EPISKOP NIKOLAJ PRVI PUT BORAVIO MEđU BRATSTVENICIMA U HERCEGOVINI
ALJASKA JE SADA MNOGO BLIŽE
• Jedini vladika u pravoslavnom svetu poreklom iz Hercegovine posetio postojbinu posle uspostavljanja veze internetom sa rođakom Borkom Sorajićem • Opet ću doći, poručio episkop aljatsko-sitski Ruske pravoslavne crkve na polasku iz LJubinja U Bjutu je bilo barem 300 kuća Srba s korenima iz Hercegovine, seća se vladika svog detinjstva Prvi put posetio Mrkonjiće, rodno mesto svetog Vasilija Ostroškog čudotvorca
Ono što sam ovde doživeo u familiji i crkvi sto puta je više nego što sam i mislio da može biti, rekao je pred polazak iz LJubinja, opraštajući se s bratstvenicima, episkop aljasko-sitski (Ruske pravoslavne crkve) Nikolaj (Sorajić), jedini vladika u pravoslavnom svetu poreklom iz Hercegovine.
A ovo „poreklom“ je tim zanimljivije kad se zna da je vladika prvi put bio u Hercegovini. Ono je, u stvari, zasebna priča.
– Moj najstariji stric Sava Sorajić, iz ljubinjskog sela Dubočice, stigavši u Ameriku omogućio je i mom ocu Nikoli da tamo dođe. Nikola je planirao da će ostati samo nekoliko godina, sakupiti pare i vratiti se nazad. Nikad se nije vratio… Iskrcao se u NJujorku, produžio do čikaga, odselio u Arizonu, iz Arizone u Vajoming, iz Vajominga u Montanu – gde je, radeći kao rudar, živeo u Bjutu. Tu je oženio moju majku, koja je rođena u Americi, ali je poreklom iz Kamenog u Boki Kotorskoj… U Bjutu je, pamtim to dobro, bilo barem tristo kuća Srba, s korenima iz Hercegovine!
Ja sam tu rođen 1949, a ove godine krajem jula biću ponovo u tom gradu, gde se priprema velika proslava povodom 100-godišnjice crkve Svetog Tihona. Podsetiću vas da je u vreme njenog podizanja cela Amerika pripala Ruskoj crkvi, a Tihon je u Bjutu bio episkop, da bi se posle 1907. vratio u Rusiju i bio patrijarh Ruske pravoslavne crkve!
Toliko je potrebno da se shvati otkud je i sam Nikolaj episkop ruske crkve, kao i zbog čega će na pomenutoj proslavi biti još tri pravoslavna episkopa.
PAŽNJA NA SVAKOM KORAKU
Dočekivan s pažnjom i poštovanjem na svakom koraku u Hercegovini, pojasnio je i kako je tek sada prvi put u zavičaju svog oca.
– Bio sam u Jugoslaviji pre 25 godina. Boravio sam u Bosni, Srbiji i Crnoj Gori, najavio da ću stići u Hercegovinu. No, tada se dogodio onaj aprilski zemljotres na Crnogorskom primorju (1979) i morao sam otputovati u Ameriku, a da ne svratim u LJubinje… Godinama onda nisam imao veze ni sa kim ovde, sve dok me putem Interneta nije našao unuk moga strica Save, Borko (dr Borko Sorajić iz LJubinja, zaposlen kao vodeći inženjer zaštite životne sredine u Elektroprivredi Republike Srpske u Trebinju i predavač na Poljoprivrednom fakultetu u Srpskom Sarajevu). Razmenjivali smo poruke skoro dve godine. Dva puta sam mu čak pisao „uskoro dolazim“, pa bi nešto iskrslo da bih morao odustati… Ovog puta nisam se posebno najavljivao, i, evo, sreli smo se…
Sećanje za ceo život
Priča dr Borka Sorajića je takođe vrlo zanimljiva.
