*
POBUNA PETLIĆA
I
Zmajevo dete je dete čestite građanske sredine, čije je mesto u društvu sigurno, zadaci jasni, obaveze utvrđene. U tom detetu pesnik oseća budućnost nacije, njenu sutrašnju snagu. Prostor za igru, za neobaveznu zabavu i nestašluke, vrlo je širok, ali je pod nadzorom. Neke osnovne vrednosti društva nikad se ne dovode u pitanje. Za negovanje domoljubivih osećanja uvek se nalaze prilike i povodi.
Samo četiri decenije kasnije, Aleksandar Vučo (1897—1985) će stvoriti novi, suprotni tip dečjih junaka; od pitome i poslušne dečice neće ostati ni traga ni glasa. Njegovi su petlići kivna i nezadovoljna družina, snalažljivi mali probisveti, prepušteni ulici i sebi. Društvo se raslojilo, zavadilo, ispunilo mržnjom i zlom; ono guši i okiva razmah mladih bića. Zbog toga su sva sredstva otpora dozvoljena, preporučljiva. Gotovo je sa idilom: dete je prognano iz raja, iz sredine pune ljubavi i razumevanja, ako je takva sredina ikada i postojala. U nepravednim društvenim sistemima dete pati koliko i odrasli. Ali potreba za igrom ni tada ne prestaje. Vučo u nju unosi nov sadržaj, daje joj poseban pravac: kroz igru se vrši nasrtaj na društveni poredak, izvodi se neka vrsta probe za društveni prevrat. Igra protiv krutog i besmislenog sistema odraslih dobija prevratnički prizvuk. Neprijatelj Vučovih petlića oličen je u sestri Kalavestri, nadzirateljici devojačkog internata, dakle, zaštitnici društvenog poretka, protiv koje stupaju u zaveru. Imaginacija objavljuje rat neslobodi.
Novo usmerenje odrazilo se i na formi stiha. Kida se sa monotonijom, sa milozvučnošću i umivenošću fraze, sa ustaljenim ritmovima i pravilno raspoređenim rimama. U Pet petlića provaljuje istrzani ritam ulice. Pesma je reka koja zahvata sve na šta naiđe, ona nosi i ostavlja, gubi i pokreće. Iz svog skrovitog kutka dečja pesma naglo zakoračuje u svet, krećući se kroza nj slobodno i sigurno:
Od izloga bakalnice.
Gde se diže piramida pokrivena čokoladom
I mirisne berbernice
Koja baš na uglu čeka da naiđe čovek s bradom,
A pred čijom firmom mrda
Kao sunce tanjir žut,
Ulica je ova kriva jer je sama, kao reka
Koja svojim tokom vrda,
Napravila sebi put (…)
II
Ali društveni protest nije ni svrha ni jedini smisao poeme Pet petlića. Socijalna situacija postavljena je kao široki okvir zbivanja. Iz tog nam je vremena ostalo premalo valjanih književnih zapisa u kojima se oboljenje društva tako jasno odražava. To je donekle neobično ako se zna da u tom razdoblju pada procvat naše socijalne književnosti. Onoliki tendenciozno zasnovani, ozbiljni romani, pesme i priče, potonuše netragom; poraz naše socijalne književnosti bio je tako nedvosmislen da se posle njega jedno vreme sumnjalo u mogućnost bilo kakve društvene angažovanosti u umetnosti. A, eto, osuda je mimoišla Vučovu dečju poemu: do srži prožeta atmosferom onovremene socijalne književnosti, ona danas slovi kao zanimljivo i značajno delce. Neke težnje i raspoloženja socijalne književnosti u toj su se poemi iskazali veoma prirodno i uverljivo, potvrdili se u svom pravom značenju i opsegu. Da bi se osetila težina društvenih prilika, zagušljivost jedne atmosfere, valjalo je da se građi priđe olako i skoro neobavezno. Mučna problematika ponekad se najlakše prenosi nagoveštajima, uzgrednim dodirima. Svrsi je izvanredno pogodovala forma dečje pesme, sa opuštenošću koja dečjoj pesmi prirođena, i zahvaljujući kojoj čak ovakvi, deklarativni stihovi, poseduju neku draž, ili se, barem, mogu podneti:
Najvećim delom sveta danas krekeću pare,
Umesto plodnih njiva dremaju smrdljive bare;
Najvećim delom sveta danas su jedino siti
Hulje i paraziti.
