Ana Bunjevac je 29. avgusta prošle godine stigla u Viktoriju, u kanadskoj provinciji Britiš Kolumbiji, gde je primljena na Lester B, Pearson College of the Pacific. To ne bi bilo vredno posebne pažnje da ova 19-godišnja devojka nije mnogo propatila, a najteže joj je bilo kada je izgubila oba roditelja, oca Vasilija i majku Vesnu.
– Uvek sam se trudila i borila u životu, i to nikada neću prestati. Sebi sam postavila životne ciljeve i trudim se da ih ostvarim. Trudila sam se uvek da budem odličan đak i već vidim da se to isplati. Škola je sve. Još ću sledeću godinu biti u ovoj školi i 2010, ako Bog da, posle ću krenuti na studije, verovatno u Boston. Želim da završim ekonomiju, a uz to ću studirati i političke nauke – kaže Ana Bunjevac za „Vesti“.
Ona hrabro korača kroz život koji je nije mazio. Bila je devojčica kada je ostala bez oca Vasilija.
– Otac je bio šef policije u Brezi, a kad je počeo rat pridružio se Vojsci Republike Srpske. Poginuo je 1993. godine na minskom polju. Tada su ranjeni i moj ujak đorđe i deda po majci Slobodan. U posetu na VMA, gde su ležali moj ujak i deda, došao je moj deda Neđo Krajišnik i predložio mojoj mami da nas dovede u Kanadu. Mama je pristala i od avgusta 1994. smo počele novi život.
Srpska škola
– Od malih nogu sam išla u školu srpskog jezika u Kičineru. Nastupala sam na svim priredbama povodom Savindana. Dobila sam nagradu kao jedna od najboljih učenica u svojoj školi i o tome su pisale lokalne novine. Pevala sam u horu „Sveti đorđe“ i nastupala na mnogim kulturnim manifestacijama u Kičineru.
Iako su bile bez oca, odnosno supruga, život je za Anu i Vesnu na kanadskom tlu počeo koliko-toliko da se normalizuje.
– Živele smo kod dede Neđa jedno vreme, dok mama nije počela da radi. Mama je radila kao farmaceut i mnogo sam bila ponosa na nju. Odlazile smo svake nedelje u crkvu Svetog Georgija u Vaterlou i pevale i horu. Sećam se kako sam stajala na stolici da bih se izjednačila u visini sa ostalima sa kojima sam pevala. Od malih nogu sam zavolela duhovnu muziku. Sve je krenulo kako treba…
Međutim, došao je novi težak udarac.
– Bila sa drugi razred osnovne škole 1998. godine kada se moja mama razbolela. Dijagnoza je bila tumor na mozgu. Od tada do 2005. imala je nekoliko operacija, bila je na radijaciji i na kimoterapiji, ali ništa nije bilo od pomoći. U mnogim situacijama sam se osećala kao odrasla osoba u kući, jer sam pokušavala da joj pomognem na svaki mogući način. Uvek se borila da me pripremi da budem sposobna, vredna i pametna devojka i ne želim ni u kom slučaju da je razočaram, jer ona je uvek uz mene duševno. Moja mama se nakon osmogodišnje borbe sa rakom upokojila.
Zahvalnost
– Želela bih da se zahvalim celoj mojoj familiji i prijateljima u Kičineru koji su uz mene uvek, posebno striku Ranku Krajišniku i njegovoj supruzi Sanji. Ali, najviše zahvalnosti dugujem mojoj baki Vinki, mom dedi Slobodanu i ujaku đorđu u Brčkom. Ako Bog da, ovog leta ću ići kod njih u Brčko, jer mi mnogo nedostaju.
Takođe bih volela da se zahvalim svom dečku koji studira teologiju na Bogoslovskom fakultetu. On je divna i dobra osoba koja me uvek razume i koja uvek stoji uz mene, kao moj anđeo čuvar. Ako Bog da, možda jednog dana postanem popadija. Ko zna?
Iako je bila tako dugo bolesna, uvek je bila vedra i nasmejana i nikad nije dozvolila da je bolest kontroliše. Držala je vera i želja da me vidi kako odrastam. Umrla je 19. oktobra 2005. u Kičineru, na Tomindan. Ti dani su mi bili užasno teški. I dan-danas mi je mnogo teško bez nje i bez njenog osmeha, smirujućih reči i glasa, ali mi je i olakšanje da znam da ona više ne pati, nego je srećna u carstvu nebeskome. Imala sam osećaj da sam sama na ovome svetu, jer je teško ostati tako iznenada bez osobe koja ti je bila najbliža u životu.
Posle toga Ana je prešla da živi kod dede Neđa Krajišnika i bake LJilje u Kičineru.
– Oni su mi mnogo pomogli i bili uz mene, kao da su mi rođeni baka i deda. Takođe su me mnogo podržavali mamini roditelji i brat koji žive u Brčkom, baka Vinka i deda Slobodan Jevrić i ujak đorđe Jevrić. Odlučila sam da završim tu školsku godinu i da se preselim u Republiku Srpsku.
U Brčko je otišla 4. jula 2006. godine.
– Tamo sam upisala gimnaziju, koja je inače najjača škola na našim prostorima. Trudila sam se da se uklopim i da uspem u svakom pogledu. Prošle godine, početkom aprila išla sam sa još pet učenika u Sloveniju, kao predstavnik svoje škole i zemlje. Tamo sam saznala za školu u Kanadi koju trenutno pohađam. Ima ih 12 u svetu. Svideo mi se program i odlučila sam da apliciram. Primljena sam s punom stipendijom od 66.000 dolara godišnje. Zahvalna sam premijeru RS Miloradu Dodiku koji mi je priredio prijem 26. avgusta 2008, kao i ministru prosvete i kulture Antonu Kasipoviću. Oni su mi omogućili finansijsku pomoć za kartu do Viktorije. Takođe su obećali da će mi pomagati za vreme školovanja, koliko budu mogli, i zaista mislim da bez njihove pomoći ne bi mogla da ponovo dođem u Kanadu.
