Mislim da treba spremati mrežnu armiju novog pokolenja – pravoslavnu, slovensku, srpsku, rusku. Rusija dolazi sebi isuviše sporo. Nedopustivo sporo! Rusija mora da bude velesila, inače je neće biti, kaže u razgovoru za Pečat utemeljivač savremene ruske škole geopolitike
čak i ako je u centru sve paralisano, sve u pometnji i neverici, mnogo toga zavisi od onih stražara koji, premda zaboravljeni na najisturenijem položaju, i dalje izvršavaju svoju dužnost – jer, naredbu za povlačenje nisu dobili, ili se možda prave da je nisu dobili. Imam u vidu upravo Srbe, prave Srbe, one Srbe koje tako duboko i tako iskreno vole svi Rusi – bilo da išta znaju o njihovoj kulturi i istoriji ili ne. Treba još sasvim malo da istrajemo. I možda ćemo još i doživeti onaj trenutak kada će se Vavilon savremene postmodernističke civilizacije srušiti i vetar istorije ga razvejati u prah i pepeo. Verujem u to.
Ovo je deo predgovora knjige Geopolitika postmoderne Aleksandra Dugina, koja je nedavno objavljena u Moskvi. Prevedena je i na srpski jezik. Dr Dugin je devedesetih godina objavio vredno delo Osnovi geopolitike, teorijski podelivši geostrategijski prostor u svetu na atlantistički (SAD) i evroazijski, koji treba da predvodi Rusija. Na taj način, na naučnim osnovama, razobličio je suštinu američke dominacije i ukazao koliko je za čovečanstvo bitna moć pravoslavne Rusije.
Dr Dugin iz ugla priznatog naučnika, geostratega govori za Pečat o sve težim prilikama u svetu, značaju moćne Rusije, i o vrlo nezavidnom, kako upozorava, užasnom položaju Srbije!
Geopolitika za osnovu uzima postojanje dva polarna subjekata svetske političke istorije – atlantizam i evroazijstvo, More i Kopno. Odnosno – jasno suprotstavljene interese, ili kako ističete, planetarni dvoboj između atlantističkog SAD-a i Rusije-Evroazije!
U opštem smislu, to je sučeljavanje između Mora i Kopna, između talasokratije i telurokratije. I nije toliko važno koja zemlja koju ulogu igra. Ranije SAD nije bio talasokratija, ali je postepeno postao. To se tačno vidi u politici Vudro Vilsona, a ranije je predskazano u radovima admirala Mehena. A Rusija se nalazi na teritoriji hartlanda, što znači da nema izbora – to je Kopno i samo Kopno. Kada je na mestu Rusije bila imperija Džingis-kana, ona je bila Kopno. U drugoj polovini 20. veka SAD počinje da u potpunosti oličava Kartaginu, civilizaciju Mora. A SSSR – Kopno. Tako se uobličio geopolitički sistem sa dva pola. Danas je on srušen. To znači da More preplavljuje Kopno.
Prioritetnu zonu sukoba interesa dva pola predstavlja obalska zona (rimland), koja se pruža duž evroazijskog kontinenta, od Zapadne Evrope ka Dalekom Istoku, zahvatajući Sredozemlje, Srednju Aziju, Indiju.
