Kroz
njega su prošle mnoge evropske države; on prethodi njihovom potpunom
porobljavanju. Radi se o uništenju svake patriotske opozicije
Gospodine Laca, da li biste mogli da se predstavite čitaocima Geopolitike i da im objasnite na koji način ste povezani sa Srbijom?
— Naravno. Francuski sam građanin i imam trideset šest godina.
Odrastao sam u Africi, a studirao sam u Francuskoj, u Bordou. Od 2008.
godine živim i radim u Rusiji, u Moskvi. Tamo sam na čelu jednog malog
preduzeća koji se bavi savetovanjem u ljudskim resursima; takođe sam
bloger i politički i geopolitički analitičar za ruske agencije RIA
Novosti i Glas Rusije. Imam i svoj informativni internet sajt (www.alexandrelatsa.ru),
na kom uglavnom pišem o politici u Rusiji, o geopolitici i o odnosima
Istok−Zapad, o medijskim dezinformacijama, kao i o demografiji.
Takođe sam ove godine objavio knjigu pod naslovom Putinova Rusija, onakva kava jeste na engleskom i ruskom jeziku, kao i knjigu Mitovi o Rusiji,
koja je objavljena samo na ruskom jeziku. Uskoro treba da izađe i jedna
knjiga na francuskom (verovatno 2014. godine) i nadam se da ću objaviti
i roman čija je tema Srbija, negde između 2014. i 2015.
Za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine vrlo aktivno sam podržavao
Srbiju i prestanak NATO bombardovanja vaše zemlje. Nakon toga sam
naučio srpski na Univerzitetu u Bordou i osnovao dve organizacije: jednu
humanitarnu, koja je uglavnom sarađivala sa sirotištima i apotekama u
Novom Sadu u Vojvodini, a druga je imala za cilj kulturno povezivanje
Vojvodine sa Akitenom, francuskom regijom u kojoj sam živeo.
Šta vas je nagnalo na to da podržite Srbiju?
— Teško pitanje. Godine 1997, tj. dve godine posle mog odlaska iz
Konga, tamo je izbio građanski rat, uz pomoć stranih sila, naročito
Francuske. Pošto sam dobro poznavao zemlju, posle osamnaest godina
boravka tamo, konstatovao sam da postoji ogroman jaz između realnosti i
onoga što su mejnstrim mediji prikazivali Francuzima. Tako sam počeo da
se interesujem za događaje u inostranstvu i postao sam oprezan što se
tiče zvaničnih medijskih verzija tih događaja.
Kada se dogodila agresija na Srbiju 1999. godine, zainteresovao sam
se na novinarski način za istinitu istoriju i situaciju u Srbiji (tada
sam bio student prava), čitajući uglavnom knjige izdavačke kuće L’Age d’Homme,
koju je predvodio Vladimir Dimitrijević. Jaz koji sam uvideo između
realnosti i onoga što su nam prikazivali francuski mediji me je
jednostavno razbesneo. Prvi snimci bombardovanja Beograda koje sam video
na TV dnevniku su me potresli i činili su mi se kao jedna velika
nepravda. Izašao sam u grad (u Bordo) i cele noći sam po zidovima pisao
prosrpske grafite. Neki grafiti su ostali godinama i voleo sam da ih
pokazujem prijateljima koji su dolazili da obiđu grad.
Nakon toga sam odlučio da zaista nešto i učinim po tom pitanju, tako
da sam se pridružio kolektivu protiv rata, koji se borio dosta aktivno
protiv NATO bombardovanja, koje je za nas predstavljalo američku
agresiju na Evropu. Neviđene dezinformacije koje su udarile srpski narod
i Srbiju su me ubedile u to da se i generalno zainteresujem za procese
informisanja/dezinformisanja, kao i za modernu propagandu.
Upravo ste se vratili sa putovanja po Srbiji i Republici Srpskoj. Kakvi su vaši utisci?
