Razgovor ambasadora Srbije i Crne Gore Milivoja Glišića sa zemljacima u Melburnu, koji su „Vesti“ objavile 2. juna ove godine, izazvao je u Brizbejnu različite komentare.
„U Srbiji imamo 600 hiljada izbeglica koje nemaju krov nad glavom, oni su mahom iz srpskih krajina, Dalmacije. A u Brizbejnu imamo četiri crkve. Zašto nemamo dve crkve. Jednu na jednom kraju, drugu na drugom kraju. Bio sam u Brizbejnu prošle nedelje, grade i petu, grade da bi bili predsednici crkveno-školskih odbora. Za vrednost te dve crkve mogu napraviti u Banatu, bilo gde – selo sa preko 20 ari za svakog izbeglicu iz Krajine. Pa ispod duda, na ulazu u selo, neka stoji spomen-ploča ko je koliko dao. To je mnogo plemenitije i hrišćanskije, jer tu nastaje život, tu se živi“, rekao je Glišić zemljacima u Melburnu. Zamolili smo nekoliko Srba iz Brizbejna da prokomentarišu ovaj deo objavljenog razgovora.
Podrška naselju za izbeglice
– Što se tiče izgradnje centra ili sela za izbeglice u otadžbini, uvek bih podržao takvu ideju, a zamolio bih da obelodanite jedan podatak. Po broju parohijana, CŠO iz Ros ulice je jedna od najmanjih u Australiji, a po broju i iznosu prikupljenih donacija za humanitarne akcije, jedna od vodećih na Zapadu. Dakle, mi smo dokazali da smo spremni na svaki oblik pomoći, ali nismo sigurni da je naš novac u prošlosti završavao u rukama onih kojima je bio namenjen.
– Bojim se da gospodin ambasador nije dovoljno upoznat sa našom situacijom ovde u Brizbejnu i na Zlatnoj obali, a verovatno su za to krivi njegovi saradnici koji ga nisu s tim upoznali i koji su u prošlosti održavali veze samo sa klubovima, zapostavljajući crkvu. Ili je u pitanju i to što nisu kontaktirane sve tri crkve u Brizbejnu prilikom ambasadorove posete gradu. Brizbejn, trenutno, ima tri srpske crkve, a Zlatna obala je poseban grad sa još jednom crkvom. Naša braća u Ros ulici na Volongabi vrše pripreme za gradnju nove crkve koja će zameniti postojeću, a to neće biti još jedna srpska crkva – kaže protojerej Velibor Bojičić.
On ističe da što se tiče postojanja tri crkve u Brizbejnu, o tome se može diskutovati.
– U vreme kad su nastale tri, možda je bila dovoljna i jedna, ali je to sada naša istorija. Danas u Brizbejnu i okolini živi 8 000 Srba i da je sreće, ne bi bilo mnogo ove tri crkve, da mi Srbi, kao ostali hrišćani, imamo naviku da redovno odlazimou svoje bogomolje. Za Badnje veče mi, u Vajkolu, imamo preko 1.000 duša, a verujem da je slično i sa ostale dve crkve. Za to veče, iako imamo veliku crkvu, veliko imanje i veliku salu, sve je tesno: i crkva i prostor za parkiranje i sala. Ja sam već rekao kad bi taj narod koji dođe za Badnje veče, dolazio bar jednom mesečno u crkvu, sve bi nam crkve bile pune, a možda i tesne – objašnjava prota Bojičić.
Žele razdor među nama
– Naš narod ima izreku:“ Rodilo se, valja ga ljuljati“. Mi u Brizbejnu imamo crkve i ne treba oko toga mudrovati, nego prihvatiti to kao činjenicu. Postoji u Australiji jedna grupa „velikih Srba, koji samo traže negativne stvari u našem narodu, i našoj Crkvi, pa sad špekulišu i sa izjavom gospodina ambasadora kako bi napravili pometnju i razdor među nama“ – upozorava protojerej Velibor Bojičić.
Andrija Janković kaže da su u Brizbejnu tri, a ne četiri crkve, jer je ona na Zlatnoj obali udaljena bar 60 km.
– U Ros ulici se ne pravi nova, nego obnavlja stara crkva, ali to i nije tako važno. Važnije je znati da je vreme u kojem su crkve građene bilo vreme raskola i među Srbima i među crkvama. Tačno je da su dve srpske crkve u Brizbejnu vrlo blizu prostorno, ali su obe sa tradicijom dugom 35 godina i teško bi bilo sad odlučiti koja treba da ostane, a koja ne.
Po Jankovićevim rečima ambasador je u pravu kad kaže da treba pomoći narodu bez krova nad glavom, ali je isto tako sigurno da treba pomoći i narodu da se vrati crkvi, jer bez nje neće biti ni naroda.
Zoran Branković ne želi da komentariše ništa oko broja crkava u Brizbejnu, jer se tu, kaže, radi o pomanjkanju informacija, ali želi nešto da kaže zašto se gradi crkva u Ros ulici.
– To nije nikakva nova crkva nego crkva koja će zameniti staru i dotrajalu na istoj lokaciji. Istovremeno, imali smo crkvu koja je napravljena kao engleska, odnosno protestantska.
Pomoć često na pogrešnoj adresi
– Mi u imigraciji imamo još jedan problem. U bliskoj prošlosti smo izdvajali prilično novca za raznorazne oblike humanitarne pomoći našoj braći u otadžbini, ali je taj novac često stizao na pogrešne adrese – kaže Andrija Janković.
U Brizbejnu i celoj Australiji se narodi okupljaju oko svojih bogomolja. To ih drži zajedno i daje im znak neke nacionalne pripadnosti. Zato ih nikad ne može biti previše, pogotovo ako se broj pripadnika jednog naroda stalno povećava kao što je reč o Srbima iz Brizbejna.
Branković ističe da Srbi u Brizbejnu žele da imaju svoju školu, svoje obdanište i svoj starački dom, jer to, kaže, već imaju drugi.
– Za takve poteze se možemo jedino dogovarati u crkvi i oko crkve. Tu se jedino okupljamo – naglašava na kraju Zoran Branković.
