Postdemokratija
Posle 5.oktobra mnogi su tražili da se svi u i oko vlasti pohapse, a posle izvini onoj dvojici-trojici eventualno nevinih. Pošto tada niko nije uhapšen zbog korupcije i pljačke, ništa nije sprečavalo novu vlast da nastavi tamo gde je ona omražena stala, pa se sada ponovo javljaju iste ideje i očekivanja. U nestrpljivom iščekivanju onog pravog hapšenja niko u Srbiji nije ni primetio svetske afere sa Pussy riot i Džulijanom Asanžom, konstatuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu
članice benda Pussy riot, mnogo lepše bez štanicli na glavi, dobile su dve godine robije i planetarnu popularnost. Isplati se. Sad je red na Putina, da se i on ogrebe o performans Raskalašnih pičića (kako glasi prevod imena ovog benda sa engleskog jezika, napomena redakcije), ne samo iz ove pankerske grupe.
U mnogobrojnim, žestokim reakcijama na tu presudu, niko ne sumnja da je odluka o kazni došla direktno iz Kremlja, ali baš zbog toga neverovatno je da u njoj niko ne vidi i moguću navlakušu. Ako su svi toliko sigurni da je presudu doneo Vladimir Putin lično, kako je moguće da pri tom bar malo ne posumnjaju u njegovu nameru i sposobnost da ih namagarči. Ili su toliko ostrašćeni da ne mogu da propuste baš ni jednu priliku da dokažu kako Rusija nije demokratska zemlja i kako je Putin klasični diktator. Putin grabi ka tiraniji“, zajednički je naslov unisonih komentara nemačkih medija. Slične ocene daje i BBC, a naročito se ističu novokomponovane demokrate u dojučerašnjim članicama Sovjetskog saveza i istočnog bloka. Svi naglašavaju da se ništa drugo nije ni moglo očekivati, ističući da je to samo još jedan dokaz da u Rusiji nema građanskih prava i ljudskih sloboda. Naravno, to je rezultat samovolje Putina, koji ne trpi nikakvu kritiku i koji se surovo obračunava sa svojim oponentima.
Izazovu nisu odoleli ni evropski zvaničnici, pa je prva štanicla EU, Ketrin Ešton, koja ne poznaje novog predsednika Srbije, ali dobro zna ko su i šta su Razuzdane pičkice, dala izjaviti kako njihovo neodmereno kažnjavanje ponovo stvara sumnje u demokratske vrednosti ruskog društva i pravne države.
U svojoj zaslepljenosti niko od njih nije ni primetio da je sam Putin, u izjavi tim povodom, bio vrlo odmeren i tolerantan prema nestašlucima devojaka koje su pronašle najkraći put do slave. Da je rekao da on misli da ne treba biti suviše strog prema njima, ali da je konačna reč ipak na sudovima.
Šta će svetski klan štanicli reći sutra kad Putin pomiluje pankerke i zahvaljujući njihovoj histeriji pokupi svu slavu, demonstrirajući usput i apsolutnu nezavisnost ruskih sudova, koji su eto, držeći se zakona kao pijan plota, bili strožiji od njega koji bi mogao biti i lično uvređen. Ali nije, čime dokazuje kako je on demokratski izabran predsednik, koji zato ima pravo na pomilovanja, a ne na sujetu i osvetoljubivost.
Hoće li razularene belosvetske demokrate, tada slaviti njegovu državničku mudrost i principijelnost, njegovu ljudsku širinu, trpeljivost i dobronamernost? Naravno da ne. Reći će da se sad vadi, da je to u stvari njihova zasluga, da je Putin ipak morao da popusti zbog njihovog pritiska, jer neće moći da priznaju da su nasamareni, zbog sopstvene sklonosti jeftinim trikovima za sticanje popularnosti.
A ja sam gotovo siguran da će ih Putin sad pomilovati, kao što već najavljuju ruski Patrijarh, pa i Medvedev, što ni oni valjda ne bi smeli bez njegovog blagoslova. Ubeđen sam da je sve to dobro režirana predstava, da je Putin odlučio da demokratski zapad tuče njihovim oružjem, u njihovoj igri, na njihovom terenu i po njihovim pravilima. Kao onomad sa Abhazijom i Južnom Osetijom.
Jel’ može Kosovo da se otcepi? Može! E pa onda mogu i ove dve Gruzijske pokrajine. Može svako i vi ne smete ni da pisnete. Praktično im je pokazao posledice njihove samovolje u zavođenju demokratije silom. Pokazao je da i on ima i ume da koristi silu u ime demokratije. E sad će im na primeru Razularenih pičića, pokazati da ume da bude i veći demokrata od njih i pustiti raskalašne muzičarke da im pokupe ogromnu lovu na velikoj svetskoj turneji koja će posle uslediti.
Jedina moja dilema je, da li će ruske pankerke, kad stignu u London, zatražiti da otpevaju nešto i pod prozorom Džulijana Asanža, zatočenog u ambasadi Ekvadora, i da li će im to biti dozvoljeno. Verovatno ne, zbog njihove lične bezbednosti, jer ovaj je opasan seksualni manijak. A možda bi i one njega silovale u skladu sa imenom svoje grupe. U svakom slučaju ne dolazi u obzir da se te dve pojave povezuju na bilo koji način. Mogao bi neko da se doseti da je i Asanž u zatvoru, a da niko zbog toga nije digao svoj glas. Moglo bi da dođe do neprijatnih situacija i asocijacija.
Mogao bi neko da se zapita, šta bi se dogodilo da je Asanž, umesto američke, objavio ruske ili kineske poverljive depeše. Lično sam uverenja da bi urgentno dobio Nobelovu nagradu. Verovatno i Pulicerovu. I pride, dobio bi Raskalašne pičkice, čim ih oslobodilačke snage novog svetskog poretka izbave iz nedemokratske apsane, da ih on drži u kućnom, civilizovanom, pritvoru koliko hoće.
