Komentar: Politički analitičar Zvonimir Trajković za nedeljnik OGLEDALO komentariše Ahtisarijev predlog za Kosovo i Metohiju
Ahtisarijev „Rambuje“ u Beču
Kako pregovorima popraviti inače teško popravljiv predlog Martija Ahtisarija o konačnom statusu naše pokrajine, za koju je on predvideo „nadgledanu nezavisnost“ sa mogućnošću referendumskog izdvajanja iz sastava Srbije.
Ahtisarijev predlog otvara mnoga pitanja ali je među njima svakako najvažnije dali je uopšte pregovorima moguće znatnije doterati taj tendenciozni predlog kako bi on bar i delimično bio prihvatljiv za Srbiju. Mislim da su „pregovori“ samo nova pozorišna predstava vrlo slična onoj pre osam godina održanoj u Rambujeu na kojoj ponovo svetu treba pokazati nekooperativne Srbe i umiljate Šiptare. Pošto se neznalicama istorija često ponavlja, sada će naša marionetsko-poltronska „državnička“ ekipa dobiti priliku da pokaže kako se to zemlja „demokratski“ brani. Oni prethodni su bili diktatori, pa im je Zapad ultimativno ponudio „sporazum“ koji niko normalan ne bi mogao da prihvati. E sada smo demokratska država, čak i sa zapadnim pulenima na vlasti pa bi u Beču trebalo da bude mnogo nežniji, mada to do sada baš i nije pokazali.
Uloga Ahtisarija dobro nam je poznata još iz 1999 kada je zajedno sa černomirdinom u jednoj pokerskoj varijanti pregovora, izblefirao Miloševića nateravši ga da prihvati uslove za prekid bombardovanja. Na osnovama tog dogovora stvorena je i vrlo često pominjana rezolucija SB UN 1244 kojom se nedvosmisleno garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. U toj rezoluciji kao i u samom dogovoru sa Miloševićem Ahtisari nigde nije pomenuo čak ni u naznakama mogućnost da Kosmet jednog dana dobije nezavisnost i bude odvojen od Srbije. Ali očigledno da je čiča zaboravan, pa se danas uopšte ne seća svojih dogovora i obećanja.
Posle te „pokerske partije“ u kojoj je dvojac Ahtisari – černomirdin žestoko izblefirao Miloševića, čiča je trijumfalno poleteo u zagrljaj liderima zemalja EU koji su ga svi skupa čekali da proslave izlazak iz velike kaljuge u koju su se sa NATO-om uvalili. Dobro se toga sećam, kao i te slike neopisive radosti petnaestak državnika što je samo po sebi više govorilo od svih napisanih komentara i analiza. Grlilo se i čestitalo ne zato što je pobeđena jedna mala zemlja poput, tada još postojeće Jugoslavije, već što su te državničke vedete bile svesne svog ratnog zločina. Radost je bila razumljiva jer ih je iz te vrlo neprijatne situacije Ahtisari izvukao za njih vrlo časno, „Kumanovskim sporazumom“ i rezolucijom 1244 SB UN. Ali poker je čudna igra i u njemu ne dobija onaj ko ima najjače karte (argumente) već onaj ko ima bolje živce i hrabrost da povuče pravu kartu (politički potez).
Koristim ove, možda za ovu priliku neprikladne kartaške izraze, ali su oni najbolja slika današnje svetske politike. Tu caruju jaki, mudri i odlučni a mi smo imali nacionalnu nesreću da su nas predvodili politički zečevi i slabi igrači svetskog pokera. Ovo se svakako ne odnosi na današnje naše predvodnike jer oni i ne igraju poker. Oni su tu samo kao pomoćno osoblje da pravim igračima istresu pepeljare ili dodaju piće. Tadić i Koštunica su nedorasli velikih partija a i ko bi ih za stolom ozbiljno shvatio kad su ih glavni igrači tu i doveli samo kao tehničku pomoć.