Osim onog „krekeću pare“, sve ostalo su opšta mesta leve publicistike. Pošto je, međutim, ta frazeologija očigledno pozajmljena, pošto sebe ne uzima preozbiljno, pošto se iskaz nalazi na samom rubu neuhvatljive parodije, mi ga, zbog dvosmislenosti i neodređenosti, ipak prihvatamo. Ono što bi u samouverenoj socijalnoj pesmi, koja ima visoke utilitarne, i, dakako, umetničke ciljeve, bilo nesnosno i nepoetsko, ovde, zbog same lakoće tona, poseduje izvesnu čar. Zbog svoje nenadgrađenosti dečja pesma je mogla da ovakvim iskazima podari izvorno zvučanje, da im vrati nešto od njihove bespovratno izgubljene svežine.
III
Vučo je preusmerio našu dečju poeziju.
Pukotine su se pojavile u samom shvatanju vaspitavanja deteta, za koje je dečja pesma, na posredan ili neposredan način, od početka zainteresovana. Zmajevi epigoni verno su, i što nesvesnije to vernije, služili građanskom represivnom aparatu, trudeći se da decu odgoje kao poslušne i radišne, domoljubive podanike. Vučo, pak, snalažljivost i neposlušnost petlića uzdiže kao one moralne i životne vrednosti po kojima se slobodan čovek razlikuje od podanika. Sva načela starog sveta, a pogotovo ona koja je propovedao
suvi, gluvi bukvar
odbacuju se kao smešna i obmanjujuća. Umesto dobrih, lepo vaspitanih dečaka na scenu stupaju uličari, dečji proletarijat: dovitljivi šegrt Kraka, koga majstor Lazar „grdno lema“, mali radnik u trikotaži Ždera Njore, čija je najveća želja da se pretvori u kita
Pa da svoje besne gazde, u košulji bez kaputa,
Jednim mahom sve proguta,
zatim nežni Jova, u dosluhu sa noćnim silama i vampirima, pentranju vični Bula, i neustrašivi Đođa-vođa. Ovi su dečaci otelovljenje slobode, samoodgovornog delanja koje se ne obazire na norme, ili im je suprotstavljeno. Svojim podvigom oni nas uveravaju da je plemenitost jača od uslova u kojima živimo, i da visoki moralni ideali mogu ponovo da se osvoje i potvrde samo u slobodnom, otpadničkom nadahnuću. Spasavajući malu Miru, dečaci pobeđuju glupu i dosadnu Kalavestru.
Razbijena je predstava o detinjstvu kao beskonfliktnoj oazi na margini društvenih tokova. Junaci Vučove poeme, odreda, liče na Zmajevog Pura-Mocu, o kome je dobromisleći pesnik govorio sa zgražanjem i tugom. Vrednosti su se, dakle, temeljno izokrenule. Nepoštovanje porobljavajućih društvenih normi uzdiže se i slavi. Ljubav, prijateljstvo, smisao za žrtvovanje i odanost slobodi, kao odlike odvažnog i odgovornog čoveka, pa i deteta, otrgnute su od vladajućih struktura i predate jedinki, da se za njih prema svojim potrebama i merilima bori.
U dečju pesmu — i u nju! — uvukli su se nemir, sumnja, nepoverenje. Dečja poezija posle Vuča neće na buntu previše insistirati, ali se neće ni vraćati — bar ne često — raspoloženjima i vrednostima što su ih Pet pilića pokopali.
IV
Pet pilića i, još više, San i java hrabrog Koče, uznemirili su i obogatili ritmičku strukturu uobičajenih, uglavnom kratkih stihova dečje poezije. Vučo je pesnik širokog daha, razigranog, granatog stiha. Posle nadrealističkih opita, i svih sumnji s kojima se poezija, u našem veku, morala susresti, Vuču je ostalo jedno jedino područje na kome se, slobodno, mogao prepustiti nadahnuću i igri, nadahnuću igre — područje tzv. dečje pesme. Sve što je od ranije koncepcije pevanja, u našem vremenu bitno uzdrmane, vredelo sačuvati, preuzela je i sačuvala dečja pesma. Ako je nadrealistička tehnika razbila okvire i lepa sazvučja, u dečjoj pesmi je Vučo ponovo došao do izvesnog reda. Na višem, na najvišem planu, taj red se nije mogao ostvariti. Isključena iz ozbiljne igre, dečja pesma je uvek u stanju da dođe do prividnog smisla i sinteze — pošto je najviši poredak ne privlači i ne uznemirava.
