Već nekoliko godina, tačnije od prestanka NATO bombardovanja Jugoslavije priliv naših ljudi sa prostora bivše Jugoslavije drastično se smanjuje, mada je bio značajno smanjen i u periodu od 1998. do početka NATO kampanje na bivšu SRJ. Vlada Kanade za stanovnike tog područja više ne nudi programe preko kojih je, na primer, većina iseljenika srpskog porekla iz Bosne i Hercegovine i Krajine stigla u ovu zemlju.
Broj Srba u Kanadi nikada nije bio preciznije određen. Najčešće se pominju pretpostavke da ih ima između 200.000 i 250.000. Iako se sa sigurnošću može tvrditi da je Toronto najveći srpski grad u Kanadi, ne zna se tačan broj žitelja čije je etničko poreklo srpsko. Operiše se ciframa od nekoliko desetina do stotinu hiljada. Da je srpska zajednica brojna vidljivo je na svakom koraku. Od gradskog prevoza do biblioteke, od košarkaških utakmica, kada torontski Raptorsi ugošćavaju Sakramento Kingse i Divca i Stojakovića, do škola, obdaništa, prodavnica. Svuda se čuje srpski, ekavski i ijekavski, sa bosanskim, hrvatskim ili srbijanskim naglaskom.
Nijedna srpska organizacija (od kojih brojne samo na papiru postoje) ne raspolaže proverenim podacima o broju Srba u Kanadi, Ontariju ili Torontu.
UKIDANJE ŠKOLE NAJVEćI UDARAC
Srpski centar za novodošle, jedna od organizacija koja je bila najaktivnija u vreme najbrojnijeg izbegličkog talasa u Kanadu i Toronto, danas deluje sa vrlo smanjenim aktivnostima. Najpre zbog toga što novih emigranata nema toliko da bi opstale sve funkcije koje su pre postojale (oni koji su došli pre sedam-osam godina su se kako-tako snašli i osposobili za život), zatim zbog „zamora materijala“ i splasnulog entuzijazma među volonterima i u čitavoj zajednici i, takođe, zbog nebrige zajednice koja, iako jedna od nastarijih iseljeničkih grupa u Kanadi, nikad nije uspela da se institucionalizuje.
Udarac posle koga se Srpski centar za novodošle nikada nije oporavio došao je 1999. godine od kanadske vlade. Ukinuta je škola engleskog jezika, tzv. LINC program (jezičke instrukcije za novodošle), a svemu je kriv, kažu, loš imidž Srba i njihova demonizacija u kanadskim sredstvima informisanja. Ni sama zajednica, kao ni Srpska nacionalna akademija, pod čijim je okriljem nastao Centar, nisu se, međutim, snašle u novonastalim uslovima.
– Previše se bilo okrenulo dobrotvornom radu. Takvu vrstu delovanja ne treba, naravno, dovoditi u pitanje, ali je Centar izgubio osećaj za potrebe ljudi, jer su neki iz rukovodstva i redova onih koji su podržavali njegov rad smatrali da bivši korisnici usluga treba Centru da vrate, kad se snađu, i pare i vreme – dakle donacije i volontiranje. Mislim da je to bio pogrešan pristup. Trebalo je naći načina, a to u Kanadi nije komplikovano niti neuobičajeno, da se od države i grada uzmu nepovratni krediti i osigura njihova podrška i pomoć, ali je bilo vrlo jakih otpora i na samu pomisao da bi Centar mogao da pruža usluge i drugima, a ne samo Srbima. Tu se sada može postaviti i pitanje obučenosti volontera, njihove pripremljenosti za sve vrste zadataka koji su se pred nas tada postavljali – kaže za „Vesti“ Stojanka Radenović-Petković, prevodilac, dugogodišnji volonter Centra i bivši koordinator jezičkog programa.
MESTO I ZA KONAK
I pored svih ograničenja, nesporazuma i nedoumica, Srpski centar za novodošle bio je, zapravo, jedino mesto gde su ratovima, krizom i mukom naterani Srbi mogli da se na svom maternjem jeziku informišu i zatraže stručnu pomoć u pitanjima o mogućnosti zapošljavanja, kanadskim zakonima i propisima, dobiju uputstvo kako da postanu korisnici socijalne pomoći ili dečjeg dodatka, kako da konkurišu za jeftinije, dotirane stanove, gde da se obrate kada su bolesni, da dobiju besplatan prevod dokumenata, pratnju do banke ili vladine ustanove… Postojala je i oglasna tabla na kojoj su ljudi oglašavali sve i svašta. Mnogi visokoobrazovani – inženjeri, programeri i ostali – svoje prve rezimee za traženje posla otkucali su na računarima u Centru, jer ih kod kuće nisu imali. Bilo je i onih koji su u nevolji i konačili u Srpskom centru, jer nisu imali gde da odu.
