Ako turisti iz celog sveta žele da vide mesta razorena ratom, zašto im Srbija to ne nudi – zato što se smatra krivcem ili zato što zaboravlja da je imala žrtve?
Do zuba naoružani kamperskom i bekpekidž opremom, zapadni turisti sa uzbuđenjem sve više hrle na puteve hrvatskih domobranitelja, da osete kako su se hrabro borili protiv srpskog agresora, i u sarajevske podzemne hodnike gde su se od istog agresora skrivali Bosanci. U medijima pogrešno nazvan ratni turizam odnosi se na Bliski istok, recimo, tamo gde borbe još uvek traju. Turizam o kome govorimo je “dark” ili mračni, i skopčan je sa mestima nedavnih stradanja, ali godišnja stopa rasta i jednog i drugog je dvostruko veća nego stopa razvoja turizma u Sjedinjenim Državama i zemljama zapadne Evrope.
Kada su prevazišli bolivijske puteve smrti i druge prirodne vrleti rizične po život, avanturisti su se usmerili na sarajevsku “Mission impossible”, posete mudžahedinima i “Turu Radovan Karadžić” vodiča Zijada Jusufovića ili “Putove branitelja” turističke agencije Danubium turs iz Vukovara. Osim sarajevskih skloništa i podzemnih ratnih hodnika koji vode do aerodroma Butmir, te kuće prvog predsednika Republike Srpske na Palama, Jusufovićeva tura se razvila do posete Srebrenici, Mostaru, Zenici i skrovitim sedištima mudžahedina sa kojima, kako on tvrdi, Amerikanci posebno vole da porazgovaraju i slikaju se. Vukovarska tura sadrži posete bolnici, memorijalnim centrima, Ovčari. Nekoliko slovenačkih agencija, takođe, odvodi turiste na mesta kratkotrajnih borbi 1991. godine. Sve ture nastale su iz velike zainteresovanosti turista za nemile događaje u bivšim jugoslovenskim republikama. U Srbiji, međutim, strani turisti nisu zainteresovani da vide spomenike žrtvama i objekte srušene u skorijem NATO bombardovanju 1999. godine, kao ni spomenike iz komunističkog vremena. Ništa što podseća na rat.
U Turističkoj organizaciji Srbije kažu da takve posete nisu deo nacionalne strategije razvoja turizma, a da svi koji dođu u Beograd imaju priliku da u okviru redovnog obilaska vide srušenu zgradu nekadašnjeg Saveznog MUP-a u Ulici kneza Miloša. U nekoliko privatnih agencija saznajemo da od svih spomenika žrtvama i uopšte događaja s proleća 1999. godine, samo kineske turiste u Srbiji zanima da vide srušenu zgradu Ambasade Kine na Novom Beogradu. Da li je reč o nacionalnoj strategiji da se što pre zaboravi prošlost ili o dugoročnoj medijskoj kampanji čiji kontekst je upućivao na to da je stradanje civila u NATO bombardovanju Srbije bilo demokratsko, jedino ispravno i za njihovo dobro?
Istoričar Bojan Dimitrijević tvrdi da je reč o nedostatku društvenog konsenzusa u odnosu na noviju istoriju.
“Koncepcija istorijskog turizma kod nas nikada nije bila razvijena za strane turiste, samo za domaće. Srbija ima mogućnosti da prikazuje spomenike i antičke i srednjovekovne istorije, ali o novijoj istoriji postoje konflikti stavova i neodređenost u sećanju nacije, pre svega. Novija istorija nije turistički atraktivna, jer se prema njoj nismo odredili. S druge strane, ona se odnosi uglavnom samo na srpsku istoriju i zbog toga može biti zanimljiva stručnjacima, ali, verovatno, ne bi ni mogla da se eksploatiše u turističke svrhe”, kaže Dimitrijević, prema čijem mišljenju spomenici žrtvama, svejedno, ne bi trebalo da budu atrakcija koju Srbija nudi.