V
San i java hrabrog Koče najmirnija je, najuređenija Vučova dečja poema. Petlići su rastrzani, pomalo i sami uzbuđeni zbog prodora koji vrše. Momak i po hoću da budem predstavlja prezrelu fazu dečje pesme, obeležava granicu na kojoj se ona ukida. Hrabri Koča lišen je osvetničke kivnosti i žestine Petlića; on se u pustolovinu upušta zarad pustolovine same. Ali, i petlićki rat protiv društvenih okova, i Kočin san o putovanju morima i okeanima, vidovi su igre sa stvarnošću, protiv stvarnosti. Mali Koča prevaljuje zemljinu kuglu da bi pritekao u pomoć nepoznatom drugu, Papuancu, s kojim je došao u dodir razgledajući jednu „čudnu sliku“ u nekoj slikovnici. Da li Papuanac postoji, je li Kočina pustolovina zbiljska, ili izmišljena — to su stvari o kojima čitalac ubrzo prestaje da razmišlja. Granice između stvarnog i nestvarnog ni u jednoj igri nisu jasne, a u dečjoj pesmi, koja je višestruka igra, igra igre, o granicama je neumesno govoriti. Na jednom mestu napomenuto je da Koča kreće na put „pod utiskom priviđenja“, a u epilogu se naglašava:
Šta se posle toga zbilo
Nije teško pogoditi,
I, štaviše, neću kriti
Sve što može dalje biti,
Može svako,
Vrlo lako,
Svojom glavom izmisliti.
Granice između sna i jave otvoreno su i do kraja potrte. Neposredni povod avanture brzo zaboravljamo; kao i u svakoj igri, želje se pretvaraju u stvarnost: Koča plovi, leti i juri oko sveta. Sve mu polazi za rukom, svuda u pravi čas stiže. Ostvaruje se jedna od onih maštarija koju je svako iskušavao: nismo li, u snovima, bezbroj puta nadletali sve gradove i okeane sveta, našavši se, divnim i neobjašnjivim sticajem okolnosti, na krilima mlaznjaka, i prepoznajući, pritom, predele i metropole koje nikad nismo videli? (I sad, u starijim godinama, ja jednom godišnje posećujem Buenos Aires; pre no što sam video Moskvu, posetio sam je nekoliko puta.) Pa i reči ljudožderskog jezika, kojima se smejemo, poznate su nam iz tih snova, i iz razbrajalica kojima se u igri začaravamo:
Ek-Mek-Keka, Kek-Šek-Čeka!
A to znači: Nema leka
Smrt vas čeka!
Petlići su podeljeni na pevanja; u Koči epizode nose naslove, završavajući se, najčešće, šesnaesteračkim katrenima, nekom vrstom rezimea:
Koča nikad nije bio plašljivica, kukavica,
U svaku će hladnu vodu kao žaba on da skoči,
Ali ovde, usred peska, uhvati ga drhtavica
Što mu kojekakve slike u pustinji vide oči.
Pada u oči neobaziranje Vučovih dečaka na zahteve i naređenja odraslih, na roditeljska starateljska prava i navike. Represivni poredak kojem je dete po sili stvari potčinjeno u ovoj poetskoj viziji jednostavno ne postoji. Vučov dečak bori se, voli i pati slobodno, kao samoodgovorni subjekat Vučova deca kao da i nemaju roditelja.
Ljubav je dodirnuta i u Petlićima, i u Koči, i u Momku i po, i to ljubav prema devojčici, koja se jedanput zove Mira, drugi put Palmoliva, treći put Kosara. Petlići vole Miru nežno i prijateljski, momak-i-po u ljubavi prema Kosari naslućuje razrešenje zagonetke sveta, a Koča mora
Da zaštiti Papuanca
I nejaku Palmolivu,
Za koju je, povrh svega,
U dnu srca osećao
Simpatiju vrlo živu.
Sa Vučovom dečjom trilogijom nagovešten je program dekolonizacije deteta; taj program je, u našoj sredini, bar do sada, jedino u poeziji naslućen i postavljen. Vučovi dečaci nastoje da proniknu svet, da ga kroz igru osvoje, da se odbrane od njegovih zala. Oni se samovaspitavaju; na pouke odraslih ili se ne oslanjaju (Petići, Koča), ili ih one ne zadovoljavaju (Momak i po).