A gde smo mi u svemu tome? U Srbiji, niko se nije preterano uzbudio ni zbog Pičića, ni zbog Asanža. Ko ih šiša, imamo mi svojih, mnogo većih problema. Svi smo u govnima do guše i samo stisnutih zuba sikćemo: Ne talasaj. Mi čekamo svoja hapšenja i sve oči su uprte u Vučića, koji je to obećao. Molimo boga da nas sve pohapsi, bar ćemo imati stan, hranu i grejanje ove zime. A dobićemo i satisfakciju, jer će tek tako robije dopasti i svi oni koji su to zaslužili.
Svi kukaju na reketiranje i pljačku, a niko da pomogne da se sa time prekine i da one koji su to radili stigne zaslužena kazna. Iz istih razloga zbog kojih se niko ne buni protiv hapšenja pankerki u Rusiji ili Asanža u Evropi, jer baš neko od njih će morati da nas spašava od propasti. Zašto da im se zameramo. Tako rezonujemo i kad su domaće racije u pitanju. Zašto baš ja da budem taj, zašto da se zameram toj mafiji koja ima dugačke prste. A može sutra i da se vrati na vlast. Šta će to meni?
Ima mnogo onih koji su pozvaniji i koji to bolje znaju. I onih koji su plaćeni za to. Zašto ja da se uzrujavam zbog uzurpacije medija, naprimer, kad se ni džambo štanicla u obliku Sonje Liht ne štreca zbog toga što je novina ukradena za vreme njene straže. Ni novinari koji tamo rade se ne bune. Prodali ih ko stoku na svinjskoj pijaci, a oni kao nisu znali, ni osetili. Ni oni u Politici, ni u Novostima, ni u Dnevniku. Oni su samo radili svoj posao, nesebično brinuli o našim, opštim, slobodama, a ne o svojoj. Kao i Dinkić i ostali bivši ministri, koji se sad k’o novi, zgražavaju nad državnim dugom koji je njihova bivša vlada napravila, a da oni o tome nisu imali pojma. Sad znaju i zašto su je napustili.
Tako sad govori i Boris Tadić o svojoj Pussy riot bandi. Njemu je tek sad, u sred leta, pao lanjski sneg da sve zverke pokažu svoje tragove. Ni on, naravno, nije imao pojma kakve su to lopine i lažovi.
Sad ponovo pominje Bodrum, sa kojim je prvi put i pobedio na izborima, obećavajući da će sve učesnike u toj aferi primerno kazniti. Umesto kazne, on je Pajtića, kao glavnog organizatora krađe glasova u Skupštini Srbije, postavio za svog podpredsednika i poslao u Vojvodinu, da tamo primeni ta iskustva i pokupi glasove, što je ovaj godinama na isti način i činio, na opšte zadovoljstvo.
Ali sad će mu baš Pajtić i ti njegovi glasovi doći glave u sudaru sa preduzimljivim đilasom, kojeg je takođe sam unapredio u svog zamenika i gradonačelnika Beograda, ni ne sanjajući da je on jedan običan tajkun. Sad zna, ali neće ni jednog od njih da prijavi Vučiću, jer mogao bi da odgovara i za saučesništvo.
Tako je srpski Eliot Nes ostao sam, već na samom početku svoje akcije Uhapsimo Srbiju. Pomoć je pokušao da pruži samo pogrešni pomoćnik, pogrešnog ministra, sa svojim spiskom. Bolje bi mu bilo da se sam dobrovoljno prijavio da hapšenje počne od njega. Možda bi i Vučiću bilo pamtnije da stvar preimenuje u akciju Uradi sam, i počne besplatno da deli lisice jer još neki se već samovoljno prijavljuju. Neimar Mrkonjić, naprimer, ponosan na svoju vezu sa Anom Bakutom, osokolio se toliko da je sebi dao za pravo izjaviti kako hapšenja neće doneti boljitak građanima već samo rad i proizvodnja. Ma nemoj.
Poznat po tome da je, po sopstvenom priznanju, lično, sa svojih deset lepljivih prstiju, izgradio stotine kilometara autoputa i most koji nema cene, on bi mogao biti najbolji primer za udarnika decenije, da nije Velje Ilića, koji takođe pretenduje i na te iste kilometre i na kraduckanje i na dotičnu Bakutu. Kad je reč o pregalaštvu u žrtvovanju za interese države i naroda Velja nema konkurenciju, što je najbolje dokazao kada je svojevremeno izrazio spremnost da ako treba nagna i vremešnu Medlin Olbrajt.
Međutim, ovih dana je preko TV aparata izjavio da je odbio ponudu nekih agencija za izborni marketing da mu ista Ana Bakuta bude švalerka u kampanji. Ne treba mu to, kaže, uzdajući se u svoju reputaciju muškarčine, a i nije navikao da plaća. Tek, nezgrapan kakav je, otkrio je da je to isto kasnije ponuđeno i Mrki i da je ovaj to prihvatio.
Daklem, Mrkonjić obmanjuje javnost i lažno se predstavlja. Opet. Šta mu to treba? Valjda želi da se, uprkos poodmaklim godinama, predstavi kao još uvek radno sposoban, a i da malo zamuti vodu, pa da javnosti željnoj skandala ponudi da malo zaviri u njegov krevet, umesto u račune njegovog ministarstva. Zato je on protiv hapšenja, jer braneći Cvetkovića i Dulića, brani i sebe. A Elitotu Nesu, baš kao i Bakuti, potura ćorke.
