlosti zaposlenih, zatvorska služba i prevoz zatvorenika, interne istrage, istrage saobraćajnih nezgoda, bezbednost parkirališta, kućne patrole, obezbeđenje luka, aerodroma, železnica, rezidencijalnih objekata i komercijalnih ustanova i dr.
Kod nas se oblast privatne bezbednosti uglavnom svodi na poslove obezbeđenja lica i imovine. Pravni osnov je arhaični i prevaziđeni Zakon o sistemu društvene zaštite iz davne 1984, koji određuje da se za sprovođenje mera fizičko-tehničkog obezbeđenja mogu koristiti usluge organizacija koje su registrovane za te poslove. Radikalne političke promene, a naročito jačanje privatne bezbednosti vezane za opštu privatizaciju posle 2000, nije uopšte praćen odgovarajućim normativnim regulisanjem. Doduše, treba pomenuti više nacrta novog Zakona uraenih i od vladinog i nevladinog sektora ali, osim što je pomenuta u Strategiji nacionalne bezbednosti Republike Srbije 2009, drugih rezultata nema.
Sagledavajući postojeće stanje sektora privatne bezbednosti, može se konstatovati da je reč, u suštini, o velikom biznisu u kome su isprepleteni brojni ekonomski interesi, sa domaćim i spoljnim političkim primesama.
Ovaj kompleks se, uglavnom, svodi na agencije za fizičko-tehničko obezbeđenje kojih-prema nezvaničnim podacima-ima oko 3.800, sa oko 50.000 radnika (od čega je samo 1/3 prijavljena sa minimalnim platama), sa oko 47.000 cevi lakog naoružanja (pištolj, puška), oko 15.000 zaštitnih pancira, na stotine (polu)blindiranih vozila, visoko sofisticiranom tehnikom poslednjih generacija audio video tehnike, dok je ostvarena dobit u 2003. bila oko 26 miliona evra, a da je MUP u 2007. izdao FTO preduzećima dozvole za oko 20.000 komada oružja.
Ovakvo stanje sve više poprima alarmantne tonove, od kojih pažnju zaslužuju:
– Agencije za fizičko-tehničko obezbeđenje su, posle vojske i policije, treća oružana sila u Srbiji;
– osnivanje ovih firmi je jednostavno: potrebno je imati osnivački kapital, kancelariju, telefon i jednog zaposlenog, kao i odobrenje za nabavku oružja koje izdaje MUP, koji nema centralizovane podatke o inspekcijskim posetama i ako je nadležan za nadziranje ovih firmi. Ovakva procedura bitno olakšava mogućnost da firme otvaraju nestručni i nekompetentni ljudi, čiji raspon se kreće od kriminogenih, polukriminogenih do onih iz sfere politike, što ukazuje na spregu sa pojedinim političkim partijama u dobijanju najprofitabilnih poslova, do ozbiljnih indicija da se koriste i za tajno finansiranje ovih partija;
– sektor privatne bezbednosti, i ako zapošljava na desetine hiljada radnika, državi prijavljuje tako beznačajan prihod da ispada, kako oni rade volonterski. Normativnim regulisanjem otvorilo bi se nekoliko desetina hiljada novih radnih mesta (oko 2/3 radnika je, najčešće, iz redova prevremeno penzionisanih radnika vojske, policije i službi bezbednosti), a u budžet na godišnjem nivou bi se slilo do 10 milijardi dinara po raznim osnovama – PIO, PDV, razne takse za provere, lekarske preglede, licence i dr.
– u mnoštvu ovih agencija, među renomiranim i afirmisanim, pojavljuju se i one za koje postoje indicije da nezakonito koriste sredstva elektronskog nadzora i praćenja lica, a da ne snose nikakve zakonske posledice;
– u poslednje vreme uočava se vrlo zabrinjavajuća bezbednosna pojava po nacionalnu bezbednost države: ulazak stranog kapitala koji kupovinom postaje (su)vlasnik, uz zadržavanje dosadašnjih vlasnika u statusu menadžmenta. Time se otvara i pitanje obaveštajne delatnosti stranih obaveštajnih službi na teritoriji Srbije.
Ovih nekoliko napomena je sasvim dovoljno da se ukaže na krajnju zapuštenost privatnog sektora bezbednosti u Srbiji. Njegov odnos prema nacionalnoj bezbednosti još nije ni politički ni bezbednosno izučen u meri u kojoj to nalažu državni i nacionalni interesi. Savet za nacionalnu bezbednost je, očigledno, na potezu.
