Punih 70 godina Sinan Ismail živi u Kragujevcu. On je profesor srpskog jezika i književnosti. Pravi najbolji sladoled u gradu, i najukusnije tulumbe na Balkanu. U svojoj radnji „Ibar“ i danas radi, sa svojim sinovima. čuvaju porodičnu recepturu za sladoled, kao najveću tajnu. U školi nikada nije radio, ali je zato ponosan što je Goranac. Kaže da je njihov maternji jezik, u kome koriste samo par padeža, u suštini „stari srpski“, koji se u zabačenim planinama Gore zadržao još od vremena cara Dušana.
– Moja familija je u Kragujevcu od 1924. godine. Otac Jusuf je imao tezgu na pijaci. Majka je otišla u naše selo, u Krstac kod Dragaša, da me rodi. Takvi su običaji. Kao bebu me je nosila na leđima u vreme rata. Od streljanja je pobegao za Niš. Tu sam završio osnovnu školu. Zvala se, kao i danas, „Vožd Karađorđe“. I naša radnja je u Karađorđevoj ulici. Kao dete od šest godina sam prvi put probao sladoled. I tada sam se zaljubio u njega, priča Sinan.
Kada se sa porodicom, pedesetih godinavratio u centar Šumadije, pomagao je ocu u poslastičarskoj radnji. A tajne pravljenja dobrog sladoleda je, kako kaže, krao od iskusnih majstora, uglavnom Turaka“.
Ne brine
Probao je da dobije posao kao profesor u školi, ali nije uspeo. U Gimnaziji su, kada je konkurisao, primili profesorku sa prosekom šest. Ali, on se nije brinuo, već je usavršavao porodični zanat, pravljenje sladoleda, tulumbića, baklave, princes krofni. Danas ima sinove, snaje, unuke. Sretan je čovek. NJegove ljubavi su sladoled, i knjige. čudan, ali dobar spoj.
– Bio je jedan poslastičar od koga smo kupili frižider. Sećam se da sam bio dete, kada je rekao „glavnu stvar“. čuo sam taj „štos“ slučajno, u prolazu. Preneo sam ocu, i on je poslušao. Dobili smo sladoled, koji i danas pravimo. Obožavam sladoled, pojedem i po šest porcija svakog dana. A znam i da ne možete da prodate drugima nešto što se vama ne sviđa. Što je dobro za mene, biće dobro i za druge. Celog života sam skupljao znanje sa svih strana. Treba uzimati od svakoga po malo, ono najbolje. I eto uspeha.
Mada je radio u poslastičarnici, Sinan je uspeo da završi srednju ekonomsku školu. A onda je završio i višu pedagošku. I posle toga je hteo još. Pa je upisao fakultet. Vanredno.
– Vodio sam poslastičarnicu, otac je bio star, pa sam morao mnogo da radim. Upišem tako srpski jezik i književnost. Završim u roku, sa ocenom 8,50. Sećam se diplomskog ispita. Pre mene niko nije položio, njih osmoro je palo. Svi čekaju, niko ne sme da uđe. Ja nemam vremena jer treba da se vratim u Kragujevac i radim u radnji. Pa skupim hrabrost, odgovorim na pitanja o delima Vladimira Nazora, pripovetkama Ive Andrića i na kraju o slovenačkoj književnosti. Gledaju me profesori, oduševljeni, kažu „imaš osam“ i pitaju hoću li veću ocenu, da još nešto odgovaram. Nisam hteo, bilo mi je i to dosta. Položim, diplomiram, i vratim se odmah kući – kaže Sinan Ismail.
Najslađi grad
Živeo je jedno vreme u Nišu, ali je tamo sladoled imao slabu prođu. Goranci sladoleddžije su se organizovale i rešile da dođu u Kragujevac koji je i u bivšoj Jugoslaviji slovio za najslađi grad u kojem je pogotovo sladoled imao dobru prođu. I danas se ova poslastica u ovom gradu mnogo traži – veli Sinan Ismail.