VI
Momak i po hoću ja budem postavlja jedno pitanje koje nam, i inače, često dolazi na um: da li je mogućno odrediti granicu preko koje dečja pesma ne bi trebalo da ide ako želi da sačuva svoju posebnost, sam smisao svog postojanja? Naime, čim dečja pesma stane odveć da računa sa složenijim iskustvima, čim se neposredna igra reči i slika zameni suvim mozganjem, njen elan slabi, i iščezava ona čar zbog koje joj i obraćamo usrdnu pažnju. Pokušaji da se, makar i u neobaveznom tonu, mudruje, mogu biti opasni i jalovi. Dolazi do nasilnog približavanja dečjeg i ozbiljnog; u prvi plan, opet, izbijaju namera i pouka.
Granica o kojoj govorimo je, izgleda, ona koja deli spontanu igru od usmerenog stvaralaštva, nevina otkrovenja od usiljenog truda. Trud je utoliko uzaludniji ukoliko ide s pesnikovim nastojanjem da se „približi“ deci.
U trećoj Vučovoj poemi ima i jednog i drugog, i slobodnog dečjeg duha, i upinjanja da se on osvoji. Radosni spojevi pojmova i reči, polet Petlića i razigranost Koče, kao da su se izgubili. Ostala je tehnika poeme za decu, izvestan ukus za brzo smenjivanje situacija i anegdota. Plan priče je u svakom trenutku vidljiv. Razrađujući temu, opevajući niz funkcionalno uklopljenih prizora, Vučo pomera dečju pesmu prema prostoru od kojeg se ona udaljila. Ton dečje pesme pritom ili se gubi, ili se pokazuje neprikladan, kao navika iz nekog drugog sistema. Momak i po donosi lepe odlomke mašte, ali se po providnosti svoje racionalne sheme, po unutrašnjoj napetosti i uozbiljenosti, približava Vučovoj antiratnoj poemi Mastodonti: u Mastodontima ima infantilnog fabuliranja, u Momku, pak, mnogo poučnosti i prepričavanja. Pesnik je nastojao da čestim smenjivanjem razmera — šesterci, deveterci, jedanaesterci — doskoči jednolikosti, ali tromost je imala dublje uzroke. Igru je natkrilila meditacija, iskusna i prezrela, koja nepozvana upada u tok radnje, nameće zaključke, nastoji da, po svaku cenu, uspostavi veze među nesređenim stvarima.
Vučo peva o dečaku, za dečake, znači za stariju, odraslu decu, što, možda, dopušta ovaj prodor mudrovanja i uozbiljenosti. U Paspravi o naivnoj pesmi pokušao sam da pokažem dvosmislenost i neodrživost vezivanja dečje pesme za zahteve i mogućnosti konkretne dečje čitalačke publike. Ono što se piše za predškolsku decu, doduše, neizbežno je poučno i usmereno, pa se, baš zato, sa autentičnim poetskim stvaralaštvom samo uslovno dodiruje; počnemo li da i stariju decu isključujemo iz igre, ispostaviće se da je krug mogućih primalaca prilično uzak. Biće, dakle, najcelishodnije ako dečja pesma računa sa detinjstvom uopšte kao idealnim medijumom svog prostiranja, dakle ne s razdobljem od šeste do četrnaeste, ili sedme do jedanaeste godine, već onim od početka do kraja sveta, od početka do kraja čoveka. Što se Momka i po tiče, plašim se da dečaci neće biti zadovoljni ponuđenim odgovorima: poema će im izgledati odveć naivna. O velikim stvarima, sa kojima se odrasli neprestano i uzaludno muče, rizično je govoriti ovakvim tonom: utisak nasilnog uprošćavanja i glume neizbežno se nameće. To nije problem samo ove Vučove poeme; i kod drugih pesnika, koji nastoje da deci govore o ljubavi, o roditeljskim osećanjima, o domovini, itd., ima nečeg od te upolovljenosti, neprijatne, starmale, lažne neozbiljnosti. Dečja pesma ne podnosi oponašanje igre, ni adaptaciju tragičnog za dečji nivo; ona tragizam ili ignoriše, ili mu se smeje: pravog razumevanja za nj nema.
