Privatna arhiva
Ivana Kojčić rođena je 1994. godine u Novom Sadu. Trenutno je na trećoj godini doktorskih studija na institutu Inria, Francuskom nacionalnom istitutu za računarstvo i primenjenu matematiku, pri univerzitetu Université Côté d’Azur. Živi u Nici, a u Francuskoj je već skoro 4 godine.
Ivana kaže da je ideja o odlasku u inostranstvo na master studije kod nje postojala još od srednjoškolskih dana. Upisala je biomedicinsko inženjerstvo na Fakultetu tehničkih nauka kao student prve generacije ovog smera
Kako su studije odmicale, sve više je razmišljala na tu temu i na poslednjoj godini studija krenula je da se prijavljuje na master programe.
,,Motivacija za studije u inostranstvu potekla je od želje za stručnim, jezičkim i ličnim razvojem, kao i za sticanjem novog životnog iskustva. Učestvovanje na nekoliko internacionalnih omladinskih razmena mi je dalo dodatni podstrek da iskusim život u nekoj drugoj zemlji i kulturi. Ne volim da kažem da mi se ,,ostvarila želja” već da je ovo bio drag rezultat uloženog truda i vremena“, ispričala je Ivana.
Znala je da master studije traju godinu dana, što joj je pružalo neku vrstu utehe pred odlazak. Znala je da, kako god da bude, godina brzo prođe i da će je (skoro) sve sačekati kad se vrati. No, hvatala ju je, kako kaže, pomalo neka strepnja, jer je slutila da to na kraju neće biti samo godina, već da odlazi na duže vreme. Na kraju se ispostavilo da je bilo tako, živi u Nici već 4 godine.
Kaže i da nije još odlučila šta će nakon završetka doktorskih studija, no ne odbacuje opciju povratka.
,,U svakom slučaju ne smatram tu odluku kao binarnu. Možda se vratim već dogodine, možda kroz par godina, a možda me put navede skroz negde drugde, ko zna. Ako sam nešto naučila to je da i uprkos planovima, život može da nas navede na neku skroz drugu, naizgled neočekivanu stranu“, objasnila je.
Na pitanje šta joj je država u kojoj trenutno živi omogućila, a da Srbija nije kaže da joj je Francuska pružila bolje mogućnosti za usavršavanje u stručnom smislu, zato što se bavi oblašću koja je i u svetu slabo zastupljena. Njene doktorske studije su iz Neuroimidžinga, što spada u oblast Automatike, Obrade Signala i Slike.
,,Volim moje okruženje ovde. Radim u multidisciplinarnom i internacionalnom timu, gde se bavimo obradom slika i signala mozga, u cilju ispitivanja veze između njegove strukture i funkcije. Metode obrade signala i slike nam omogućavaju da se ,,borimo” sa multimodalnim podacima i izvučemo korisne informacije iz njih. Možda zvuči pomalo kao naučna fantastika (nekad i meni tako deluje), no u suštini je to lepa primena matematike, programiranja i neuronauka“, pojasnila je.
Pripadnica je prve generacije tog smera u Srbiji i profesori su im govorili kako je njihovo zanimanje ,,perspektivno”, no, bilo je teško reći čime će se oni kao pioniri stvarno posle baviti.
,,Većina mojih kolega je pronašla posao, uglavnom u IT industriji. Svesna sam da sam jedna od retkih koja je bavi baš onim za šta sam se školovala i drago mi je da sam ostala u struci. U drugu ruku mi je žao što naša zemlja ne ulaže dovoljno u nauku i istraživanja generalno, da bi omogućila ljudima da se bave ovakvim temama“, dodala je Ivana.
Za aktuelna dešavanja u Srbiji kaže da ih prati minimalno, da ostane u toku, inače se iznervira.
Na pitanje o reakciji stranaca na to kada čuju odakle je najviše voli kada kažu Novak Đoković.
