Kada se Amerikanka srpske duše Dojna Galić Bar posle više od pola veka vratila u Srbiju, iz koje je sa majkom Jelenom i sinom đorđem pobegla krajem 40-ih godina prošlog veka, prvi put je ponovo srela neke rođake, ali je istovremeno stekla nove prijatelje. U našem razgovoru seća se prvih godina života u Americi u koju je stigla posle bekstva iz Beograda u Pariz:
– Znala sam da sada imam odrešene ruke, da mogu da se posvetim profesiji i đorđu bez straha hoćemo li živi dočekati jutro – seća se naša sagovornica.
Zastaje na trenutak s pričom. Priznaje kako je boli činjenica da su je prekookeanski tuđinci primili oberučke. Ponudili su joj posao i napredovanje u oblasti neuropsihijatrije zahvaljujući čemu je izgradila karijeru, ali i novi život. Priču prekida, vraćajući se u blisku prošlost, praveći paralelu s prvim susretom sa Srbijom, posle pet decenija u Americi. Dugo priželjkivani susret sa zavičajem, naša zemljakinja, ugledni američki neuropsihijatar, prva žena direktor velike i moderne, privatne neuropsihijatrijske bolnice u čikagu, iskoristila je za predstavljanje svog prvog romana „Anđeli bez lica“, koji su kritičari i čitaoci toplo prihvatili.
– To je roman sastavljen od segmenata sećanja iz mog života. Takav je i drugi, „Plavi golub“. Te dve knjige su mi pomogle da se oslobodim prošlosti i svih strahova, koje sam imala. Ipak, najvažnije za mene je da sam, zahvaljujući pisanju, naučila da praštam onima koji su me povređivali. Oprost je suština življenja, pročišćenja od niskih pobuda – objašnjava žena koju je život prisilio da svojim dušmanima, komunističkim pobednicima oprosti čak i to što su na pravdi Boga, dok je Beograd slavio oslobođenje, ubili njenog brata Miroslava.
O nesrećnoj sudbini svog brata Miroslava nerado priča, a očevoj, još teže.
– Neposredno pred oslobođenje otac Stojan je ispustio dušu – govori tiho, sa suzama u očima. – Rat, svakodnevno bombardovanje i nemaština, kidale su njegovu senzibilnu dušu. Video je da je vrag odneo šalu, da se ne zna ko je gori, okupatori ili komunisti koji su postajali sve bestijalniji i besprizorniji. Umro je tiho noseći svoju patnju duboku u sebi, ne opterećujući nikoga svojom mukom. Koliko je lako ispustio dušu, toliko smo ga jedva sahranili. Zato što su nas saveznici bombardovali. Taman što smo se malo oporavili od očeve smrti, kad nam na vrata dođoše momci u crnim kožnim kaputima.
Neprijatni i raspušteni ispreturali su im celu kuću. Vikali su na Galiće i psovali. Majka Jelena je bila čvrsta i smirivala svoje kćerke, a kad se Miroslav pojavio na kućnom pragu, poratni udbaši u kožnim kaputima, prestali su sa drekom i vikom.
– Smirili su se i rekli da su došli po Miroslava. Kao student iz bogate porodice bio im je sumnjiv. DŽabe im je objašnjavao da je bio član ilegalnog partizanskog pokreta, navodio imena svojih drugova s kojima je bio povezan. Ništa nije pomagalo, jer oni su došli iz nekog drugog dela zemlje i znali su samo svoje šefove, samo da izvršavaju naređenja – seća se Dojna.
Miroslava su odveli u nepoznato, a familiji je preostalo da se raznoraznim kanalima informišu gde je naslednik Galića odveden. Ispostavilo se da je osuđen i da robija u Sremskoj Mitrovici.
– Robijao je neko vreme, a onda su ga ubili – kaže Dojna. – Kad sam došla da ga obiđem i da mu odnesem ponude, nešto hrane i presvlake, čekala sam više sati. Na kraju su mi rekli da ne mogu da ga vidim. Vratila sam se kući uplakana. Živele smo u strahu, očaju i brizi za mog brata.
