AMIN!
Srbi u Bratuncu oplakali svoje mrtve bez prisustva svetskih zvanica, televizija, obezbeđenja
čavić: Najveća tragedija je to što se danas o zločinima govori u brojkama, a žrtve nisu brojevi!
BRATUNAC – Parastosima, polaganjem venaca na grobljima i odavanjem pošte vojnicima i civilima u Bratuncu i Srebrenici juče, na Petrovdan, obeležena je godišnjica stradanja Srba iz tog dela Podrinja koje su tokom rata pobile muslimanske oružane formacije. Dan posle komemoracije pobijenim muslimanima u Potočirima, koje je oplakao ceo svet, Srbi su sami oplakivali svoje ratne žrtve u Bratuncu i okolnim selima. Bez koreografije, svetskih zvanica, velikih televizija, obezbeđenja…
Na vojničkom groblju Srbi su od zore lelekali nad žrtvama krvavog Petrovdana 1992. krvavog Božića 1993. godine, krvave Kravice, krvavog Bjelovca, drugi su jaukali u Sobi uspomena u Bratuncu, ispod fotografija 580 pobijenih Srba… U Bratuncu, kraj stotina grobova, vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije služio je parastos za 3.228 srpskih žrtava Srebrenice, Zalazja, Sasa, Zagona, Bratunca, Kravice… Okolo, pale majke po grobovima.
Milka Kuljanin izašla je na grob sinu jedincu. Uhvatila se za beli krst i zakukala iz glasa. Jedva su je odvojili.
– Imala sam sina, sad nemam nikoga. Nije stig’o ni da se oženi, jedini moj, osta’ mi u Hadžićima – naricala je kraj groba.
Kraj nje, savile se starice oko groba vojnika čedomira Krstića.
– Moj čedo, oči moje, moj čedo, zlato moje…
Na groblju u Bratuncu, pred nekoliko hiljada Srba, stigao je juče i gotovo čitav državni vrh Republike Srpske. Predsednik Dragan čavić govorio je o srebreničkoj tragediji, zločinima nad Srbima ovog kraja i o „krvavom krugu zločina“.
– Srebrenički zločin jeste tragedija velikih razmera, ali tragedija je da se danas o zločinima govori u brojkama. Tragedija je za porodice ubijenih da žrtve budu brojevi, tragedija je da broj žrtava bude osnov za kvalifikaciju zločina – rekao je čavić.
četnici na ulicama Srebrenice
Ulicama Srebrenice juče su posle parastosa prolazili i mladići obučeni u četničke uniforme, sa šubarama i kokardama na glavama, sa zastavama „sloboda ili smrt“. Sem njih, zapaženo je i prisustvo mladića pripadnika organizacije „Obraz“, koji su bili obučeni u crne majice.
Na drugom kraju prostranog groblja, starica Bojana Mandić ponavljala je na grobu ćerke jednu rečenicu:
– Bože blagi, nikad se ne ponovilo…
Pored nje, Pavle Ivanović palio je sveće na grobovima brata Ratka i sinovca Ivana.
– Evo mi ih zajedno, jedan kraj drugog – plakao je i on juče na groblju.
Pored velikog krsta usred bratunačkog groblja venac je juče položio i Jovan Simić, izaslanik predsednika Srbije Borisa Tadića. Vence su položili i predstavnici SRS-a Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, kao i Sanda Rašković-Ivić iz DSS-a.
I u crkvi Pokrova Presvete Bogorodice u Srebrenici, u gradu ljudi sa „krvavim uspomenama“, Srbi su juče žalili svoje ratne žrtve. Vladika Vasilije služio je parastos pobijenima. Predsednik čavić ponovio je „duboko žaljenje za svim žrtvama rata u ovom kraju“.
– Ovde sam da kažem da Republika Srpska niti je zaboravila, niti će zaboraviti ratne žrtve. Ovde smo i da poručimo svetu da ne tražimo ravnotežu u zločinu, već ravnopravnost u pravu na pravdu! Događaji iz 1995. godine jesu tragični, ali su tragični i događaji koji su im prethodili – rekao je čavić.
U Domu kulture u Srebrenici, na akademiji, bratunački i srebrenički Srbi juče su plakali i dok je glumac Danilo Lazović sa scene govorio Njegoševe stihove o „crnom danu i crnoj sudbini“, o „kukavnom srpstvu ugašenom“. Lelekali su juče Srbi i na grobljima u Kravici, u Zalazju, sami, svuda oko Drine…
Jezive priče porodica ubijenih u Sobi uspomena
U Sobi uspomena u Bratuncu juče nije bilo stranih kamera ni novinara.
– Ovo je moj sin Stevo! Ovo je moj Živoslav, tuga moja! – plakale su majke pod slikama.
Napolju su tekle priče preživelih. Malo je koga bilo da ih zabeleži i čuje.
– U Zalazju, Sasama, Biljači i Zagonima na krvavi Petrovdan 1992. pobiše 69! Za još sedmoro od tada ne zna se ništa, nema ih ni među živima ne među mrtvima. U Bjelovcu 14. decembra 1992. pobiše 109! Šta pobiše – poklaše i popališe! čitave familije! Avgusta 1992. Anđelku Mlađenoviću iz Jeđeštice odsekli su glavu, odneli je u Srebrenicu i tamo sa njom igrali fudbal. Njegovu majku Savku primorali su da gleda kako mu seku glavu, a onda su je živu zapalili u kući, posle su joj ubili i drugog sina, Dragana! Matiću iz Bjelovca za minut su ubili ženu i obe ćerke – pričaju porodice pobijenih.