O ovoj temi se može mnogo govoriti. Smisao je u sledećem: kako bi u sopstvenom interesu organizovala svet, Evroazija-Rusija mora planetarno da se takmiči sa SAD-Morem. U tu svrhu se Rusija mora boriti za kontrolu nad rimlandom, to jest nad zonom izlaska na topla mora – Atlantik na Zapadu, Sredozemlje i Indijski okean na jugu. To je i činila Rusija, boreći se sa Zapadnom Evropom i Turskom. Pomorska sila nastoji da ne dopusti Rusiji prilaz tim toplim morima i zatvara je na hladnom severoistoku. Rusi pokušavaju da se probiju, naši neprijatelji nam to ne daju. Igranje na kartu uticaja Engleske i atlantizma u Evropi (danas saveznika i vazala SAD-a u NATO-u – udar na Srbiju), na Bliskom Istoku (proamerički režimi i neposredan upad – Irak), u Srednjoj Aziji (okupacija Avganistana), partnerstvo s Pakistanom, Kinom (G-2), Indijom, kontrola nad Japanom, glavna pomorska baza SAD-a u Indijskom okeanu na ostrvu San Dijego, Korejski rat, Vijetnam, Avganistan – svi slični lokalni sukobi predstavljali su bitku za Rimland. Sada se zona Rimlanda širi – protiv nas – na račun Istočne Evrope, Pribaltika, pokušaja SAD-a da uspostavi kontrolu nad zemljama Zajednice Nezavisnih Država.
Komentarišući političku geografiju savremenog sveta, ukazujete da konflikti ne dolaze toliko između država, koliko nastaju usled protivrečnosti između civilizacija, pa čak i tipova civilizacija!
Da, civilizacije, novi akteri koji se zapažaju u postmoderni, pošto se ruši stari model nacionalnih država. Civilizacija – to je istovremeno novi i stari identitet. Postojala je u doba imperija i religija, potom je ustupila mesto nacionalnim državama. Danas se nacionalne države ruše u korist globalne države i svetske vlade, te se zato pomaljaju civilizacije. Tako da pravoslavna civilizacija ima šansu za zapodevanje borbe s atlantizmom.
U čemu je kobna greška Gorbačova i Jeljcina?
Greška Gorbačova bila je u tome što su sovjetski rukovodioci gledali na svet čisto ideološki. Geopolitika je smatrana pseudonaukom. Mislili su da će im, pošto ukinu komunizam, Zapad pružiti ruku pomoći. Ali Zapad je odgovorio serijom moćnih udara. Jeljcin je bio komunista. Postao je pion u rukama proameričke mreže uticaja. Oni su njegovim rukama rasturili ogromnu zemlju. Gorbačov nije shvatao šta zapravo radi. Jeljcin je napola shvatao. Vladimir Putin u celini trezveno gleda na stvari. Ali je mnogo toga propušteno. Još dugo nećemo moći da dođemo sebi. Rusija je dobila isuviše bolan udarac. I još: svest Rusa je rastrojena, demoralisana. Pa ipak ćemo pokušati da još jednom izbijemo na istorijsku među. Da podsetim, i poraz u Krimskom ratu takođe je bio ozbiljan. I u doba Smutnje, i pod boljševicima. Ali smo se svakog puta dizali na noge!
Raspad SFRJ je takođe atlantističkog karaktera.
To je više nego očigledno. To je demontaža nacionalnih država, udar na pravoslavnu zemlju, lojalnu Rusiji. Objavio sam 1992. godine časopis Elementi, broj posvećen Srbiji i Jugoslaviji. Od tada se sa geopolitičkog stanovišta ništa nije promenilo. Sve evroazijske teorijske alternative upropašćene su. Rusija je izneverila Srbiju, a srpska vlada se ponašala glupo da gluplje ne može biti! Samo jedan junak postoji – veliki srpski narod, koji mnogo volim.
U jednom od brojnih intervjua koji ste, između ostalog, dali i Informativno-analitičkom portalu opec.ru ističete da će Rusiju spasiti jedino ideokratija! Da li se Zapad toga plaši, i u kojoj meri?
Taj termin, ideokratija, prvi su uveli Evroazijci – Petar Savicki, Nikolaj Trubeckoj i drugi. Ideokratija u suštini znači vlast rukovodeće ideje – politiku ne treba da diktiraju materijalne potrebe i samožive pobude, već čista ideja. Da, Zapad se više od svega plaši ideokratije u Rusiji! Resursi Rusije su ogromni! Sada nisu mobilisani. U režimu pragmatične vladavine i ne mogu biti mobilisani. Međutim, postoje snage i postoje ideje koje su sposobne da mobilišu Ruse. Za Zapad je to strašan san. Prava mora. Zato je ideokratija blokirana sa Zapada kroz čitavu mrežu njihovog uticaja u Rusiji, a ta mreža je još uvek vrlo snažna.