,,Drago mi je da je on prva asocijacija na našu zemlju, do sada boljeg ambasadora nismo imali. Stranci uglavnom nisu previše upoznati sa dešavanjima u našoj zemlji, mada sam se u par navrata prijatno iznenadila kad su mi pomenuli da znaju za Tita ili naravno ako su posetili Srbiju. Nema ko nije probao rakiju i uvek me pitaju da li imam i ovde! Skoro sam upoznala jednog Kineza koji radi u Nici već par godina, a bio je u Beogradu na Sajmu knjiga i oduševio se“, dodala je.
U njenom okruženju su mahom stranci, nema previše Srba ili ih bar ne sreće. Voli uvek kad sretnem nekog iz Srbije, mada ne misli da poreklo iz iste zemlje nužno znači da bi trebalo da budu u boljim odnosima.
U slobodno vreme voli da je među ljudima, često vikendom ide na planinarenje što joj dosta prija, a leti ide skoro svaki vikend na plažu. Trči uz obalu mora, što joj je najbolja regeneracija i fizički i psihički. Takođe voli da otputuje negde kad se nađe povoljna karta, makar i na par dana.
,,Što se svakodnevnice tiče mislim da nema neke suštinske razlike. Životni standard je generalno bolji, najveću razliku vidim u zdravstvu koje u Francuskoj daleko bolje funkcioniše. Putovanja su takođe pristupačnija nego iz Srbije, postoji mnogo više opcija za avio prevoz na primer. Nije ni ovde sve med i mleko, svaka država se bori sa nekim problemima. Ono što je karakteristično za Francuze je da često organizuju ulične proteste kada nisu zadovoljni nekom odlukom vlasti i istrajni su u tome“, rekla je Ivana napravivši paralele između života u Francuskoj i Srbiji.
Dodala je i da je ono što se dosta razlikuje od života u Srbiji je da tamo, bar u Nici, živi daleko više stranaca, pa je imala prilike da upozna mnogo zanimljivih ljudi iz celog sveta.
,,Upoznala sam jednog čoveka na poslu, koji je inače profesor matematike u Nigeriji, a došao je ovde na studijski boravak od 3 meseca. Pričali smo o tome ko odakle dolazi, o porodici, da bi na moje pitanje da li ima ženu i decu rekao: ,,Imam samo dve žene”. Prvo sam mislila da se šali, pitala sam ga kako to misli ,,samo dve”? Da bi mi na to odgovorio: ,,Da, imam samo dve jer trenutno nisam u finansijskoj mogućnosti da izdržavam više, no drugi imaju i po tri, četiri. Ovde [u Francuskoj] su čudni, svi imaju samo jednu ženu…”. Retko ostanem bez teksta, ali ovo je bio jedan od tih momenata. Po meni najvrednije veštine za život u inostranstvu su sposobnost adaptacije na novo okruženje i otvorenost za prihvatanje drugih kultura i stavova. Čim se srodimo sa činjenicom da ono što je nama ,,normalno” nije tako svima i po difoltu, prilagođavanje ide mnogo lakše“, ispričala je.
Zbog pandemije Kovida-19 je igrom slučaja provela pola godine u Srbiji, jer su joj dopustili da radi od kuće, a uslovi za život su bili povoljniji nego u Francuskoj po tom pitanju.
,,Tamo je nekoliko meseci bio na snazi policijski čas od 18 časova, sve je bilo zatvoreno sem prodavnica za osnovne životne potrebe. Slušala sam ljude u Srbiji kako se žale na nametnute mere“, rekla je Ivana i dodala da kakve god da su bile, bile su neuporedive sa strogim merama koje su važile u Francuskoj.
Zato je i rešila da produži svoj boravak. Uprkos merama, moglo je da se ide u pozorište, bioskop, na večeru, što je (bar u EU) bilo nezamislivo.
,,No mislim da je naša država trebala da bude koherentnija po pitanju mera. Stalne promene su zbunjivale ljude, bilo je teško ispratiti koje su mere na snazi i kada. Vakcinisala sam se u Srbiji i bila sam prijatno iznenađena dostupnošću vakcina i celokupnom organizacijom od samog početka. Kada sam se vratila u Francusku i rekla da smo mogli da biramo između 4 vakcine, kao i da su stranci dolazili kod nas da se vakcinišu, svi su me iznenađeno gledali, ovde izbor nije postojao i sve je išlo mnogo sporije“, zaključila je Ivana.
