Dugo sam bio u dilemi, jer sam imao razloge protiv prihvatanja. Pri kraju radnog veka menjam profesiju u kojoj sam, cini mi se, napravio neki mali rezultat i koju veoma volim. Imam i neke sentimentalne razloge da budem tu. Ja imam dobar status u svojim novinama i za naše prilike živim skromno, ali relativno udobno.
Jedan od najpoznatijih srpskih novinara, kolumnista nedeljnika Nin Milivoje Glišic krajem septembra ide u glavni grad Australije Kanberu, gde ce obavljati dužnost ambasadora naše zemlje. Autor jedne od nekad najcitanijih kolumni Junaci našeg doba za Reporter kaže da se obreo u diplomatiji zahvaljujuci predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici koji ga je predložio za ambasadora.
Reporter: Otkud novinar u diplomatiji?
Mnoge javne licnosti su izabrane za nove ambasadore, a došao je red i na nekog novinara. Rec je i inicijativi predsednika Koštunice, ali, kako su me obavestili, na predsedništvu DOS-a, kad su predlagana imena novih ambasadora, moje ime je usvojeno gotovo jednoglasno.
Dugo sam bio u dilemi, jer sam imao razloge protiv prihvatanja. Pri kraju radnog veka menjam profesiju u kojoj sam, cini mi se, napravio neki mali rezultat i koju veoma volim. Imam i neke sentimentalne razloge da budem tu. Ja imam dobar status u svojim novinama i za naše prilike živim skromno, ali relativno udobno.
Zbog cega ste prihvatili ponudu?
Razlozi za prihvatanje su bili cast koja se tom funkcijom ukazuje i poverenje koje je u mene imao moj predlagac. Ja to poverenje nisam hteo da dovedem u pitanje. I na kraju, hteo sam da pri kraju radnog veka, ako je moguce, ucinim nešto ne samo za zemlju nego i za sebe. Da ostavim iza sebe neki mali trag, ako budem imao srece i veštine. Jedan od razloga je i to što je predlagac verovao da mogu ostvariti kontakt sa našim ljudima u rasejanju kojih u Australiji ima, po popisu iz 2001. godine oko 97 hiljada. Imao se utisak da mogu uspostaviti dobru komunikaciju sa njima i da uticem da se Srbi medu sobom pomire. Srbi su i u rasejanju veoma zavadeni medu sobom. Nemam iluziju da cu pomiriti Srbe, ali cu se truditi da barem saslušam sve njihove probleme.
Kako izgleda diplomatska obuka?
Diplomatska obuka se u Ministarstvu spoljnih poslova zove priprema i sastoji se od poseta raznim sektorima Ministarstva, gde vas informišu o njihovom funkcionisanju. Izucavaju se materijali o zemlji u koju se ide. Izucava se i njena kultura, narocito privreda i pomalo se izucava protokol, bilateralni odnosi, uloga zemlje u regionu i status i stanje naših ljudi koji tamo žive u rasejanju.
Ambasador u Kanberi je akreditovan i na Novom Zelandu, ali na nerezidencijalnoj osnovi.
Da li još neki službenici putuju sa Vama u Australiju?
Licno ne vodim nikoga svog. Postoji upražnjeno mesto sekretarice, a racionalno je i jeftinije da angažujemo neku osobu našeg porekla koja poznaje naš i engleski jezik, ima sposobnost dobre komunikacije, poznaje mentalitet i obicaje. To košta državu mnogo manje nego da odavde vodimo nekog sa porodicom, jer ne treba placati stan, troškove transporta…
Svojevremeno ste napisali da ne stojite baš najbolje sa engleskim jezikom.
Radio sam dosta na engleskom jeziku i mislim da sad korektno vladam engleskim. Bio sam o svom trošku na kursevima u Londonu. I dalje ga ucim i nastavicu da ga ucim i u Kanberi. Za obavljanje poslova ambasadora, neskromno govoreci, mislim da sam osposobljen.
Da li Vam je bilo teško da napustite novinarstvo?
Jeste. Novinarstvo umara, ali kad ste najumorniji vi ga na neki nacin volite. Bez lažne skromnosti, stekao sam svoju publiku i nekakav ugled i intimno mi je bilo teško da se rastanem od toga. Imam ambiciju da pišem ponešto i tamo, ako mi vreme dozvoli, ali to bi bilo nešto što nije cisto novinarstvo ili cista publicistika. S druge strane, veliki je izazov upoznati nove ljude i novi svet. Cine me optimistom neke mogucnosti da se privredna saradnja poboljša. Postoji interesovanje sa australijske strane da ovde otvore neka skladišta odakle bi svoju robu jeftinim sredstvima distribuirali prema severnoj i srednjoj Evropi. Zainteresovani su da investiraju u tzv. slobodnu carinsku zonu. Australija ima višak kapitala i izvozi ga. A izvoz kapitala se kao i svaki drugi izvoz stimuliše.
