NAJVEćI SRPSKI ISTORIčAR ZA KOSOVO LJUBA DIMIć EKSKLUZIVNO ZA PRESS OBJAŠNJAVA KAKO SMO DOŠLI DO OVE SITUACIJE U JUŽNOJ POKRAJINI
„Pogrešno je to što politički prvaci danas rade: deo likuje, deo se pravda, deo pametuje. Oni svi zajedno treba da sednu i usvoje politiku koju će ova država voditi u narednih 120 godina – kao što su to radili Albanci“
Od trenutka kada se pojavila Prizrenska liga do danas ideja o Velikoj Albaniji istrajava. Ali je u međuvremenu procenat Albanaca sa 44 odsto, koliko ih je bilo nekada na prostorima zamišljene Velike Albanije, narastao do devedeset i nekoliko. Oni su za 120 godina od teritorijalne napravili etničku Albaniju. Pogrešno je to što politički prvaci danas rade: deo likuje, deo se pravda, deo pametuje. Oni svi zajedno treba da sednu i usvoje politiku koju će ova država voditi u narednih 120 godina – kao što su to radili Albanci.
I to sa preuzimanjem obaveza, pogotovo prema srpskom stanovništvu na KiM, uz najrigoroznije kažnjavanje svih onih koji u tome vide mogućnost za obogaćivanje, kaže za Press nedelje profesor Ljubodrag Dimić, jedan od vodećih srpskih istoričara i svakako najbolji poznavalac istorije srpsko-albanskih odnosa, uz čiju pomoć je Press i napravio hronologiju ključnih događaja do početka devedesetih godina.
Kako biste sumirali istoriju srpsko-albanskih odnosa?
Taj se odnos u velikoj vremenskoj vertikali nažalost više iskazivao kao sukob nego kao prijateljstvo. To je sukob koji je imao u sebi puno iracionalnog, političkog i verskog. I to je borba za istu zemlju, različitim metodama. Ono što su srpske političke elite uspele u 19. veku i u prvoj polovini 20. veka, Albanci postižu krajem 20. i početkom 21. veka.
Suština priče je da danas postoji jedan gospodar u svetu i onaj ko uspe da deo svojih ugradi u njegove interese – kao što su uspeli Albanci. Taj će imati budućnost, pa i mogućnost da Kosovo smatra svojim. Prema tome, srpska politička elita, umesto da se opredeljuje za ignorisanje i sukobe, kao što je to radio Slobodan Milošević, mora da se možda još više potrudi da se na neki način umili“ američkoj eliti, da shvati njene globalne planove i da u njih uglavi svoje, lokalne. Moraju se prepoznati ključni svetski procesi i u njih se uključiti, uz dovoljnu dozu skromnosti da se bude zadovoljan ako i jedan procenat tvojih želja bude uvažen od velikih sila. Onaj ko to ne prepozna, taj rizikuje da bude marginalizovan, provincijalizovan, fragmentizovan i to se nama dešava. A to, Kina, Rusija – to ne važi za nas. Mi smo mala država.
Mišljenje MSP-a nije poraz srpske diplomatije
Ministarstvo spoljnih poslova obavilo je jedan ozbiljan posao i mišljenje Međunarodnog suda pravde nije poraz srpske diplomatije. Ovo je pobeda američke sile nad pravom i poraz svetske organizacije i međunarodnog pravnog sistema. Ovo je pobeda američke diplomatije koja pokazuje da je međunarodno pravo jednako onome što je američka volja. Mišljenje MSP-a je dokument kojim ćemo se i mi i svet zabavljati narednih 20-30 godina. Prema tome, mišljenje MSP-a treba više da brine Moskvu i Peking nego Beograd, jer Beograd više od ovoga i nije mogao da dobije. Svako bacanje drvlja i kamenja“ na ovog mladog čoveka koji odlično vodi to ministarstvo, po mom mišljenju je promašaj nad promašajima.
Da li su Srbi i Albanci ikada u istoriji imali saglasnost oko Kosova?