Momak i po hoću da budem je alegorija o dečaku koji bi naprečac da sazri, da poraste, da postane, što se kaže, momak i po. Njegova avantura počinje od jednog nesporazuma: semantičku celinu izraza momak-i-po Vučov junak cepa, pa elemente koji ga čine uzima bukvalno, i polazi u svet da bi našao ono što mu nedostaje, „treću polovinu“, ili, kako bi se to danas reklo, da bi osvojio puninu bića… U vezi s drugom i trećom polovinom neizbežno se javlja asocijacija na „bolju polovinu“, a kako je poema, pored ostalog, i rasprava o otkriću ljubavi, bogatstvo asocijacija je plodonosno. Čini se, međutim, da se izigravanjem naivnosti pesnik prosto zalepio za onaj izraz, pa su potom sve sile upotrebljene da bi se jedan slučajni povod razradio, ilustrovao, osmislio. Dečja pesma može da se rodi razgrađivanjem neke sintagme, poslovice, izraza, pošto se tim razbijanjem vraćamo elementarnoj semantičkoj ravni, prediskustvenoj nevinosti reči: ali od samog takvog podsticaja čitava poema se teže rađa. Pesnik se dovijao i oponašao igru, ali se čini da je energija uludo rasuta.
Možda je poema najtanja baš na početku, jer teško nalazi tačku koja bi dala puno ubrzanje radnji. U potrazi za onim što mu nedostaje da bi bio momak i po, dečak traži treću ruku od jednog „rukatog kosača“. To izgleda nesrećno i nategnuto, i liči na simuliranje igre:
Ruka ruku mije …
Daj mi, čile, jednu ruku
Da ne tražim dalje,
Prozborih kroz svoje tek izrasle malje,
a i odgovor je takav:
Na brzu ruku rukopomoć tražiš,
Prešna nužda nije,
Jer dve ruke imaš
Briši, čavrljavko! —
Od tuđega tuga bije.
Igra s poslovicama i izrazima nejasna je, nategnuta, mehanička.
Raspitujući se za životno iskustvo odraslih, dečak će, pored kosača, posetiti košarkaše, jednog starca, a pokušaće i sa primenom dostighuća tehničke civilizacije. I neće naći rešenje ni u prošlosti, ni u modernoj tehnici, ni u zabavi, ni u fizičkim veštinama. Smisao života uvek se iznova osvaja, i u tome je lepota bivstvovanja.
Najlepši trenutak poeme je susret sa kočopernim starcem, u gradskom parku, dat sa punom merom poznatog Vučovog humora, kao vesela sličica starosti i starovanja. Pažnju privlači opis staračke glave; savet dečaku, iako pun prozaizama, duhovit je:
Iskustvo nije drombulja
da na njemu mufte sviraš,
A nije ni rasad paprika
da ga po ćefu prilika
presađuješ kako ti volja.
Osamdeset tvrdih godina
Napuniću ovoga leta,
I vreme moje nemerljivo
Nestrpljivo već čeka
da odem u tandariju
kao svi starci sveta.
Ali zapamti, frajeru,
da nikom nisam ukrao
stečeno životno iskustvo
sam sam ga strpljivo sticao
Iz vrlo žilavog prisustva
Nerazmrsivih čvorova
Od kratkotrajnih radosti
I dugotrajnih bolova
U toku svog dugog veka.
Tekst sapet i rogobatan; pažnju privlače iskre među pojedinim rečima. Igra sa sintagmama i izrazima je igra sa samim životnim iskustvom jezika; ono se, ovde, odupire nezasnovanoj, krutoj igri.
Vučov junoša će, na kraju, jedini smisao života otkriti, nehotice, u ljubavi.
VII
Nešto više — ili nešto manje? — od igre, od potrebe za igrom, stoji u osnovi ove dečje poeme. I Vučov spev ima svoj vaspitni program. On nije uobičajen, pa opet je —program. Pouka, ma koliko mudra i zaobilazna bila, ipak je samo pouka. Jasan plan ukočio je igru, neprestano je prizemljujući, i sve uzlete mašte vraćajući u kolosek fabule. Međutim, i pored sklonosti ka mišljenju u čisto logičkoj ravni, jedino je forma dečje pesme odgovarala pesnikovoj nameri; ili mu se, vođenom ranijim iskustvom s dečjom pesmom, to samo učinilo. Vučo bi da peva o životu uopšte, što je, kao i oduvek, a danas posebno, vrlo teško. Kako u dečjoj pesmi i rizični poduhvati ponekad uspevaju, Vučo joj je pribegao. Samo se u neobaveznoj šetnji sa dečakom koji traži sebe može izvršiti smotra mnogih životnih mogućnosti. Ali pevati o opštim stvarima nije isto što i razmišljati o njima. Izgleda da onaj dublji, čisto poetski podsticaj nije bio dovoljno jak. Građa nije za ozbiljnu pesmu, ali je, evo, ni dečja ne prima; možda, prosto, ni za kakvu pesmu nije bila zrela.