Na moju veliku nesrecu, sve sam bliži misli da je situacija u srpskom novinarstvu gora nego što je ikad bila. Gora nego što je bila i pod Brozom. Ljudi koji me duže poznaju mogu posvedociti da sam od mladosti sumnjao u taj komunisticki projekat, ali pod Brozom se znalo šta sme, a šta ne sme da se piše. Nikad nisam bio u situaciji da pišem ono što ne mislim i uvek sam mogao to da izbegnem. U to vreme bilo je nezamislivo da vi unižavate javno neciji život, da zloupotrebljavate neciju privatnost ili cinjenice iz necijeg licnog života. Pod Miloševicem je to pocelo, a danas se nastavlja. Vi danas o šefu države možete da kažete šta hocete. Neshvatljivo mi je da se sa svih strana napada Vojislav Koštunica, jer se ne napada Vojislav Koštunica, vec institucija predsednika republike. To je unižavanje narodne volje. Novinarstvo bi pre svega trebalo da bude ucitelj, da edukuje narod moralu. Nisu važne samo cinjenice vec i šta one proizvode. A, bilo bi dobro da proizvode moral.
Ko je kriv za takvo stanje profesije?
Uvek su najviše krivi sami novinari, jer od vas zavisi hocete li biti casni ili necasni.
Da li su kafane još uvek institucije novinarstva?
Bije me glas, najcešce opravdan, da sam kafanski covek. Kafana je, u vremenu otkad sam se rodio do danas, bila jedna od boljih i važnijih demokratskih institucija. Doduše, neformalna demokratska institucija, ali je znacajna jer ste jedino u kafani mogli slobodno da kažete šta mislite. U kafani su se mogle razmeniti prave informacije, u kafani je formirana svest o našem statusu, našem društvenom životu i statusu pojedinca u društvu. Voleo sam da popijem, sad iz nekih zdravstvenih razloga ne pijem, ali ni popiti nije greh. Kao novinarska institucija, kafana je veoma važna. Tu možete cuti svašta. Naravno, ne smete se osloniti na kafanske informacije, ali možete od njih poci u istraživanje. Kafanske informacije su se manje-više pokazivale kao dobra osnova za dalje istraživanje. Sa manjim varijacijama pokazivale su se tacnim.
Koliki je znacaj tzv. Beogradskog trougla (Grmec, Šumatovac i Pod lipom) za razvoj slobode izražavanja?
Postoji simpatican mit o tom trouglu oko Politike. Tu se uglavnom okupljaju novinari, u blizini je Politika, Radio Beograd, a nisu daleko ni druge redakcije. Kad se sretne mnoštvo novinara oni razmenjuju informacije.
Zašto su polemike novinara otrovnije od polemika ljudi drugih profesija?
Zato što se dobro poznajemo. Ne smetaju mi kad nisu bezobrazne, kad su dozirano otrovne i pre svega kad su duhovite, one su meni zabavne. Ne valja ako se u tim polemikama meša porodica ili nešto što je krajnje licno, što može da povredi širu familiju. Zabavljaju me dosetke mojih kolega jednih o drugima, pa i sam uživam kad neko napravi dobru dosetku na moj racun, a sujetno volim kad se ja setim neceg dobrog o nekom drugom i to objavim.
Da li ste nekad u kolumni Junaci našeg doba prekoracili granicu privatnosti?
Nema sumnje da jesam. Kad dugo radite taj posao dogada se da se ponekad malo opustite i onda vam promakne nešto što može biti grubo i ja sam uvek strepeo da to ponovo procitam kad izade u novinama, iz straha da ne otkrijem neku nepreciznost ili trapavost. A bilo je trapavosti. Grize me savest zbog nekadašnjeg ministra spoljnih poslova Vladislava Jovanovica. On je objavio knjigu poezije i ja sam ironicno analizirao te stihove. Ucinilo mi se da su to nespretni ljubavni stihovi, a onda sam naknadno cuo da je te stihove posvetio svojoj umrloj sestri i bilo mi je jako neprijatno zbog toga. Najpre sam mu se preko posrednika, a zatim i licno izvinio i bio sam srecan što mi je on to oprostio.
Gde ste sve skupljali gradu o junacima? Otkud vam podatak da, na primer, Milorad Vucelic voli prebranac sa dosta luka?
Do takvih bizarnih podataka sam dolazio od prijatelja mojih prijatelja koji su zaposleni u odredenom restoranu i takve goste dobro pamte. Mogu vam reci da me niko nije izneverio i da su takvi podaci bili tacni. Javljali su se neki saradnici ljudi o kojima sam pisao i ocigledno ih nisu trpeli.