– Moj pokojni otac Milovan dopisivao se sa stricem Nikolom u Americi. Poslednje pismo stiglo je 1971. godine. Onda, nekako kao božjim proviđenjem, tačno 30 godina posle toga, kad smo krečili kuću i sređivali podrumske prostorije, među starim stvarima moja starija kćerka Aleksandra našla je to pismo. Videvši da u adresi pošiljaoca stoji ono „Soraić“, počeo sam po Internetu pretraživati ko se sve krije iza tog prezimena i naiđem na vladiku Nikolaja. U biografskim podacima pročitam da je rođen u pravoslavnoj porodici od oca Nikole i majke Vere O Bilović u Bjutu, u Montani. Poslao sam mu moj imejl i dobio odgovor. Zatim sam došao do broja telefona, te smo se i čuli. Bio sam iznenađen kad je progovorio srpski. Ostali smo, naravno, u prepisci. Lane je poručio da će doći, ali su ga obaveze odvukle u Rusiju. Ove godine dao je čvrsto obećanje, samo je napomenuo da mora dobiti blagoslov vladike Grigorija. I dobio ga je, ne samo blagoslov, negoi počasti na kojima sam, evo, i ja zahvalan vladiki zahumsko-hercegovačkom i primorskom. Dočekali smo ga moja supruga Branka, ja, naša deca Aleksandra, Stanislava, Aleksandar, moj rođak Miladin i njegova supruga Vera, te još jedan moj rođak, Mišo iz Srpca sa suprugom Borkom i sinom Aleksandrom. S nama je proslavio našu krsnu slavu đurđevdan, a onda je u Dubočici održao parastost svojim pradedi Savi, dedu Lazaru, rođaku Milovanu… Da skratim, svim umrlim Sorajićima.
Tom prilikom okupilo se 37 Sorajića iz sela, od četverogodišnje Saške do 81-godišnjeg Spasoja.
Svako od njih će, kao što nam to reče 34-godišnji Bogdan, pamtiti taj događaj celog života..
Na ovome mestu sjaj očiju otkriva više od ma kakvih reči kojima biste taj i sve njegove druge susrete po Hercegovini opisali, pa, opet, ni neke reči nisu suvišne:
– Na đurđevdan sam služio u staroj crkvi Svetog đorđa u Dubrovniku. Vladika Grigorije me zamolio da idem tamo i da služim. Onda sam držao parastos na groblju u Dubočici, služio sam u Sabornoj crkvi u Trebinju, zatim u LJubinju, pa sam potom bio na Vračaru (u Beogradu) sa vaseljenskim patrijarhom, patrijarhom Pavlom i još pedeset arhijereja. Zatim sam se ponovo vratio u LJubinje i na Vasilijevdan, 12. maja, služio sam u Mrkonjićima (Popovo polje), u rodnom mestu svetog Vasilija Ostroškog čudotvorca… Uvek se setim kako mi je otac pominjao svetog Vasilija i dodavao „slava mu i milost“… Bio sam ja i ranije kod njegovih moštiju pod Ostrogom, kad sam dolazio u Jugoslaviju, ali u mestu gde se rodio nisam, i to je poseban doživljaj…
DVADESET SATI LETA
Govoreći o svojoj eparhiji na Aljasci, episkop Nikolaj kaže:
– Sedište Aljaske je bilo Sitka. Tu je 1794. iz Rusije stiglo deset monaha i počelo da širi pravoslavnu veru. Danas imamo 97 parohija, imamo školu, bogosloviju, 54 sveštenika; više nego što je ikad do sada Aljaska imala. I idemo napred.
Odlazeći iz LJubinja (odakle su njegovog oca davne i gladne godine s početka prošlog veka odvukle u „beli svet“), gde ga na putu do eparhije čeka skoro 20 sati avionskog leta, dodao je:
– Nemojte shvatiti da sam došao jedanput kod vas, nemojte ni misliti da mi je ovo zadnji put. Nego, ovo mi je prvi put kod vas, i doći ću opet…
Sve je to, kao i u toku celog razgovora, izgovorio na odličnom srpskom jeziku.
