Nakon zahlađenja devedesetih godina, u Prizrenu su međunacionalni
odnosi, sve bolji. Odlazak Srba na ramazanske iftare sa jedne, i
muslimana na pravoslavne praznike sa druge strane, samo su neki od
primera za to.
U Prizrenu se čuje ezan sa jedne od ovdašnjih džamija u centru grada,
ali i zvona sa saborne crkve Svetog đorđa (koja se već nekoliko godina
ponovo čuju sa ovog hrama SPC), možda na najbolji način svedoče o
suživotu i verskoj toleranciji koja se, nakon ratnih dešavanja
devedesetih, ponovo vraća u ovaj izrazito multietnički grad na Kosovu.
U vreme Ramazana predstavnici nekih humanitarnih organiziacija i turskog
kontingenta KFOR-a, u centru grada za njih nekoliko stotina, organizuju
zajedničke iftare. Osim Albanaca, Bošnjaka, Turaka i Roma, dolaze i
Srbi. Među njima i Mileva Mojsić, koja se nakon raseljeničkog života u
okolini Beograda, ponovo vratila u rodni Prizren.
Na iftar sa zadovoljstvom
Prizren
Ovo za nas puno znači. Volimo da vidimo ovaj običaj, pošto do
sada stvarno nikad nismo prisustvovale, ali smo sada tu sa
zadovoljstvom. Ranije nije bilo ovoga, ili bar ja nisam primetila da je
bila neka donacija, ili da se nešto delilo za ramazan
Svetlana Nikolić, koja je radila u tekstilnoj industriji pre rata,
priseća se kako je poštovala muslimanke koje su postile na radnom mestu.
Nikada ne bih popila vodu pred njima, hleba nisam jela pred njima.
Poštovalo se. Veliko poštovanje sam imala, tako je i dan-danas. Želim
svaka televizija da me snimi i vidi da sam poželjna u gradu Prizrenu
Dolazak ovih Srpkinja na iftar odobravaju i ovdašnji Albanci, među njima i Aljbana Krueziu, koja ponosno kaže ovo je Prizren.
Recept za prevazilaženje konflikata
Džamija u Prizrenu
Kada kažem ovo je Prizren – mislim na kulturni, verski i
međuetnički diverzitet. Ovo je znak suživota i signal svim narodima
sveta kako se može zajedno živeti. Na kraju krajeva svi potičemo od
Adema i Ave ili Adama i Eve. I ako svi znamo kakav je rat bio na Kosovu,
ovo je i znak kako treba prevazilaziti konflikte, kaže Krueziu,
dodajući da i ona svojim prijateljima Srbima čestita praznike i odlazi
kod njih.
Bez obzira što se proteklih 20-ak godina puno toga izdešavalo, Veton
Nurkolari smatra da su Prizrenci predodređeni na zajednički život,
jednih sa drugima, baš kao što su nam vekovima verski objekti građeni
jedni pored drugih.
Imam dosta prijatelja Srba. Imao sam priliku da se moje prijateljstvo
sa nekima od njih nikad nije prekidalo. Ja, naravno, zovem, čestitam,
dolaze mi… Neko je prekinuo, sa nekima sam bio prisiljen prekinutu jer
nisu svi bili isti
Izgubio jedne – dobio druge prijatelje
Kosovo
Janko Janković, koji sve ovo posleratno vreme sa suprugom Dostom,
nije napuštao rodni Prizren, kaže da kod njega kući, ne samo za
praznike, skoro svakodnevno dolaze njegovi prijatelji i komšije.
Dolaze mi gosti: Albanci, Turci, Muslimani.. kao ranije Srbi što mi
dolazili… Jedne drugove sam izgubio, druge dobio. Isti su mi kao oni
kao ovi. Pričamo, veselimo se, ako ima meso, ako nema mleko, meze…
veselimo se, pričamo.
I odnosi između zvaničnika Islamske zajednice i SPC ovde su poslednjih
nekoliko godina osetno bolji. Sve više se na istom mestu mogu videti
verski poglavari obe konfesije.
Sama činjenica da se u bogosloviji Kirilo i Metodije, kada od 1.
septembra kreće i treća generacija (bogoslova), uvodi albanski kao
obavezan predmet, dovoljno govori sama za sebe. (Kraj)
Autor: Refki Alija, Prizren
Odg. urednik: Jakov Leon