— Utisci su dosta dobri. Republika Srpska i dalje ima ogromnu
podzemnu ekonomiju, verovatno zbog svoje dijaspore u inostranstvu, a
opšte raspoloženje Srba u Bosni je dosta pozitivno. Njihova prosečna
plata je veća od one u Srbiji, što je iznenađenje za nas strance. U
Zapadnoj Evropi se Bosna uvek zamišlja kao neka ogromna crna rupa. Bio
sam pozvan na jedno venčanje i francuski gosti, koji su otkrivali regiju
i kulturu, bili su zaprepašćeni kada su videli koliko su prisutni
patriotizam, muzika, energija, kultura itd. Sve te divne tradicionalne
stvari, koje skoro više ne postoje na Zapadu.
I Beograd se dosta promenio, grad je postao zaista prijatan, bez
obzira na užasnu krizu u zemlji. Ono što je iznenađujuće, to je
relativna čistoća, kao i prisustvo srpske radne snage koja je svuda, čak
i za male poslove. Uvek se dobro osećam u Beogradu, ne mogu to da
objasnim. Taj grad me umiruje i mislim da je to povezano sa jednom
osobinom samih Srba koji su toliko smireni i vedri… To jest,
opušteni na srpskom, je l’ tako?
Francuska je imala, u najmanju ruku, neprijateljsko ponašanje
prema Srbiji 1999. godine. Kako to objašnjavate? Da li su se stvari
promenile u sadašnjoj francuskoj političkoj klasi?
— Francuska politika nije ono što bi trebalo da bude. Naša država je u
rukama raznih lobija, interesnih grupa i mreža, koje deluju u svojim
sopstvenim interesima, a ne u interesima države. Evropa, i naročito
Francuska, danas su u potpunosti pod moralnim i političkim
starateljstvom SAD. Nacionalni suverenitet više ne postoji otkako više
nema De Gola, a političke elite koje se danas smenjuju imaju, nažalost,
samo drugačiji obrazac, ali su u suštini sve iste. Srbi su morali da
trpe Širakovu politiku, Libijci Sarkozijevu, a Sirijci upravo moraju da
trpe Olandovu politiku.
Takođe sam duboko ubeđen u to da naše elite nemaju ni hrabrosti ni
ideje; verovatno im je udobnije i sigurnije da se pokoravaju Vašingtonu.
Vrlo je moguće da će budući istoričari pisati o ovom sadašnjem vremenu
kao o periodu nesposobnosti elita koje su nama vladale.
NATO agresija 1999. godine je otkrila nedostatak bezbednosnog
sistema na evropskom kontinentu. Da li mislite da li su države
panevropskog kontinenta na dobrom putu što se toga tiče, skoro petnaest
godina kasnije?
— Da, to je tačno. U stvari, kostur evropske bezbednosti je NATO,
čije dve najveće sile nisu evropske: SAD i Turska. Mislim da je
situacija danas još gora. Američka dominacija je jača nego ikad.
Evropske države se nalaze u dubokoj političkoj i ekonomskoj krizi, i
teško je zamisliti da se Evropa, finansijski anemična, sada baci u jednu
takvu avanturu, naročito sa ovakvim elitama koje trenutno ima.
Rusija je 2008. godine, u vreme gruzijske krize, predložila da se
zajednički, sa evropskim državama, razmotri projekat stvaranja jedne
evropske i kontinentalne bezbednosne strukture. Danas se vidi koliko smo
se udaljili od jedne takve prilike i jednog takvog pravca. Rusija
uznemireno posmatra približavanje antiraketnog štita njenim granicama i
stvara vojni odbrambeni sistem u Evroaziji, s jedne strane sa
Evroazijskom unijom, a sa druge strane sa Kinom, preko Šangajske
organizacije. A Evropa se pita da li će uspeti da preživi krizu, kako bi
je NATO i dalje štitio.
Zbog toga mislim da Srbija ne može da ostane u poziciji koju trenutno
zauzima. Kad-tad će morati da se odluči za jedan od ta dva bloka, kako
ne bi bila potpuno izolovana.
često se govori o francusko-srpskom i rusko-srpskom
prijateljstvu. Kakva je situacija 2013. godine što se tiče tih
prijateljstava?