Šta je to mrežni rat koji se, tvrdite, već vodi protiv Rusije?
Mrežni rat se vodi i protiv Rusije i protiv ostalog sveta. Vidite, Sjedinjene Američke Države koriste mrežne tehnologije da uspostave sopstvene kodove ponašanja, kulture, poimanja sveta, što pogotovo deluje na omladinu, na obične građane. Zajedno sa tehnikom usađuju se istančane psihološke smernice koje nadalje predodređuju stereotipe ponašanja. To je sistem kodiranja! Stiven Man, jedan od istaknutih teoretičara i praktičara mrežnog rata SAD-a, nazvao je demokratiju i liberalizam virusima koji se samorazvijaju.
Globalizacija i njeni instrumenti! Konceptualni instrument globalizacije danas je (metaforički) i islamizam, ili je to nametnuto?
Ne mislim da islamizam predstavlja realnu pretnju u svetu. Takvim ga čine Amerikanci. Islam reaguje na globalizaciju i bori se sa njom kako zna i ume. Muslimani danas sebe smatraju civilizacijom. I ispravno čine. Mi ne treba da se borimo sa islamom već protiv globalizacije i protiv američkog imperijalizma. I islam nam je u tome saveznik.
Pominjete jeretike u 21. veku. Ko su oni?
Kakvi to jeretici mogu biti u civilizaciji antihrista? Da je to prava hrišćanska civilizacija, bilo bi u modi da se govori o jereticima, a danas su jeretici prigrabili svetsku vlast, i proglasili jereticima one koji su protiv globalizacije i protiv SAD-a. Upravo tako postupa zver!
Svet je u opasnosti od terorizma. Terorizam se neretko zloupotrebljava kao model – za realizaciju geopolitičke dominacije, ili kao izgovor za dalje izazivanje ratova, kriza, prekrajanje granica.
čovečanstvu preti opasnost od SAD-a koji i jeste glavni izvor terorizma. On sam izaziva teror, kako bi na osnovu toga imao pravo da upadne bilo gde. Teror protiv Rusije je njegovih ruku delo, SAD preko trećih instanci podržava i terorističku mrežu na Kavkazu. Međunarodni terorizam – to je zapravo mit!
Ko, koliko i zašto manipuliše Al Kaidom i ko, zapravo, stoji iza ove organizacije?
Iza Al Kaide stoji CIA. Al Kaida je stvorena uz podršku Zbignjeva Bžežinskog radi suprotstavljanja SSSR-u u Avganistanu. Zahvaljujući izmišljenom Bin Ladenu, Amerikanci imaju pravo da rade šta god hoće na čitavoj teritoriji planete. Al Kaida je eksteritorijalna, prema tome su i antiterorističke akcije SAD-a takođe eksteritorijalne. Amerikanci su već objavili da Iran održava veze sa Bin Ladenom. Sutra će objaviti kako Bin Laden ima vikendicu u elitnoj Rubljovki u Podmoskovlju.
Događaji u Gruziji, Ukrajini, Moldaviji i Kirgiziji govore u prilog Vašoj tvrdnji da Zapad čini sve da destabilizuje i podrije zemlje u ruskom okruženju. Nova poprišta su još jedan korak ka Rusiji.
Događaje koje pominjete sasvim su predvidljivi. SAD želi da stvori sanitarni kordon oko Rusije – sa Zapada, Juga i Istoka!
Gazprom, je, napominjete, sinonim za Rusiju. Budućnost i moć! Da se izrazimo figurativno, svetskom policajcu se to ne dopada, jer SAD ne krije svoje pretenzije – Nabuko.
Danas je energetika spregnuta sa geopolitikom. I bitke za putanje prolaska gasovoda i naftovoda su podjednako napete kao nekada bitke između nacija.
