*
ALEK VUKADINOVIĆ:
SVAKOG DANA SMAK SVETA
Pesnik govori za „Novosti“ o nacionalnom dostojanstvu, moralnom padu i bezduhovlju, demokratiji i patriotizmu. Kako neko može biti kosmopolita pa voleti Floridu ili Gvineju, ako ne voli svoje
Tačno je da su celom istorijskom vertikalom naši vladari imali jasnu strategiju odnosa sa državama. Ali danas su se istorijske okolnosti iz korena izmenile. Pojavom jedne globalne sile, koja svojom borbenom mašinerijom, nezamislivog ustrojstva, oblikuje sav planetarni poredak, sve države se, pogotovo male, osećaju kao da su izbačene iz istorije. Političari takvih država moraju da balansiraju svaki svoj potez. Moraju da paze da od svojih protivnika ne naprave neprijatelje, a, sa druge strane, da čuvaju svoje nacionalno dostojanstvo. To je najteža situacija — kaže, za „Novosti“, pesnik Alek Vukadinović.
Davno je pisao o zlom dobu opšte studi, koje nas obavija, o svetu u strahu i svetu ludom, koji nekud bezglavo hrli. Istovremeno, iz njegovih pesama zrači upozorenje da je cilj svakog ljudskog bića neprekidno oboženje, otpor prema svakom zlu.
Imamo li dovoljno prostora za takvu borbu, u doba opšteg merkantilizma i bezduhovlja?
■ Živimo u doba bezduhovne tehnološke civilizacije, koja se sunovratno razvija. Uzmimo samo mobilnu telefoniju. Danas svako dete može da vas na ulici ili autobusu neograničeno snima a da to ne primetite. Lična, privatna bezbednost ljudi je beskrajno ugrožena. Niko ne poriče da je tehnologija unela mnogo dobroga u ljudski svet. Ali, osnovno je pitanje kako u tehnologiju, u njen grozničavi razvoj, uneti kontrolu i selekciju, uneti slovesnost. Uneti, takoreći, „nedremano oko“, ali ovoga puta od strane čoveka.
Da li je čovek za to sposoban?
■ To je ono osnovno moralno pitanje o kome sam govorio. U jednoj pesmi, koju do danas nisam objavio, jedan vapijući i molbeni stih kaže: „Zaustavi, Bože, stopi ubrzanja!“ Sa druge strane, opšti duh postvarenja, koristoljublja, svođenja sveta vrednosti na robu, još jedan je krupan prilog ovom razvoju bezduhovlja. To su sve nusprodukti generalnog kretanja ove civilizacije na postamentu tehnološkog. Kad se izgubi postament iskonskog i humanističkog, onda počinje kriza. Ali uvek treba da se prisećamo onog Helderlinovog: „Gde je opasnost, raste i spasonosno.“ Ovo osećanje nade i vere u čoveka treba stalno da nam greje srce.
Kako smo stigli do toga da sve što je od životnog značaja za srpsku kulturu ili se gasi ili je pred gašenjem?
■ Treba samo krenuti centralnom ulicom našeg grada, od Terazija prema Kalemegdanu, pa osetiti da više nismo ni u Beogradu, ni u Srbiji. Najveći deo natpisa u ovoj našoj čuvenoj ulici, koja se zove Knez Mihailova, ispisan je na stranim jezicima. Pitamo se dalje: gde su naše nacionalne izdavačke kuće „Prosveta“ i „Nolit“. Gde je takođe „Rad“? Sve je to sada prošlost. Ako je to put „evropeizacije“, zašto se to ne dešava u Sloveniji i Hrvatskoj, ili u drugim jugo-državama? Dešava se samo u Srbiji, i to je ono što je alarmantno.
Sa druge strane, istovremeno otvaramo bezbroj svakovrsnih afera, od kojih zastaje dah.