— čini mi se da je Francuska izdala sve svoje saveznike, sem poneke
afričke države, a ni to nije sigurno… Mislim da će srpsko-francusko
prijateljstvo uvek biti istorijsko prijateljstvo, prijateljstvo između
iskrenih rodoljuba i poštenih, obrazovanih, kultivisanih ili jednostavno
upućenih ljudi. Ali veliki broj ljudi Srbija i Srbi asociraju na
masovne grobnice, na narod koji je izabrao Miloševića, koji je kasnije
vojnički kažnjen. Medijsko ispiranje mozgova o Srbiji je dovelo do
pojavljivanja srbofobije, koja je uglavnom političke prirode i koja je
bazirana na medijskim lažima. Ovo je zaista jedinstven slučaj, presedan,
koji može da se poredi sa današnjim medijskim ratom koji se vodi protiv
Rusije.
U Rusiji su Srbi jasno viđeni kao tradicionalni saveznici, a Srbi su
bratski narod. Naravno, 1999. godine Jeljcinova Rusija je bila previše
slaba da bi reagovala i zaštitila Srbiju; 2004. godine Rusija je bila
suočena sa ratom na svojoj sopstvenoj teritoriji, kao i sa brojnim
terorističkim napadima.
Kako ocenjujete različite političke etape kroz koje je prošla Srbija od 1999? Šta mislite o sadašnjoj srpskoj političkoj eliti?
— čini mi se da je Srbija žrtva jednog dugog procesa, kroz koji su
prošle i mnoge evropske države, a koji prethodi njihovom potpunom
porobljavanju: radi se o uništenju svake patriotske opozicije. Dolazak
na vlast liberala je namešten, kako bi ova strateška država bila pod
kontrolom, van ruskog uticaja, i kako bi silom bila integrisana u
evroatlantsku zajednicu.
Patriotska opozicija je u isto vreme rasturena. Uništavanje i
manipulacija SRS je tipičan primer. A čini mi se da DSS nije znao da
ugrabi istorijsku šansu koja je bila pred njom i pitanje je zašto.
Sadašnja vlada nacionalnog jedinstva koja se sastoji od članova SPS, SNS
i tehnokratskih savetnika potpuno smireno završava proces nacionalnog
raspada (Kosovo), istovremeno se baveći evropskim integracijama na
diskretan način. Ukratko, ono što liberali nisu smeli da urade, sadašnja
vlada to upravo čini. Jasno se vidi da više ne postoji prava i
konkretna opozicija, slično kao u Evropi, u kojoj se politička podela
svodi na levicu i desnicu ili na lažnu opoziciju između stranaka koje se
sve u suštini slažu oko najvažnijih stvari: oko ekonomskog modela,
međunarodne i finansijske politike ili oko modela društva.
U Francuskoj, na primer, odavno znamo da levica i desnica donose 95
odsto istih zakona na regionalnom, nacionalnom ili evropskom nivou.
Opozicija više ne postoji. Kandidat levice protiv kandidata desnice za
vreme drugog kruga predsedničkih izbora je jedna obična maskarada ili
borba između dva kandidata Goldman Saksa, tj. između dva klona. Mislim
da Srbija polako ide ka jednoj ovakvoj situaciji, u kojoj će postojati
samo kandidati koji su ili proEU ili za gej-paradu.
U Vašoj poslednjoj knjizi Mitovi o Rusiji govorite o Srbiji kao o zemlji koja je u vama probudila pravoslavnu veru. Da li možete nešto više da nam kažete o tome?
— Da, postao sam pravoslavan zbog Srbije. Nikada se nisam krstio i
nikada nisam želeo da postanem katolik, to je nešto što ne bih znao da
objasnim. Jednostavno se nije uklapalo na duhovnom planu. Kada sam prvi
put došao na Istok (Evrope) i na pravoslavnu teritoriju, osetio sam
duboku vezu sa srpskom pravoslavnom zemljom. Bio sam fasciniran Dunavom,
kao i velikom srpskom pravoslavnom kulturom. Dok sam obilazio manastire
u Vojvodini u leto 1999. godine, u toj posleratnoj Srbiji u kojoj se
vreme zaustavilo, duboko u sebi i celim bićem sam poželeo da budem
pravoslavan, što sam i učinio. Paradoksalno je i to da sam tog leta prvi
put konkretno čuo i priče o Rusiji. Dakle, Srbija mi je otvorila put ka
pravoslavlju i ka Rusiji.