Ne čini li Vam se da Grčka skupo plaća svoj ceh upravo zbog sukoba sa američkim gasnim interesima. Nemiri, neredi, isplanirana kriza guta do juče stabilnu privredu, turizam…
To jeste činjenica! Grčka se ponašala nepokorno prema SAD-u. Ali uz njenu pomoć SAD slabi EU (Nemačku i Francusku). Istina, sada su u Grčkoj Amerikanci doveli marionetsku vladu, i Atina predaje sve položaje.
Koliko je Rusija u postojećim spoljno-političkim okolnostima motivisana da se ozbiljnije vrati na Balkan?
Prema mom mišljenju, Balkan zasad nije na dnevnom redu rukovodstva Rusije. Treba, razume se, da sredimo stvari oko Severnog Kavkaza i Zajednice Nezavisnih Država. Ali ćemo se kad-tad vratiti!
Ne krijete veliko poštovanje prema Srbima. Kakvu ulogu, prema Vašem mišljenju, može da odigra srpski narod, mali, i već prilično oslabljen.
Ja Srbe naprosto volim. Zbog njihove unutrašnje lepote, zbog njihove odvažnosti, zbog njihove tragičnosti. Zbog vernosti pravoslavlju, zbog srpske nesalomljivosti. Uopšte, jednostavno volim, i to je važnije od toga zbog čega! Srbi nisu mali narod, čim vas skupa sa nama ima 200 miliona! Ne znam šta još možete da uradite. Ali, ubeđen sam, da ćete nešto učiniti.
Možda smatrate da smo izgubili svaku bitku, jer se mnogo toga izmenilo na domaćoj političkoj sceni. Oni koji su se zaklinjali u Kosmet, sada pevaju evropejske pesme – doduše neusklađeno.
Sve sada zavisi samo od Rusije. Od Srbije i Srba više ništa ne zavisi. Da su Srbi to makar delimično shvatili, počeli bi da učestvuju u ruskoj politici, a ne u srpskoj. A za predaju položaja ne mogu nikog da osudim, premda mi sadašnji proevropski političari Srbije nisu simpatični. Posle onoga što ste preživeli, i pošto vas je Moskva izneverila, nemam pravo nikog da osuđujem. Sve zavisi od Moskve.
Srpski narod je već godinama u nacionalnoj depresiji, ne vidi izlaz, ni ličnost koja bi ga izvela iz kolonijalnog i ponižavajućeg položaja.
Pa to je potpuno razumljivo. Mislim da postoje dva puta – uključivati se u evropsku politiku u antiameričkom ključu, i u rusku politiku, takođe u antiameričkom, antiatlantskom pravoslavnom ključu. Srbin, za razliku od Rusa, svugde ostaje Srbin. Zato, ako se u Otadžbini ništa ne može učiniti, treba tražiti tačke gde se može nešto učiniti. Palestinske izbeglice u Iranu su dovele ajatolahe na vlast. Ako ima aktivnih Srba, neka idu u Rusiju ili u Evropu da se bore sa SAD-om i agentima uticaja. Ratovi od kojih sve zavisi nisu više u Srbiji.
O Srbima na Kosovu i Metohiji niko ne brine! Ne čini li Vam se da na Balkanu i dalje – treba da vri! čak je i Srpska pravoslavna crkva pretrpela žestok udarac.
Na žalost, vrilo je i vriće! Treba činiti sve moguće kako bi se pomoglo Srbima na Kosovu i Metohiji. Republika Srpska, koju sam posetio 1992. godine, predivan je kraj, kao i ljudi koji tamo žive. Daj Bože da svi izdržimo! Što se tiče komentara o udaru na Srpsku pravoslavnu crkvu – da, po sredi je udar i na SPC, ali se to i moglo očekivati. Treba da znamo da mi imamo posla s neprijateljem ne samo fizičkim, već i duhovnim!
Možda će vam se činiti krajnje pesimistički, ali da li se po Vašem mišljenju sprema brisanje Srbije kao celovite države sa mape sveta. Regionalizacija, izazivanje krize u Raškoj oblasti, istočnoj Srbiji, problem Vojvodine.
