Aleksa Popovic, diplomirani inženjer elektrotehnike, danas 77-godišnji penzioner, tvrdi za sebe da je prvi gastarbajter u Erlangenu i najstariji parohijan Srpske pravoslavne parohije za severnu Bavarsku. Ulazeci u dnevnu sobu njegove kuce ucinice vam se da ste zalutali u neki salon s kraja 19. veka, u nekoj bogatoj kuci, u nekom srbijanskom gradu. Okružen starim, rukom izradenim komadima nameštaja, ikonama, mrtvim prirodama – remek delima naših velikih starih slikara, fotografijama i odlikovanjima predaka, ljubazni domacin ispricao je pricu koja je sasvim odgovarala ambijentu u kome je ispricana.
Porodica Popovic, ciji je Aleksa poslednji potomak, stara je, bogata i slavna. Deda, cije je ime Aleksa dobio, bio je becki student, doktor veterine i agronomije, a zatim je u kraljevoj vladi bio ministar zadužen za izvoz stoke. Nosilac je mnogobrojnih odlikovanja koja su mu dodelili austrijski i ruski carevi i srpski kraljevi. Najznacajniji je svakako Orden ritera gvozdene krune kojim je austrijska carevina odlikovala nemacko plemstvo i retke strance, od Srba još i crnogorskog kralja Nikolu.
Otac LJubisav studije poljoprivrede završio je u Ceškoj, a zajedno sa diplomom kuci je doveo i svoju veliku ljubav, prelepu Cehinju. Jedino dete rodeno u tom braku bio je Aleksa. NJegovom je obrazovanju posvecena izuzetna pažnja. Najpre je bio dak Gimnazije kralja Aleksandra na Dedinju, a posle Drugog svetskog rata završava studije elektrotehnike i zapošljava se kao asistent na tom fakultetu. Na praksu u „Simens“ došao je 1955. privremeno, na šest nedelja. Kasnije je godinama verovao u to „privremeno“ i uporno pokušavao da se vrati u otadžbinu, u beogradskim novinama objavljivao je desetak godina oglas da traži poslao… Ali, slucaj je hteo drugacije. Pod trešnjom u bašti svoje kuce, koja ga, kako kaže, podseca na vinograd u Smederevu u kome je provodio letnje raspuste, njegovi su penzionerski dani ispunjeni uspomenama.