Prvih godina od početka ratova u bivšoj Jugoslaviji u Centru je radilo 35 volontera (većina iz Udruženja srpskih žena) i tim sačinjen od psihologa, socijalnog radnika i advokata, koji su nastojali da pomognu zemljacima pristiglim iz rasparčane države, često bez ikakve lične imovine i duboko traumirani ratnim stradanjem. Godišnje je informaciju ili pomoć prvi put (ostali dolasci iste osobe nisu beleženi) zatražilo oko 800 ljudi. Pored ove praktične, Centar je imao i onu drugu, ljudsku dimenziju. Mnogima je to na početku, pored crkve, bilo jedino mesto gde su mogli da komuniciraju na maternjem jeziku i sretnu ljude sličnih sudbina, podele tugu, nedoumice, nesnalaženja…
SEćANJE NA LEPE DANE
Mlađi su se brže privikavali na novi život, brže se snalazili, ali pouzdane povratne informacije šta je sa onima koji su zatražili pomoć, savet ili neku informaciju u Centru nema. Priča se ili nagađa da su mnogi dobili posao, veliki broj i u struci, posebno tehnička inteligencija za koju je to bilo vrlo lako pre desetak godina, što u poslednje vreme ni izdaleka nije slučaj.
Aktivnost Centra sada se svela na rad tri puta sedmično, po nekoliko sati. U sezoni obračuna taksi i poreza besplatno se pružaju usluge penzionerima i primaocima socijalne pomoći, kao i porodicama sa niskim zaradama.
Danica Bogićević, član borda direktora kanadskog Udruženja knjigovođa, već nekoliko godina volontira i obračunava taksu.
– LJudi dolaze prvenstveno zbog jezika – kaže ona. – Osećaju se komotnije, imaju više poverenja, ali se ovde i sreću i razgovaraju, a nekima od njih to je važno jednako kao i dobro obavljen posao.
često u Centar navrate stariji, i to bez nekog povoda. Pogotovu oni koji su tu pohađali školu jezika i bili uključeni u rad kao volonteri. Kažu, nedostaje im mesto okupljanja, a sa setom se sećaju lepih i teških dana provedenih u Centru. Voleli bi kada bi se nešto organizovalo za penzionere, nešto kao društvene prostorije, gde bi mogli da igraju šah, druže se, popričaju. Jer, kažu, usamljenost i nepoznavanje jezika najgori su neprijatelji.
Prednjače inženjeri
Uvidom u knjige prijavljenih može da se zaključi da je tokom prvih ratnih godina iz bivše Jugoslavije u Toronto stizao veliki broj visokoobrazovanih, najčešće sa diplomom nekog tehničkog fakulteta sa univerziteta u Sarajevu, Beogradu, Zagrebu, Novom Sadu… Gotovo 90 odsto prijavljenih visokoškolaca u Srpskom centru za novodošle su bili mašinski i inženjeri elektrotehnike, diplomci informatičkog ili tehnološkog fakulteta. Brojni su i ekonomisti, farmaceuti, pravnici, advokati, ima režisera, pilota, pa čak i penzionisanih vojnih lica. Dolazili su i studenti koji su zbog rata prekinuli studiranje, lekari, zubari, hemičari…
Mesto za razgovor
U Centru smo sreli Mirjanu Elezović, nekadašnjeg voditelja parnične pisarnice u Mladenovcu. Svoje penzionerske dane provodi u Torontu. Kaže, zadovoljno, jer našla je društvo.
– To nam je najvažnije, da imamo s kim da popričamo, vidimo se, podelimo radost i tugu. Jezik nama starijima ne ide dobro. Kasno je sada za učenje, ali dobro se snalazim. Samostalna sam potpuno i sve sama obavljam. U Kanadu sam došla pre 13 godina za kćerkom jedinicom, inače farmaceutom, koja radi u svojoj struci. Ispočetka je bilo teško, plakala sam po ceo dan. Sada sam se navikla, organizovala svoj život i stvarno sam zadovoljna. I grobno mesto sam ovde kupila. Moje dete se neće vraćati u Srbiju, tako da i ja ostajem ovde.