Mislim da se neće zaustaviti dok ne dokrajče Srbiju. Sada je u modi izazivanje etničkih sukoba čak i u okviru jedne kuće. Za to su Amerikanci pravi majstori! Ali opet ponavljam – tu već malo toga zavisi od samih Srba. Treba se svojski razbesneti na neprijatelje kako bi se ovladalo svim umećima i izistinski započela borba protiv njih. Oni nas nadigravaju ne samo snagom, već i umom. Ali nas zato niko ne može sprečiti da razvijamo svoj um i koristimo ga protiv neprijatelja. Ako nema mogućnosti da se pobedi neprijatelj u malome, možda se može razmisliti kako ga nadvladati u velikom. David i Golijat – ne treba se plašiti takvih velikana! Samo mu treba pronaći slabo mesto. Mislim da treba spremati mrežnu armiju novog pokolenja – pravoslavnu, slovensku, srpsku, rusku.
Bratska Rusija nam je daleko. Kuda ide Srbija, kuda Rusija? Da li je Evroazija jedino rešenje?
Po mom mišljenju, Rusija dolazi sebi isuviše sporo. Nedopustivo sporo! Rusija ne može, a da ne bude velesila, inače je neće biti. Srbija je sada u užasnom položaju – ništa ne daju ni odvažnost i nepokolebljivost, ni popustljivost i kompromisi. Evroazija je jedino rešenje i za Srbe i za Ruse, i za Grke i za Irance, i za Turke i za Evropljane. Nas napadaju globalno, i dužni smo da uzvratimo globalnim odgovorom. Sve je, uostalom, u rukama Gospodnjim. Ništa nije izgubljeno dok nije izgubljeno sve (K. Malaparte). I još: Ko izdrži do kraja, taj će se i spasiti.
Srbi su avangarda evroazijskih snaga
Srbi su se borili kao junaci, kao Srbi, kao mučenici velike ideje. Ali su snage bile isuviše nejednake, a branik evroazijstva – Rusija – u tom vremenu sramnih devedesetih doživljavala je sopstveno razdoblje raspada i nije žurila da priskoči u pomoć. Tako su atlantisti stekli kontrolu nad znatnim delom Jugoslavije, koju su u suštini srušili. Svaki drugi narod bi, shvativši da ima posla sa moćnom svetskom hipersilom koja užurbano uspostavlja svetsku prevlast nad planetom, već odavno klonuo. Ali, ne i Srbi, oni su sopstvenom krvlju polivali svaki metar rodne grude – borili su se u Krajini, u Republici Srpskoj, svugde, za svako selo, za svaku kuću, za svaku planinu. Oni su bili poslednji bataljon velike Evroazije koji su poverene položaje branili čak i onda kada je Velika Rusija – branik evroazijske civilizacije – u suštini istakla belu zastavu izdajstva i kapitulacije.
Kolaboracionisti i istorija!
Srbi su se borili za sopstvene nacionalne interese, za sopstvene vrednosti, za sopstvenu državu. Ali se uporedo s time ta borba odvijala u globalnijem kontekstu – srpski otpor je bio usmeren protiv same suštine geopolitike postmoderne, protiv uspostavljanja jednopolarnog sveta, protiv globalizacije, to jest protiv svetskog potopa. Boreći se za sebe, Srbi su se borili za čovečanstvo, za mogućnost da svaki narod odabere svoj sopstveni istorijski put. To znači da su se borili i za Evropu, a ona će se i sama kad-tad suočiti s američkom dominacijom koja je lišava slobode i nezavisnosti – jer se centar globalnog sveta nalazi s one strane okeana. I oni Evropljani koji danas igraju kako Vašington svira, biće bačeni na smetlište istorije, kao i srpski kolaboracionisti koji stalno čine ustupke, ali za svoje izdajstvo ne dobijaju ništa zauzvrat.