Koliko vas je Junaka tužilo?
Jedino Ivica Dacic, jer sam napisao da je zakupio neki restoran. Nije ga on formalno zakupio, ali jeste preko nekog svog prijatelja ili rodaka. Naravno, nisam mogao da dokažem da ga je on zakupio i izgubio sam taj spor, ali sam kažnjen blago. Bilo je onih koji su se ljutili, odgovarali mi po drugim novinama, najcešce zloupotrebljavajuci moju naviku da svracam u Grmec. Onda su to dovodili u vezu sa alkoholom, što je potpuno besmislena optužba. Kao optužba bi bilo u redu, ako bi se u tekstu videlo da sam pijan. S tim mojim druženjem sa alkoholom se preterivalo. U kafani sam se više družio s ljudima nego sa alkoholom.
Kako su reagovali vaši Junaci na tekstove o njima?
Zoran Lilic me je na koktelu, povodom poslednjeg dana svog predsednikovanja, pozvao u stranu i rekao da mu je bilo neprijatno to što sam pisao, ali da se posle zamislio nad samim sobom i da je poceo da razmišlja o svom moralnom statusu. Milivoje Pavlovic, bivši ministar informisanja i potom direktor Radio Beograda razumeo je jednu moju ironicnu poentu kao pohvalu i kad me je sreo rekao mi je: ”Sad znam da si mi prijatelj” i cestitao mi. Zoran đindic mi je, pre nego što je postao ovo što je danas, posle teksta o sebi poslao dve boce viskija. Margit Savovic me je pitala da li imam nešto protiv žena. Bilo je ljudi koji su me pitali “kad ceš da pišeš o meni”.
Milutin Mrkonjic me je, u vreme kad je imao najvecu moc, pozivao preko posrednika da dodem do njega i pitao me šta mi treba.
Kako su na vaše tekstove reagovali Slobodan Miloševic i Mira Markovic?
Jedan njihov blizak prijatelj rekao mi je, u poverenju, šta misle o tome. U pocetku, Mira Markovic je uživala kad pišem o nekim ljudima iz njenog bliskog okruženja. Imala je obicaj da traži da joj se javno cita tekst o Šainovicu na nekoj sedeljci. Kad sam, kako kaže, dirnuo u njenu decu, onda je pocela da me mrzi, a narocito kad sam poceo da se sprdam sa njenom, na stotinu jezika prevedenom, literaturom.
Kakav je utisak ostavio na Vas Marko Miloševic?
Ovih dana pišu da sam bio veliki protivnik režima, ali sam “inteligentno koketovao sa familijom Miloševic” i da sam bio na svecanom otvaranju Madone. Bio sam sa grupom sportskih novinara koji su išli povodom pobede Marka Miloševica na nekom reliju. U redakciji su mi rekli „idi da vidiš kako to izgleda“. Marko me je pozvao, preko pokojnog Vlade Trefa za šank, doneli su novu bocu viskija. Marko je bio vrlo uljudan i ljubazan i rekao mi je otprilike ovaj tekst: “Nisam kriv što mi je otac predsednik republike. Meni je jedan Grk ponudio 200.000 dolara da vozim za njegov tim. Znam da mi nije ponudio što sam dobar vozac, nego što sam predsednikov sin. Da li biste Vi odbili 200.000 dolara?” Rekao sam da kad bih znao da vozim ne bih odbio, a onda je on rekao: “Nekad ste imali decu visokih funkcionera koja ništa nisu radila. Ja bar hocu da radim.” Razišli smo se tako što me je on pozvao da dodem sa prijateljima. Nikad nisam išao. Objavio sam nekoliko tekstova koji su kriticki govorili o njegovim potonjim mafijaškim potezima. Onda je on poceo da preti. U jednoj pretnji je rekao da ne postoji covek, osim mene, koga je on upoznao a da mu nije simpatican.
Koje novinare uvažavate?
Volim da citam Tirnanica i kad se ne slažem s njim, Tijanica i kad se ne slažem s njim, voleo sam veoma da citam Mirjanu Bobic dok je pisala za novine, voleo sam da slušam Bojanu Lekic, volim da slušam Olju Beckovic kojoj mnogi zameraju cinizam i ironiju, ali ja mislim da ona to cini vrlo suptilno i dozirano. Od mladih kolega uvažavam mog prijatelja iz Nina Batica Bacevica i drago mi je ako se raduje što je mojim odlaskom jedno mesto upražnjeno. Veoma cenim i kolege iz Vremena Ljubomira Živkova i Stojana Cerovica. Ne volim da citam Petra Lukovica.