Hrvatska, Bosna i Hercegovina, pa čak i Slovenija jasno su se odredile prema raspadu Jugoslavije, kao i prema komunističkom nasleđu. Zbog toga oni hrle u Beograd da posete Kuću cveća, ali dobijaju i podršku vlasti kada od spomenika žele da naprave turističku atrakciju.
Zijad Jusufović za srpske medije tvrdi da se ne opredeljuje o krivici za rat u Bosni, ali za strane medije naivno priča egzotične priče o krvoločnim Srbima. Jedna od njih svedoči o tome kako je svojevremeno pitao Srbe u okolini Srebrenice zašto su ubili 8.000 muslimana, a ovi mu odgovorili “zato što su bili ružni”. Na taj odgovor on nevešto sleže ramenima i kaže “OK, i to je demokratija”.
Zrinka Šesto, vlasnica vukovarske agencije, kaže za NIN da je u početku delovalo “kao dvosjekli mač” napraviti ratnu turu, ali da su ih županijske i druge vlasti podržale. “Muž i ja, oboje smo prošli kroz taj Vukovar i imali smo puno upita od turista. Kad smo krenuli s tom turom shvatili smo da je traži devet od deset posjetilaca. Najviše domaći, Amerikanci i Australijanci. Mahom su to stariji ljudi koji imaju neko predznanje, znaju o bivšoj Jugoslaviji i ne dolaze zbog degutantnih poriva. Naši vodiči nikada neće nekoga uvrijediti i ne radimo to na način da tražimo krivce. Dečko srpske nacionalnosti je jedan od naših vodiča”, objašnjava Šesto.
Dimitrijević tvrdi da svi događaji iz prethodnog veka, u Srbiji, međutim, nemaju jasnu valorizaciju. Da je i za spomenike iz vremena socijalizma u Srbiji izostalo jasno određenje. “Kada bismo od tih spomenika napravili turističku atrakciju, to bi dovelo u pitanje položaj Srbije u Titovoj Jugoslaviji, a ni sami nismo sigurni u to kakav je on bio. Makedonija, BiH, Hrvatska, Slovenija, jasno su određene i prema Titu. Kada je o poslednjim ratovima reč, postoji ceo niz metodoloških rasprava sa tom temom, diskusija među kolegama, koji smatraju da mora postojati istorijska distanca, jer se u suprotnom zadire direktno u politiku. Osim toga ni arhivska građa nije dostupna. Skorija istorija je nešto na šta se ne može gledati bez emocija, a emocije ometaju istoriografski pristup. Prema srednjovekovnim spomenicima, međutim, nema emocija koje bi bile eksplozivne i remetile dnevni diskurs, dok najveći deo spomenika iz dvadesetog veka jeste podložan diskusiji – Ravna gora, Kuća cveća, zgrada MUP-a. Nekima ide u prilog da podsećaju na žrtve, tako se odredila Bosna i Hercegovina, nekima ide u prilog da podsećaju da se to više neće ponoviti, ali je sve to stvar državnog određenja. A ako nema određenja, pitanje je da li želimo da budemo ozbiljni ili da pravimo lakrdiju. Da ne govorimo o tome da su i sami akteri još uvek aktuelni. A onda, nema ni jasne strategije države, a ni realne zainteresovanosti da bismo se odredili prema događajima iz osamdesetih i devedesetih. To je sporadična tema.”
Rezultati sporadične prirode te teme tragikomični su kada postanu praktični. Rešavaju se politikom “nultog časa” i revanšizmom prema svemu prethodnom, a neretko i bućkurišom kakav je beogradski Spomen-park stradalim u ratovima od 1990. do 1999. godine, podignut da bude ideološki neopredeljen, ali podseća na Arkanove “Tigrove” koliko i na decu žrtve bombardovanja. U neprekidnim i žestokim obračunavanjima zapaljivih ideologija, simbole koje želi da ustoliči srpska je vlast unapred osuđivala na propast.
