Foto: Privatna arhiva
Ivana Mićić rođena je 1996. godine u Kruševcu. Trenutno je na trećoj godini međunarodne ekonomije na univerzitetu Jonšoping. Kao mlađa, imala je želju da se preseli u inostranstvo da studira ili nakon završenog fakulteta u Srbiji, ali je njen otac već 2014. godine dobio posao u Švedskoj i rado je prihvatila mogućnost da i ona ode tamo.
Ivana priča kako pri odlasku nije razmišljala da li će se jednog dana vratiti, pažnja joj je bila usmerena na zemlju u kojoj će boraviti. Gledala je na to kao na novu promenu i nov korak u zivotu, takođe razmišljajući da ukoliko bude prilike za život u nekoj drugoj zemlji, to bi rado uradila. Posle sedam godina života tamo, nema plan da se u skorijoj budućnosti vrati u Srbiju.
„Tokom svih ovih godina sam često dolazila u Srbiju i to nekoliko puta godišnje. Samim tim meni to nije izgledalo kao neka distanca, i svaki put sam se jako lepo provela, sa prijateljima i baš zbog čestih dolazaka nije ni bilo neke nostalgije. Naravno, uvek je lepo otići dole, i uvek kažem prijateljima ovde da treba da obiđu Srbiju, ali definitivno to nije više isto, ja dođem kad imam slobodnog vremena, da uživam u lepim stvarima i to iz ovog ugla izgleda idealno, ali verovatno da živim tamo, to tako ne bi izgledalo“, ispričala je Ivana o osećanju nostalgije.
Međutim, ovo je prvi put da nije bila u Srbiji više od godinu dana, a trenutno ni ne planira dolazak u skorije vreme, jer želi da svoje slobodno vreme iskoristi za neke druge stvari koje je više ispunjavaju i da putuje u neke druge zemlje.
O opciji povratka kaže da, nažalost, o tome trenutno ne razmišlja, jer želi da gradi svoj život negde van Srbije. Previše se navikla na sistem koji funkcioniše u Švedskoj, da bi joj teško palo novo privikavanje na Srbiju.
Kaže da su joj u Švedskoj pružene mnogo veće mogućnosti za školovanje, zapšljavanje, veću finansijsku nezavisnost od roditelja, jer sa radom van fakulteta i novcem od države može jako lepo da živi kao student i nikako ne voli da dobija novac od roditelja jer je, kako kaže, samostalna.
„Ovde sam upoznala ljude sa svih strana sveta, videla sve te različitosti, ali i sličnosti. Takođe, imam veću mogućnost za moj lični razvoj i napredak. Sa druge strane Srbija definitivno pruža mnogo bolji socijalni život, lakše upoznavanje ljudi i, recimo, bolju klimu“, dodala je.
U aktuelna dešavanja u Srbiji nije toliko upućena, jedino ako od roditelja čuje nešto s vremena na vreme. Interesovanja su joj usmerena na drugu stranu, pa samim tim ne prati vesti iz Srbije.
Na pitanje koliko Šveđani poznaju Srbiju, Ivana odgovara da sve zavisi od toga koliko su već dolazili u kontakt sa ljudima sa Balkana. Ukoliko to nije slučaj, nemaju mnogo informacija. Neki uglavnom ni ne znaju gde je Srbija, i imaju samo ideju da je to kao neka Rusija ili istočna Evropa, ali ako znaju – to je zbog Novaka Đokovića.
„U Švedskoj je lako upoznati ljude sa Balkana. Ja ne znam toliko Srba ovde, a družim se sa ljudima raznih nacionalnosti. Većina ‘naših’ provodi dosta vremena sa ‘komšijama’ iz regiona, ne trudeći se preterano da sklopi poznanstvo sa drugim nacionalnostima. Meni nije ni bio cilj da odem u stranu zemlju i da se družim samo sa ljudima iz Srbije, bitno mi je kakav odnos gradim sa nekim, a ne odakle ta osoba dolazi. Imam dve bliske prijateljice iz Hrvatske, ali to je puka slučajnost jer su one došle u Švedsku da studiraju, pa sa njima imam osećaj kao da se družim sa ljudima kod kuće. A živela sam sa devojkama iz Švedske i iz Litvanije, i imam jako blizak odnos sa njima“, dodaje naša sagovornica.
Ivani je u Švedskoj studira, radi, trenira i druži se sa prijateljima. Kvalitet života joj se promenio na bolje, što od mogućnosti na fakultetu, do rada u slobodno vreme, vannastavnih aktivnosti, a takođe i mogućnosti da radi stvari o kojima je nekada samo maštala, a sada tamo to može sebi i da priušti. Smatra da je postigla balans, i ovakav način života joj jako prija. Posebno ističe digitalizaciju koja joj dosta olakšava.
„Plaćanje računa, pretplata, kupovina hrane preko interneta, karata za voz… sve je digitalizovano. Ovde se čak i ne koristi papirni novac, sve se plaća karticom. Sva papirologija se završava online“, kaže Ivana i dodaje da ne mora da se izdvaja po ceo dan za čekanje u redovima.
Na fakultetu je takođe sve digitalizovano i rešava se u dva klika, od bukiranja sobe za učenje, do ulaska u zatvorenu biblioteku samo sa studentskom karticom. Sav materijal i predavanja su u njihovom sistemu, pa je sve lakše ispratiti, i nema informacija iz druge ruke već je sve jasno i transparentno.
„Ono što je u Srbiji drugačije je definitivno ta spontanost u svemu, lakši dogovori sa ljudima, što je ovde nemoguće jer se sve mora unapred isplanirati. Dakle, Srbija naravno vodi u tom ugostiteljskom smislu i, prosto, socijalnom“, dodaje Ivana.
Naša sagovornica se osvrnula i na preteranu finoću ljudi u Švedskoj, i to svuda, u marketima, teretani, kafićima. To u početku deluje jako čudno i neiskreno, ali se vremenom navikla i to joj zaista ulepša dan. Sitna stvar koja može da izmami osmeh na lice.
Na kritike zbog načina na koji se Švedska u početku borila sa pandemijom, kaže kako ne bi mogla da zamisli kako bi joj bilo da se tada našla u Srbiji.
„Da, ovde retko ko nosi maske jer one nisu nigde obavezne, samo se preporučuje u gradskom prevozu kada je špic. Ovde su na početku utvrđena pravila – o skraćenom radu ugostiteljskih objekata, distanci, ograničenom broju ljudi koji sede, odlasku kod doktora bez pratnje… Ono što je bilo najbolje je to što se ta pravila nisu menjala na nedelju dana“, zaključuje Ivana.