■ Nisam toliko upućen, pa ni kompetentan da razmišljam o aferama, ali jedna od njih pogađa svako misleće biće. To je afera prisluškivanja. Ona otvara veliki prostor neslobode, nesigurnost svake pojedinačne egzistencije. Ako se svako može prisluškivati, i ako svako može da prisluškuje, onda tu nesigurnosti nema kraja. Nekada smo mislili da su Orvelove vizije duhovita satira, krajnje dovitljiva književnost, sračunata na čitaoca. Danas vidimo da su one bile istinska proročanstva, koje je stvarnost čak i prevazišla.
U trci da što pre postanemo deo „normalnog“ sveta, zaboravili smo da, kako ste rekli, bez ukorenjenosti u rodno i predačko, u jezik i arhetip rodne kulture, nema ni svetskog ni kosmopolitskog?
■ Baš tako. Bez rodnog, maternjeg i predačkog ne može se stići ni na jedan svetski horizont. Svaki narod je dužan da na oltar svetskog i univerzalnog prinese darove i dokaze sopstvenog identiteta. To je božja promisao. Ako tih dokaza nema, nema ni tog naroda; svetski duh ga je zaobišao. Sa druge strane, kako neko može biti kosmopolita pa voleti Floridu ili Gvineju ako ne voli svoje bližnje, svoj rod i svoju zemlju? O ovom aspektu sam govorio otvarajući Međunarodni susret pisaca na Kolarčevom univerzitetu 1998. godine. Nastalo je opšte oduševljenje ovom idejom. Idejom da je svaka globalizacija antiplanetarna i antikosmička. Mnogorojni strani pisci i novinari bili su krajnje zainteresovani: tražili su mi intervjue, zvali su me da gostujem u njihovim zemljama da o tome govorim. Inače, ova ideja identiteta, kao što je opštepoznato, u samoj je srži moje poezije, iskazana i kao poetička postavka u beleškama uz knjigu „Kuća i gost“, još davne 1969. godine.
Čime smo zaslužili da se osećamo kao nezvani gost u kući Evrope?
■ Ničim nismo zaslužili. U svim vremenima naše pozitivne i u svim iskušenjima naše negativne istorije, bili smo uvek na onoj strani za koju kažu da je prava. I u ratu, i u miru. Uvek na strani evropskih vrednosti slobode, saradnje, društvenih i političkih uverenja. Zato su brojna ucenjivanja danas, od te iste Evrope, krajnje neprirodna.
Zašto se posle svake promene vlasti u Srbiji kreće iz početka na svim poljima?
■ Zato što mi nikad nismo imali pravi nacionalni program. I zato što u našoj novijoj istoriji nikad nismo nastojali da nastavimo napore onih koji su pokušavali da ga konstituišu. Svaka novija vlast, po ugledu na komunističku, hoće sve iznova, hoće da potre svaki kontinuitet sa našim najboljim tradicijama. Jedna od najvećih zabluda tog aspekta je da se ne može istovremeno biti i demokrata i patriota. A imamo živi primer iz naše časne prošlosti da je to sasvim moguće. Kralj Petar Karađorđević, poznat po demokratičnosti, bio je i veliki nacion. Gde je danas ta tradicija, a ona je tu pred nama, kao svetionik. Bilo bi, međutim, nepravedno reći da danas nema takvih nastojanja, i to iz redova pisaca i intelektualaca. Bili smo savremenici takvih programa kod Nikole Miloševića i Borislava Pekića, a danas jednu strategiju nacionalnog programa, duboko utemeljenu, razvija profesor Milo Lompar.
U nekadašnjoj socijalističkoj zemlji organizovali ste protestne večeri u odbranu inkriminisanih pisaca. Koliko je jaka javna reč mislećih ljudi u sadašnjoj demokratskoj zemlji?
■ Tada je, mora se priznati, javna reč mislećih bića nailazila na jak odjek. Borili smo se za slobodu mišljenja, za umetničke slobode, a protiv verbalnog delikta i duha ketmana, koji je vladao u vreme komunizma. Celokupna elita srpskih pisaca i intelektualaca bila je tada jedinstvena, okupljena oko jedne velike ideje u Udruženju književnika Srbije. Ti dani će ostati kao nezaobilazna stranica naše kulturne istorije. Ne znam kako bi se danas ponela vrhuška vlasti prema sličnim događajima. Ali, sigurno je da u današnjem društvenom metežu reč mislećih ljudi nema onu težinu kakvu je nekad imala.