Ahtisari je pod utiskom te partije iz 1999 i danas na sto bacio papir u kockarskom duhu. Srbi će dobiti „predlog rešenja“ Kosmeta koji bilo kakvim pregovorima nikako nije moguće popraviti, čak i da Šiptari samo ćute. On je sačinjen tako da je i suštinski nepopravljiv, jer polazi od potpuno iskrivljenih premisa. Navešću samo neke, važnije:
Kosovo i Metohija nije već zasebna država na kojoj treba samo dodatno osigurati i urediti prava „manjinskih zajednica“ Srba, Crnogoraca, Muslimana, Roma… kao i decentralizaciju vlasti na nivou opštinama, navodno štiteći interese manjina. Na KiM je sve virtualno pa i neka navodna vlast, od Predsednika i Skupštine pa sve do opštinskih struktura, koje u ostalom u najvećem delu u suprotnosti sa rezolucijom SB UN 1244. Prema tome kako će naši vrli pregovarači voditi pregovore i o čemu. Hoće li prihvatiti Ahtisarijevu podvalu da je KiM već država pa daj da sada za Srbe koji su tamo u getima obezbedimo veća prava. Rezolucijom 1244 je KiM jasno definisana kao deo Srbije i nigde nije spominjan Ustav, predsednik KiM … Sve te stvari su darežljivi Kušneri i ostali na mala vrata davali Šiptarima bez ikakve saglasnosti Srbije ili promene postojeće rezolucije SB UN. Ako se od ove izvrnute pretpostavke da je KiM već država pođe onda su naši pregovarači već u prvom koraku priznali KiM kao državu, pa dalje ne moraju ni pregovarati.
„Genijalni“ ministar inostranih poslova Vuk Drašković je svojevremeno lansirao krilaticu „više od autonomije manje od nezavisnosti“ koju niko na svetu, a ni on sam ne može da definiše i pretvori u realan i sprovodiv oblik. Autonomija kao oblik unutar državnog teritorijalnog uređenja je poznata u svetu i vrlo široko zastupljena u mnogim organizovanim i demokratskim državama. U svetu se tačno znaju sve odrednice autonomije, ali Draškovićevu varijantu niko ne razume.
Sada je naš „genije“ izašao sa još pogubnijom varijantom. „Srbiji suverenitet a Šiptarima kompletna vlast na KiM. Dali on ne shvata da je vladavina nad određenom teritorijom osnova suvereniteta ili je to ponovo neki nalog sa prijateljskog Zapada koji on samo sprovodi. Ovo je druga vrlo osetljiva tačka koju naši pregovarači nikako neće moći da poprave u Ahtisarijevom predlogu jer je ona suštinski izvedena iz „države Kosovo“ koju sam komentarisao u prethodnom pasusu. čak kada bi se u tom delu i stvorila neka hibridna varijanta to bi izgledalo ovako: Imate lepu vilu na Dedinju, plaćate porez i sve troškove oko nje, održavate je ali njome gazduju neki drugi ljudi i vi tu svoju veliku imovinu ne možete da koristite. čak ni kiriju ne naplaćujete. Pa šta će vam takva imovina (suverenitet nad KiM).
Treća stvar koju je Ahtisari posebno cementirao je privreda. KiM nisu 10 manastira i 20 crkava, to je samo deo istorijsko-kulturne baština koja jasno govori čije je KiM oduvek bila. Kosmet su 24 rudnika sa svim metalima od olova, cinka, srebra, nikla, kobalta do zlata, a čija je realna vrednost sada procenjena na preko 100 milijardi $. Stalnim smanjenjem svetskih resursima neophodnih sirovina ta vrednost će vrtoglavo rasti. Ako ovome dodamo istražene zalihe lignita od 170 milijardi tona (nije greška, milijardi tona) onda je svima jasno zašto je Zapad a posebno EU zdušno zapela da nam to otme. U svetu se zarade 2$ po toni uglja kada se on kroz termoelektrane pretvori u struju. Ako mi slepci, zaradimo pola od toga 1$ po toni uglja onda na Kosmetu leži energetski resurs od 170 milijardi $. A o tome koliko je energija potrebna EU ne treba ni govoriti. E to je KiM, pa se Ahtisari posebno potrudio da u privrednom domenu Srbija nema ni u naznakama pravo na svoje prirodno bogatstvo.
Naši pregovarači ovo kapitalno pitanje nisu ni pokretali, jer šta je za nas 270-300 milijardi $ mi toga na drugom mestu imamo kao šaše. Ne znam kom, ali ako se tako ponašaju verovatno da imamo, samo niko ne zna gde.