Moguće je da u Srbiji poštujemo žrtve toliko da se gadimo mogućnosti da uspomenu na njih pretvaramo u novac, ali je verovatnije, ipak, da ih se isuviše kratko sećamo. Od 2004. do 2007. godine vlasti u Beogradu godišnje su menjali dve stotine naziva ulica. U gradovima na severu Vojvodine ne postoji niti jedan naziv ulice koji podseća na antifašističku borbu.
Da se ništa u strukturi naše svesti nije promenilo i koliko liči na vreme najoštrije samoupravne indoktrinacije, svedoče podaci o spomenicima podignutim crvenoarmejcima odmah posle rata. Samo od 15. do 30. novembra 1944. poginulim crvenoarmejcima stanovnici Beograda podigli su osamnaest velikih i trideset dva mala spomenika, a bila su pripremljena još pedeset dva manja spomenika koje je trebalo postaviti do 10. decembra. I u drugim gradovima su spomenici crvenoarmejcima podizani ekspresno, ali su najilustrativniji primeri sudbine te hiperprodukcije spomenici podignuti u prigradskim naseljima kod Beograda. Jedan takav, u Velikom Mokrom Lugu, čijem su otkrivanju prisustvovali najviši zvaničnici Komunističke partije i predstavnici SSSR-a, tri godine kasnije, posle rezolucije Informbiroa, prodat je lokalnom kafedžiji kao nadgrobni spomenik za prerano preminulog sina. U Višnjici je crvenoarmejac sahranjen u školskom dvorištu da služi kao primer socijalističkoj omladini. Potom je na istom mestu podignuta ploča poginulim borcima NOB-a, a onda bista Ivana Milutinovića koja je poslednji put uklonjena 2003. godine. Osim Sergeja Semjonoviča Birjuzova, koji se ni po čemu ne izdvaja od ostalih generala crvenoarmejaca, svi ruski oficiri su danas “ražalovani” na ulicama glavnog grada.
Istoričar Milan St. Protić smatra da Srbi nemaju nikakav odnos prema žrtvama, a da svako prebrojavanje, pa čak i preterivanje u brojkama, direktno služi vlasti da opravda sopstvene grehe.
“Naši turisti odlaze na Krf ili u Solun, posete spomenike precima, zaborave na to istog momenta i kupaju se u istom moru u kome su plivali njihovi leševi. To je teško pitanje i zadire u veoma komplikovane teme. Nama ne treba da prepumpavamo broj žrtava da bismo davali izgovor sadašnjim vlastima, kao što je to oduvek bilo u istoriji. Bilo bi bolje da gledamo kako da ne činimo iste greške. To je sindrom koji traje dosta dugo, od Titovog vremena do danas – napumpavaju broj žrtava da bi pronašli izgovore za svoja nedela. U Beogradu, recimo, nema niti jednog spomenika žrtvama bombardovanja 1944. godine. Bez obzira na to da li je sam Tito tražio da ga saveznici bombarduju, ne naši pradedovi, nego naši roditelji su preživeli to bombardovanje. Stav države prema tim žrtvama bio je jasan koliko kroz skandalozna dela Dobrice ćosića, toliko i kroz udžbenike istorije. Spram tog bombardovanja 1999. je bila igrarija. Zato je sve to širi kontekst. A onda, politika ometa istoričare da rade svoj posao, pa su, ništa manje nego za vreme Tita, oni društveno-politički radnici, ne i istraživači.”
U poslednja dva veka Srbiju je potreslo deset ratova i na vlasti se smenilo sedam dinastija ili državnih elita. Od 1835. do 2006. godine promenjeno je 11 ustava, a granice su pomerane deset puta, od ustaničke Srbije do Jugoslavije. Odatle nadalje je teško ustanoviti. Državno-pravni okvir promenjen je sedam puta: od kneževine, preko SFRJ, do Srbije, a politički sistem menjan je od orijentalne despotije preko parlamentarne monarhije i komunizma do parlamentarne demokratije. Tri puta je za to vreme okupirana, tri puta oslobođena, Beograd je pet puta bombardovan, a svi vladari osim kneza Miloša i Josipa Broza su ubijeni ili nasilno uklonjeni s vlasti.