Opisujući staračka usta, pesnik stvara upečatljiv epigram:
Bunar kada ćute,
Bumbar kad se ljute
Što je i duhovito i jezgrovito, dok banalno stihovanje:
Za stručnjake kod nas gudi
Izuzetna konjunktura,
Najviše se traže ljudi
Vrli znalci procedura
ne trpe ni tekući oblici humorističke poezije.
Ono što bi u ozbiljnoj pesmi zvučalo banalno, u dečjoj se na prvi pogled lakše podnosi, ali se od banalnosti ipak nije udaljilo.
Vučo ne izbegava prozaične reči iz svakodnevnog opticaja, a ni teže apstraktne imenice (san-java, otuđenje). Mnogo je naših i stranih reči ovde prvi put prešlo prag dečje pesme, a da to uvođenje nije išlo uz blesak poetskog posvećenja svake od njih. Evo nekih od tih reči: Plus-polovina, pirada, menadžerska muha, potrošačka pažnja, super-iskušenja, volšebni skok, montaža, ambalaža, refren, otuđeni čovek, dvostih, bofor vizije, proramer, kompjuter, nostalgija, konjunktura, procedura, pepturbirati , električni poligon.
Sve što je pesnik rekao o životnom iskustvu, mašinskoj civilizaciji, o odnosima mašine i čoveka, o starosti, pa i o ljubavi, poznato je i staro, toliko poznato da je u ozbiljnoj pesmi nesaopštljivo. Mnogo je starih, svudaprisutnih istina koje bi, ponekad, vredelo ponovo izreći; samo govoreći s decom, i o deci, savremeni pesnik je u mogućnosti da ih iskaže u relativno prikladnom obliku. Moguće je, u načelu, dečju pesmu navesti na prikazivanje ovakvih istina, ali podsticaji moraju biti mnogo dublji, izuzetno jaki.
Momak i po hoću da budem je uprošćena lirska alegorija o ustrojstvu života, koja se smestila na nevidljivoj granici između dečje i nedečje poezije, posežući sad u jednom, sad u drugom pravcu. Ono što je uzeto sa dečje strane, što se nastavlja na Petit i Koču, bez sumnje je dragocenije.
Biće da sam se, u okviru jednog kratkog ogleda, previše zadržao na najnevažnijoj i najslabijoj dečjoj poemi Vučovoj, što je jedan od sigurnih načina da se piscu nanese nepravda. Učinio sam to da bih na primeru pokazao gde počinju iskustva i ciljevi koji se u dečju pesmu ne mogu uključiti. Mudrovanje, čak i kad je nemirno i kočoperno, dečja pesma ne podnosi.
Tri Vučove dečje poeme tri su zanimljiva iskustva novije dečje poezije. U prvoj se daje posredan odraz jedne društvene situacije, i proglašava puna sloboda detinjstva, koje je, svojom igrom, u stanju da razbije okove odraslog sveta. Borba nezdravog stanja u društvu nameće protiv iz same potrebe da čovek čistije diše. — U drugoj, San i java hrabrog Koče, slavi se sklonost ka pustolovinama, što je, takođe, oblik otelovljenja slobode. Treća se, nažalost, svela na pogibeljno nastojanje da se detetu približe i razjasne neke moralne i životne vrednosti; osvešćujuće težnje prisutne su i u Momku, ali je konstrukcija klimava.
Vučo je otrgao dečju pesmu od učmalosti i dosade u koju su je slabi, zakasneli građanski pesnici bili gurnuli. Bez njega bi se teško mogao zamisliti procvat što ga je ovaj pesnički izraz posle 1950. doživeo.
Milovan Danojlić
NAIVNA PESMA ogledi i zapisi o dečjoj književnosti
Antologija srpske književnosti