Mislite li da su i mediji krivi za takvo stanje?
■ Ni najmanje ne mislim. Postoje mnogo veće sile koje određuju takozvana „zbivanja“. I, to je to.
Na poklon od novog veka dobili smo ekonomske krize, sve bolnije, vremenske nepogode, sve strašnije, gorčinu i površnost svakodnevice, koju sve teže ispijamo. Stiže li nam to „potonje vreme“, o kome smo čitali u vašim proročkim, apokaliptičkim pesmama?
■ Na ovo pitanje odgovoriću jednom malom kućnom anegdotom. Čini mi se da je na njega najbolje odgovorila jedna naša komšinka prijateljica, kada je nedavno došla kod nas na kafu. Gledajući na televiziji cunamije, poplave, besnilo nevremena, zemljotrese, odjednom je rekla: „Pa smak sveta se događa svakoga dana.“ Moje uverenje je vrlo slično, ali nešto drukčije. Dogodio se čovekov veliki moralni pad. U pesmi „Znaci vremena“ napisao sam: „Od Neboga — u tam niže/ U šta se to tame stiže“. I: „Zad je pred je/ Nered red je/ Mrak u mraku/ Bože gled je“. Kad zadnji postane prvi, i moralni haos postane jedina prirodna sredina, onda se kaže da je potonje vreme došlo. Inače, ne verujem u neki drugi, fizički smak sveta. To nikako.
Koliko su „zore dečanske“, koje pominjete u „Dečanskom dnevniku“, kao i rodni prostori, imali odjeka u vašim stihovima, melodijama duše?
■ Odmah se vidi kakvom melodijom odišu „dečanski zvuci“ u svemu što sam napisao o Dečanima. A sam simbol „Zora Dečanska“, sam zvuk i njegovo ime: mislim da od njega nema lepšeg, zvučnijeg i značajnijeg za sve nas, danas. Iz istog su reda i moji simboli Grigorije Dijak i Knjiga-jevanđelje (Miroslavljevo jevanđelje), takođe sa serijalima pesama, a po kojima se moja poezija odmah prepoznaje.
I pored „skupova crnih jednačina“ koji ne silaze sa srpskih nebesa, postoje li i dalje za nas „tihi zdenci nade“?
■ Još te kako ih ima, sve dok ovi Istočnici, o kojima sam govorio, sve nas osijavaju sa našeg Južnog neba.
NOVAK PONOS SRPSTVA
Kao da nas još samo Novak Đoković, povremeno, u sitne sate, podseća da nešto i vredimo kao Srbi?
■ Vidimo ga kako se na svim svetskim visinama, duž celog Zemljinog šara, ponosi Srpstvom, kao nekada Dučić u svojim svetskim misijama.
DEČANI KAO ZVEZDA
Zapisali ste pre više od trideset godina da su Dečani kao izazov, kao zvezda, da stoje na straži civilizacije i kulture. Kako se danas osećate nad ovim redovima koji opominju?
■ Osećam se sa beskrajnom nevericom i tugom. Ja sam za Dečane bio višestruko vezan, metafizički i duševno. Još davne 1962, 1963. godine u „Studentu“ i „Delu“ pisao sam o „svetom dečanskom prostoru“, o tako magičnim dečanskim zvucima, koji su me opijali, o duhu Nemanjića, koji je u ovom okruženju živeo, o monahu, potonjem igumanu i Dečana i više manastira, mom kumu Justinu, koji mi je krstio oba deteta, o dečanskoj koloniji pisaca, o kojoj sam posebno pisao, kao i osobitom nasrtaju albanskih separatista unutar ove kolonije.
Pisao sam takođe o mnogobrojnim svetinjama unutar pećkog prostora, a i nedavno sam objavio serijal „Zapisi o srpskim svetinjama“ u novopokrenutoj hercegovačkoj „Novoj zori“.
Bane Đorđević | 17.11.2012. | Večernje novosti