Tragedija za oba naroda je to što je njihova istorija ispunjena konfliktima koji su na momente bili nepomirljivi. Treba da se razgovora, a da li su ti razgovori istovremeno i pregovori, to je bitno samo za političare. Ti narodi moraju da se približavaju, jer niti mogu da beže jedni od drugih, niti će doveka trajati nasilje koje u ovom trenutku mahom sprovode Albanci. Kada sutra uđu u Evropu, ti narodi opet će živeti zajedno. Suština srpske politike je da radi u političkim centrima, pre svega evropskim, jer će sutra u Evropu sa Kosovom i Albanijom. Drugo, država mora da ima konkretan program kako da svoje stanovništvo zadrži na Kosovu, da kroz kulturne, prosvetne programe, razmenu đaka, profesora, spreči da se ono policentrično udaljuje. Ne sme se dozvoliti da Srbi budu potisnuti sa Kosova, jer kada se uđe u Evropu granice više neće važiti.
A šta može da bude tačka kompromisa Srba i Albanaca?
Jedina tačka je ujedinjena Evropa. Ne treba da čačkamo ništa oko granica, jer ako to uradimo ispostaviće nam ih kod Kruševca i Niša. Srbi moraju samo da čuvaju svoj identitet, da zadrže prostor na kom žive, da razvijaju odnose sa onima koji žive u okruženju. Prema tome, ne otvarati nikakva pitanja – samo pitanje buduće Evrope u kojoj će granice nestati. A što se EU bude više gadila Srba i Albanaca, što ih više bude odbacivala, to će sporovi i nesreće na Balkanu biti veći, dublji i dugoročniji.
Delovanje Albanaca u SAD?
Albanske političke elite su vrlo ozbiljne i njih ne treba na neki način omalovažavati, što je ovde stalno činjeno. Društvo Vatra“ u Bostonu postoji 120 godina i prisutno je u američkom kongresu. Drugo, albanske elite decenijama bombarduju svetske prestonice različitim deklaracijama, Prizrenske lige, Pećke lige… One stoje u fioci, ali kada dođe do određene istorijske situacije velike sile otvore fioku pa iz deklaracija izvuku ono što im odgovara. Naša politika ukoliko ima zrelosti treba da radi ozbiljno, da diplomatskim kanalima i putem deklaracija i permanentne prisutnosti nameće svoje interese.
novi tekst
Hronologija srpsko-albanskih odnosa
1877. Albanski intelektualni kružok u Carigradu koji su predvodili Abdul beg Fašeri i Paško Vasa osmislio je ideju o Velikoj Albaniji. To je trebalo da bude Albanija četiri turska vilajeta: skadarskog, janjinskog, bitoljskog i kosovskog
1878. Sa idejom vilajetske Albanije pojavili su se na Berlinskom kongresu. Bizmark je procenio da ta priča ne zavređuje pažnju
1878. Ideju o vilajetskoj Albaniji prihvatila je Prizrenska liga i dalje je razvijala, usvajajući dva nova elementa – antisrpski i antihelenski. Liga je nastala sa namerom da se oružanim putem brani taj prostor pre svega od Srbije i Crne Gore i od Grčke
1899. Nastaje Pećka liga koja podstiče nasilno iseljavanje Srba sa KiM. U odgovoru na teror, Srbija je pokušala da se obrati Haškom sudu koji je te godine osnovan i napravila brošuru u kojoj je popisala sve zulume koje je Pećka liga činila. Zbog bolesti ministra to nikada nije poslato u Hag
1912. Predvečerje balkanskih ratova. Albanski prvaci smatraju da treba da budu poslednja odbrana Turske, a zauzvrat traže teritoriju četiri vilajeta. Ta godina je jedna od ključnih jer albansko pitanje nije rešeno onako kako je albanska elita želela
1913. U maju održan kongres u Londonu na kome je utvrđeno da treba da nastane albanska država
1914. Dve struje u Prvom svetskom ratu: jedna je pokušaj srpske vlade da sa Esad-pašom Toptanijem uspostavi prijateljstvo, druga se ogleda kroz sukobe
1915. Srpsko povlačenja preko Albanije. Broj ljudi koji su prešli Albaniju je prepolovljen, ali treba reći da je uz napade na vojsku, zahvaljujući saradnji sa Toptanijem, u nekim delovima Albanije osiguran prolazak srpske vojske
1918. Na kongresu u Draču formirana privremena vlada Albanije. Suštinski, Albanija nastaje na idejama Prizrenske i Pećke lige. Ulaskom srpskih trupa na Kosovo albansko stanovništvo reaguje nezadovoljstvom, jer je postojala svest da će Kosovo pripasti Albaniji.