Živite i radite u Moskvi. Kao Francuz u Rusiji, kakav pogled imate na današnju Rusiju?
— Rusija izlazi iz kome i rekonstruiše se. To je država koja ima
sreću zbog ogromne teritorije na kojoj se nalazi, zbog resursa, kao u
zbog jedne izuzetne političke elite, počevši od sadašnjeg predsednika.
Ona se, međutim, suočava sa velikim problemima, tako da poslednjih
dvanaest godina predstavljaju reafirmaciju državnog autoriteta i
povratak ustavnog poretka na ruskim granicama.
Cela država je jedna velika laboratorija na otvorenom, koja pokušava
da razvije model jednog konzervativnog društva, istovremeno raspolažući
sredstvima kako bi ostala potpuno suverena, zahvaljujući svojoj
veličini, svom bogatstvu i vojnom potencijalu. Njeni potencijali su
ogromni i moraju da se očuvaju, tako da se nadam da će sadašnja politika
koju vodi Putin biti nastavljena i posle njega. Mislim da je upravo na
ovom poprištu u Rusiji već počeo rat.
Jasno je, dakle, da spas može da stigne jedino iz Rusije. Mislim da
je izazov za Rusiju taj da stvori jedan suveren i skoro autonoman pol,
kojem će se pridružiti i druge države, bilo iz potrebe ili zbog
političkog i strateškog izbora. Mislim da treba poželeti da Rusija bude
ta zemlja koja će predložiti jedan drugačiji društveni i razvojni model,
jer danas, u 2013. godini, možemo slobodno da kažemo da zapadnjački
sistem eksploatisanja planete, koji se pojavio 1991. godine, više ne
funkcioniše.
Puno radite i pišete o dezinformaciji i medijskom ratu protiv
Rusije. Da li taj rat i dalje traje, i da li je Srbija i dalje predmet
dezinformacija i medijskog rata kao i 90-tih?
— Mislim da je Zapad taj koji je vodio, nametnuo i dobio medijski rat
protiv Srbije. Taj medijski rat je opravdao totalni rat protiv Srbije,
njenu satanizaciju, njen raspad, vojnu agresiju protiv nje, kao i njeno
izbacivanje iz međunarodne zajednice. Što je najgore, mislim da su sami
Srbi počeli da sumnjaju u sebe zbog ovog medijskog rata.
Srbija je takođe poslužila kao laboratorija za jednu novu vrstu
revolucije: miroljubivu i obojenu. Možemo, dakle, da zamislimo da je
Srbija bila država za testiranje mehanizama obaranja sa vlasti bez sile
onih koji nisu usklađeni u sistem. Takođe smo videli da se taj sistem sa
manje ili više uspeha koristio i u drugim istočnoevropskim državama i
Evroaziji. Medijski pritisak se smanjuje onda kada se Srbija približava
evroatlantskoj zajednici, kada se udaljava od Kosova, dok se njeni
državnici na kolenima izvinjavaju zbog Srebrenice…
Paradoksalno je to da se medijski rat pomerio još istočnije, tačnije,
na Rusiju. Taj rat je trenutno niskog intenziteta, ali izuzetno
sofisticiran, mnogo više od onog koji se vodio protiv Srbije. Vodi se
istovremeno unutar zemlje kao i van nje, ali izgleda da su ruske elite
potpuno svesne ove opasnosti. Ostaje nam, dakle, da se nadamo da će prvi
put posle 1991. godine ekspanzija američkog mehanizma biti napokon
zaustavljena i čak povučena, dopuštajući Beogradu da uravnoteži svoju
poziciju i da povrati svoj suverenitet i svoju slobodu. To je najmanje
što mogu da poželim toj maloj herojskoj zemlji, koju istorija nije
poštedela.
Prevod sa francuskog:Svetlana Maksović