Padom Berlinskog zida, s druge strane, mesto na kome je srušen, zahvaljujući jasnoj opredeljenosti nove nemačke vlasti, postalo je simbol posleratnih razlika i atrakcija za sve turiste iole upućene u blokovske podele. I trenutno pod nemirima, podeljeni grad Belfast, zbog te podele koja funkcioniše, atrakcija je koja se isplati obema stranama. Mnogi gradovi u kojima se krojila istorija nisu odoleli da ugode radoznaloj ljudskoj prirodi, pa i zarade na njoj.
Protić podseća na “morbidne” školske ekskurzije u Jajince, na Sajmište, u Kragujevac. I premda ne želi da “gleda preko plota”, on smatra da je Srebrenica “naša sramota” i da je ne treba porediti sa bombardovanjem, ali da je, svejedno, neukusno pretvarati je u turističku atrakciju i da nama takva vrsta podsećanja na žrtve nikako ne bi pomogla da izgradimo bolji odnos prema istoriji i stradanjima.
“Ne bih voleo da žrtve i stradanja budu obeležja Srbije, a posebno ne bih želeo da izađemo u susret tako morbidnim porivima modernog društva.”
Ako su i morbidni porivi (a to je tema za neku drugu, psihološku raspravu), nastali su iz posleratne potrebe ratnih veterana da se vrate na nekadašnja poprišta borbi. Pre svega u Normandiju, Staljingrad, Lenjingrad, Kursk. Zrinka Šesto kaže da su i sadašnji strani posetioci Vukovara iako, u osnovi, nisu bili na tim ratištima, mahom veterani drugih ratova i dobri poznavaoci prilika.
U Beograd, međutim, preko leta sve više stižu stranci koji bi želeli ekspresno da postanu poznavaoci prilika. Pod uticajem velike zainteresovanosti medija za misteriozni život doktora Dabića i još većeg interesovanja Haškog tribunala za Radovana Karadžića, a zahvaljujući dovitljivoj turističkoj agenciji, stranci u Beogradu, pre redovnog obilaska, biraju turu “Pop-art Radovan”. Za ponudu agencije Vekol turs od hapšenja Radovana Karadžića zainteresovalo se oko stotinu hiljada ljudi, a ponuda uključuje sasvim obična mesta na kojima je boravio, jeo, radio, spavao i vozio se jedan, doduše, neobičan čovek.
“Nažalost, glavne vesti o Srbiji u stranim medijima u poslednjih deset godina su ratovi i hvatanje haških optuženika i kao takve kreiraju negativan imidž Srbije u svetu. Mi smo upravo taj negativan imidž, programom ‘Pop-art Radovan’, probali da preobratimo u našu korist i prezentujemo ga kao mamac da promovišemo sve ostale programe koje nudimo celu deceniju u cilju promocije Srbije”, objašnjava direktorka Vekola Tanja Bogdanov. Iz iskustva, ona potvrđuje da stranci u Beogradu nisu preterano zainteresovani za spomenike nego za to da se “asimiluju sa Beograđanima”.
Brzo zaboravljanje nasleđa se u teoriji danas objašnjava ubrzavanjem istorije. Događaji se brže smenjuju i menjaju pravac, a hiperprodukcija masovne kulture čini da se svi njeni sadržaji teško pamte i lako zaboravljaju. Sve snage nacionalnih strategija za razvoj imidža zemlje, usmerene su na atraktivnost novih i atraktivno pakovanje starih sadržaja. A u toj trci Srbija bi iz primamljivih sadržaja drugih mogla da postane jedino prepoznatljiva kao savremeni agresor nad susedima, a Beograd, iz sadržaja koji se u njemu nude, mogao bi biti ništa više osim moderna džungla u kojoj se više od decenije krio najtraženiji čovek na svetu.
Dragana Perić