1919. Na mirovnoj konferenciji u Parizu priznate su granice Kraljevine SHS utvrđene 1913. godine. Treba podvući da su te granice utvrdile velike sile, a ne Srbi ili Albanci. Ahmet Zogu do 1924. povremeno boravi u Jugoslaviji i vraća se u Albaniju gde je prvo predsednik, a kasnije se proglašava za kralja svih Albanaca
1924. Do 1924. godine permanentne su pobune u Drenici, oko Orahovca, Peći, u Prizrenu, đakovici i granica permanentno igra. Granica sa Albanijom definitivno je utvrđena 1926. godine.
1941. Kosovski komitet nastao 1919. i do 1941. radio je na destrukciji Jugoslavije, transformisao se u Albanski nacionalni savet koji određuje političke ciljeve Albanije. Dekretom Benita Musolinija Albaniji se priključuju KiM, delovi zapadne Makedonije i istočne Crne Gore. Time se formira okvir Velike Šipnije. Započinje teror nad Srbima – nekih 90.000 je proterano, hiljade ubijeno
1943. Sa kapitulacijom Italije formira se Druga prizrenska liga sa istim programom kao i 1878. Umesto Italije, pokrovitelj je Nemačka, a formira se vlada Redžepa Mitrovice. I ona zvanično proglašava zaštitu etničkih granica Albanije
1944. Kao reakcija na AVNOJ gde nastaje jugoslovenska federacija, donosi se Bujanska rezolucija sa zahtevom da se Kosovo ujedini sa Albanijom. Sa njom su nastupili i predstavnici buduće komunističke Albanije sa Enverom Hodžom. Tito je odbacio rezoluciju. Ulazi se u period dobrih odnosa koji traje do 1947.
1945. Donet zakon o autonomiji kosovsko-metohijske oblasti, sa čime Albanci nisu bili zadovoljni
1947. Zaoštravaju se jugoslovensko-albanski odnosi: Albanci očekuju da se jugoslovenski komunisti kao internacionalisti odreknu Kosova, na šta oni nisu spremni, a Hodža shvata da je Titov uticaj toliki da vodi ka tome da Albanija gotovo izgubi samostalnost
1948. Izbija sukob sa SSSR i Informbiroom, a Albanija je najrigidnija: vojno je prisutna na granicama, uspostavlja špijunske mreže, lobira među stanovništvom
1962. U SAD formira se Treća prizrenska liga, koja ima iste ciljeve kao i prva i druga
1966. Odlazi Aleksandar Ranković, državna bezbednost se razbija, nestaju dosijei
1968. Na Kosovu 28. novembra izbijaju velike demonstracije sa parolom Kosovo – republika“ i prvi put dolazi do sukoba sa milicijom. Smatra se da je reakcija Jugoslavije bila pogrešna, jer je mozak sukoba bio u CK KP Kosova, a ne među studentima. Tu je počeo da se formira deo jezgra koji će se pojaviti 1981. i devedesetih godina
1971. U junu se donose ustavni amandmani koji regulišu novi položaj autonomne pokrajine KiM – ona postaje konstitutivni deo federacije
1974. Donosi se ustav koji sputava Srbiju i koja na neki način postaje rob svojih pokrajina
1976. Srbija pokušava da dođe do promene ustavnih rešenja putem Plave knjige. U isto vreme se formira prva organizacija za odbranu etničke Albanije, kako se zvala ta teroristička grupa
1978. Nastaje Akademija nauka i umetnosti Kosova, koja postaje intelektualno jezgro koje će faktički odlučivati u kom će se smeru kretati istorija
1981. Izbijaju demonstracije gde se ruši Jugoslavija. Prema podacima koji su tada objavljeni od 1961. do 1981. sa KiM se iselilo 42 odsto Srba i 63 odsto Crnogoraca. Gotovo svake naredne godine izbijaju demonstracije – u Prištini, u Podujevu, Vučitrnu…
1987. Slobodan Milošević odlazi u Kosovo Polje i daje podršku kosovskim Srbima. Tu počinje nova linija koja se posebno danas eksploatiše, a koja će imati svoj vrhunac u bombardovanju desetak godina kasnije i u mišljenju Međunarodnog suda usvojenog pre tri dana u Hagu
