Spomenik je bio test i nije ga smislilo nekoliko mudrih glava iz Preševske doline, nego sa Kosova i iz Albanije
Kako ono beše? Nakon završetka, istina nikad završenog, rata oko Kosova i nakon pada agresorskog režima Slobodana Miloševića – abolirani su borci za albansku stvar na jugu Srbije, koji oni (Albanci) nazivaju Preševska dolina. Učesnici borbe za tu albansku stvar nakon toga ušli su u sistem Republike Srbije, postali gradonačelnici, predsednici stranaka, policajci… Shodno tome, podizanje spomenika herojima te albanske borbe, koji uznemirava srpsku javnost od novembra prošle godine, ne bi trebalo da bude sporno. Ako su, naime, ljudi abolirani, i samim tim njihova borba postaje legitimna – zbog čega ne bi podizali spomenike svojim palim borcima?
Naravno, mi imamo sva prava da mislimo kako se ovo ne bi desilo ni u jednoj iole normalnoj državi. Normalna ili ne, Srbija ne može da reaguje onako kako bi to činila slobodna država: da nikome ne padne na pamet da podiže spomenike ljudima koji su ratovali protiv nje, da – ukoliko nekome i padne na pamet – ta stvar ne dočeka sledeće jutro itd., itd.
Ono što je Srbija jedino u mogućnosti jeste da njen šef i ministar policije pita ambasadore stranih zemalja šta da radi, i – ukoliko mu ovi kažu da ih baš briga i neka radi šta hoće – da ne uradi ništa. Ostaje joj, naime, jedino da daje rokove za uklanjanje/premeštanje spomenika borcima OVPBM i da se nada da Albanci neće napraviti ništa što bi nateralo MUP Srbije da reaguje: bace neku bombu, urade ono čime su pretili sa nedavnog snimka formacije ANA, brane spomenik oružanim sukobima – o kojima govori Redžep Seljimi, poslanik Samoopredeljenja i bivši komandant UčK, koji na RTK izjavljuje da može da dođe do eskalacije nasilja u Preševskoj dolini ukoliko neko dirne u spomenik OVPBM.
SRBIJA NI DA MRDNE
Rok za uklanjanje/premeštanje spomenika je istekao u sredu i sada se čuju predlozi da se stvar premesti pedesetak metara – u dvorište najbliže džamije.
U Preševu je, kažu agencije, napeto. Albanci (predsednik Odbora za ljudska prava Belgzim Kemberi; urednik portala preseva.com Driton Saliu, gradonačelnik Bujnovca Jonuz Musliu i drugi) nadaju se razumnom i mirnom rešenju i, za zlu ne trebalo, pominju 2000. godinu.
Srbi (koji čine oko 10 odsto stanovništva Preševa) bune se i govore kako bi spomenik, naravno, trebalo srušiti. Bivši borci organizuju skupove. U međuvremenu, pojavljuje se i nekakvo pismo koje je navodno pisao neko iz JSO a onda je neko prepoznao Legijin rukopis, pa je šef države i ministar policije morao da objašnjava da JSO ne postoji. Za razliku od ANA, koja postoji.
Postoji i Hašim Tači, koji je predložio dijalog na temu spomenika. Tači se dakle meša u unutrašnja pitanja Republike Srbije (što je opet, prema ustavu RS, u redu jer je Kosovo deo Srbije a on njen građanin) i daje preporuke kako da se slučaj reši. Poslanici iz njegove stranke (Demokratska partija Kosova) i opozicija iz Samoopredeljenja pominju mogućnost oružanih sukoba ukoliko se Srbijija usudi da nasilno ukloni spomenik.
Podržani od svojih sunarodnika s Kosova (i iz Albanije, koja radi sve na tome da stvar internacionalizuje), lideri iz Preševske doline upozoravaju da oni neće nasilno sprečavati građane ukoliko ovi svojim telima budu pokušali da spreče rušenje spomenika.
Šta je poenta? MUP Srbije ne sme da mrdne u Preševskoj dolini bez da pita strane ambasade, strane ambasade baš briga i za srpski MUP i za albanske spomenike, Albanci to znaju kao što znaju i to da mogu da prete ANA-om, destabilizacijom Preševske doline, mogu da ruše srpska groblja po Kosovu nekoliko dana pre pregovora, mogu da provociraju reakciju srpske policije ako bace neku bombu u tom Preševu i, ukratko, mogu sve.
NAJSLABIJA META
Srbija, bar tako deluje iz ovog primera, više ne može da se nosi sa problemom Albanaca ni sa ove stane granice sa Kosovom. Mi smo, a ovo je bio pravi test od strane Albanaca, u pat poziciji. Iako smo u ovoj priči jača strana, kao država koja ima i svoju policiju i svoju vojsku i svoje buldožere, mi jednostavno moramo da pregovaramo o svemu – pa i o jednom spomeniku, koji je provokacija, ali je više od toga probni balon.
Spomenik je dakle bio sjajan test. I nije ga smislilo nekoliko mudrih glava iz Preševske doline, nego je u nekoj vezi sa kosovskim Albancima kao i sa Albancima iz Albanije, čiji predsednik Beriša netoleranciju Srbije prema albanskim mučenicima i nepoštovanje prava manjina smatra provokacijom Beograda i albanofobijom.
Pobornici pripajanja svih teritorija na kojima žive Albanci jednoj velikoj državi – Albaniji – nakon ovoga mogu da budu optimisti. U te pobornike spadaju i ljudi s kojima pregovaramo o Kosovu, spada i sam predsednik Albanije, oni imaju svoje formacije poput ANA i svoje ekstremiste poput Samoopredeljenja. Ponekad tako ne izgleda, ali u glavnoj stvari su složni. To jeste san o Velikoj Albaniji i, možda čak više od toga, destabilizacija regiona koja im je potrebna iz razloga koji su više nego kompleksni i kojima bi se trebalo baviti posebno.
Srbija, kao trenutno najslabija meta, dakle, može da očekuje nemire na jugu ili u tzv Preševskoj dolini. Do toga može da ne dođe, ali ono do čega je već u svakom slučaju došlo jeste informacija koju lideri albanske ideje imaju nakon ovog testa. Srbija neće reagovati ukoliko je ne primoraju, tako što će ulaziti s Kosova u Preševo, unositi oružje, pucati, bacati bombe i provocirati reakciju policije po svaku cenu. Nakon toga će, prvo, dovesti u ćorsokak srpske pregovarače u Briselu a zatim internacionalizovati problem međuetničke netrpeljivosti na jugu Srbije. Ili će sačekati neku drugu priliku, i to uskoro.