četvrta Ahtisarijeva podvala je mogućnost referendumskog odvajanja od Srbije kao da je KiM u najmanju ruku ravnopravna federalna jedinica sa Srbijom, a ne neotuđivi deo Srbije. Što je čak i na osnovu pokerske rezolucije SB UN 1244 vrlo jasno definisano. Ako je KiM sastavni deo Srbije, onda se referendum može održati isključivo na celoj teritoriji Srbije, pa nek se narod izjasni. Pitam li se i ja kao Srbin u Beogradu, Nišu… šta će biti sa mojom državom, stanom u Prištini ili nečijom vikendicom na Šari… Živimo u istoj državi Srbiji, to i UN priznaju, pa je logično da se i ja nešto pitam ili ćemo referendume praviti za po neki ćošak države ili nacionalnu grupaciju. Ako se bacimo na referendume takvog tipa može i opština Mali Iđoš da istakne svoje većinsko mađarsko stanovništvo pa da i oni zatraže neku „Iđoš državu“. U svim ustavima, Šitari a kasnije Albanci, definisani su kao nacionalna manjina u Srbiji, pa Srbi ni u kojoj varijanti ne mogu biti nacionalna manjina čak i na KiM jer su u svojoj državi. Ali od naših političara ova zamena teza, ko je većina a ko manjina već je usvojena pa Ahtisariju nije bilo teško da od Šiptarske manjine pravi većinu.
Trenutno u svetu ima jako mnogo sličnih tačaka i regiona gde je neko većina ili bi želeo da se odvoji od postojeće države. S toga takvu pandorinu kutiju niko ne želi da otvori. Ozbiljne države o tome neće ni da razgovaraju jer to smatraju čisto unutrašnjim problemom u koji se spolja ne može niko uplitati, a suverenitet i teritorijalna celovitost države se brane svim pa i vojnim sredstvima. Mi smo tu opet specifikum. Naš „umni“ predsednik Tadić je bar dvadeset puta posebno naglasio da svoju teritoriju nećemo i vojno braniti, što u realnom svetu znači da je u suštini nećemo ni braniti. Da bi te svoje izjave i na delu potvrdio, kao ministar odbrane žestoko se potrudio da što više razori i onesposobi Vojsku, čime je Zapadu dat jasan signal da se reakcije Srba ne moraju pribojavati.
Tako smo stigli do paradoksa da se Zapad pribojava te „velesile“ od 1,5 milona Šiptara ali su potpuno spokojni što se tiče reakcije 8 miliona Srba. S toga redovno umiruju Šiptare da je nezavisnost sasvim izvesna a Beogradu poručuju da bude kooperativan i ne cepidlači za samo 17% teritorije. Jeste najbogatije, ali to ćemo mi i onako koristiti pa je vama u Beogradu sasvim svejedno kome ta teritorija pripada.
Posle svega iznetog, ako mi je dopušteno, dao bih i kraći zaključak. Beč je lep grad i gospodo „državnici“ možete prošetati do njega, ali ako mislite da pregovarate toga neće biti. Ono što se kljakasto rodi ni Bog ni medicina ne mogu popraviti, pa ne znam kojim umećem će te vi popraviti potpuno nakaradno skrojen Ahtisarijev predlog. Jedino što bi vam bilo pametno da kažete to je, da o takvom predlogu nemate šta da razgovarate jer je on u svim tačkama potpuno neprihvatljiv za Srbiju.
Odmah iz Beča trčite u Moskvu, dobro se sagnite i ponizno poljubite papuču predsedniku Putinu ne bi li izmolili ruski veto u SB UN. Vaši zapadni mentori su vas očigledno pustili niz vodu, jer im se Ahtisarijev predlog jako dopada te vam oni ne nameravaju da pomognu. Jedini koji vam je i javno pomoć ponudio je Putin. Da li radi sličnih problema u svojoj kući ili radi Srbije, nije bitno jer drugog „keca“ sa pravom veta nemate. Bitno smanjite galamu u decibelima da idete u NATO, EU, Evro-atlantske integracije jer vas tamo vide bez KiM, a sutra možda i bez još kojeg dela Srbije. To su vam u više navrata ponovili i iz Brisla i iz Vašingtona. Očigledno da je demokratsko-zapadna varijanta previše skupa, pa pogledajte malo na i na Istok možda je tamo to što tražite znatno jeftinije. Ako ste zaboravili ovo nije 1990 već 2007 a Rusija očigledno tih 17 godina nije prespavala.
čak ako i pored svega toga izgubite KiM, ostavićete bar otvoren prostor nekim sposobnijim generacijama da oteto vrate. Najgore što možete uraditi je pokušaj da kozmetičkim izmenama prevarite svoj narod i potpišete nezavisnost KiM. Ako ovaj napaćeni narod odmah prevaru ne shvati, shvatiće je sutra. Kažu da je istorija učiteljica života, pa nije na odmet da se podsetite da je od 14 zadnjih srpskih vladara samo troje umrlo prirodnom smrću, a jedan u tuđem zatvoru. To je Srbija.
Zvonimir Trajković
politički analitičar
www.trajkovic.co.yu
