Nekako posle proslave Dana Rusije u ruskoj ambasadi (10. juna 2011), počela je svojevrsna, nimalo slučajna, već dobro orkestrirana kampanja protiv ruskog ambasadora Aleksandra Vasiljeviča Konuzina. Intenzitet ove kampanje se ne smanjuje, naprotiv: kao da je raspisan nagradni konkurs na tu temu. Na pokret dirigentske palice, naravno da se prvi oglasio čeda Jovanović (u daljem tekstu č.J), koji je izgleda bio isfrustriran dugotrajnim čekanjem u redu pred ruskom ambasadom tog istog 10. juna 2011. Naime, zvanica je bilo mnogo, a u rusku ambasadu se ne ulazi kako kome i kad kome padne na pamet, kao da su u pitanju granice Srbije, iliti parlament; protokol se morao poštovati, pa je eto i č.J. morao da čeka. Da vas podsetim da je, par dana kasnije,u jednoj veoma gledanoj TV emisiji nazvao ruskog ministra inostranih poslova medvedom. U “paketu“ je istina bio i naš Vuk Jeremić. Moram da priznam da je za Jeremića, kada je pored Lavrova, prikladniji izraz meče, a Sergej Lavrov je, po mom mišljenju,zbilja Zverka, ali zna se šta to kod ženskog roda znači. No, da se vratimo temi.
Nakon ove izjave č.J, naravno da je usledio protest ambasadora Rusije u našem Ministarstvu spoljnih poslova. Tu se č.J. još više rasrdio i poručio građanima Srbije da ruski ambasador narušava suverenitet Srbije, i kako će on (č.J) da spasi taj suverenitet. Naravno, ruski karavan pored ovakvih i sličnih oglašavanja prolazi i ide svojim putem. Na sličan način je ruski karavan prošao i pored oglašavanja “patriotskog“ lista “NIN“, u kome je posle prijema u ruskoj ambasadi izašao tekst u kome je iza svakog paragrafa, kao iza antiruske novinarske busije, virio bajonet otvorene rusofobije, jednostvnije rečeno mržnje.
Kad smo već kod straha, ili kako je modernije – fobije, pomenuću Mešu Selimovića, koji je sasvim ispravno tvrdio da je strah uzrok svakog zla. Zato se nije čuditi našim političarima-neznalicama, jer ako je strah uzrok svakog zla, lako je zaključiti da je neznanje, to jest nemanje moći da se nešto nauči, uzrok svakog straha. Tako za vladajuću garnituru Srbije (za njen ogroman deo) važi narodna poslovica: “Ne zna, a učiti se ne da“; jer da išta znaju i da išta hoće da nauče, lako bi zaključili da opasnost po Srbiju svakako ne dolazi iz Rusije, nego sa zapada. Dok je č.J. svojim oglašavanjem ispraćao ruski karavan, nama je NATO zasedao u Beogradu, kao u svojoj kući, a u grobovima se tih dana prevrtalo 2.500 Srba izginulih u akciji “Milosrdnog anđela“, a broj umrlih zbog uranijuma, koji je tada bačen na Srbiju, naravno nikada neće biti utvrđen; jer oni su “kolateralna šteta“. Međutim, dok su tražili da se ambasador izvini što je u svoju kuću pozvao koga je hteo, naši političari na vlasti, pa i deo vajne opozicije i njihovi novinari, ni pomislili nisu da upute koju reč kritike na organizovanje skupa naših najotvorenijih neprijatelja koji su svrstani u NATO.
Mnogo je vode proteklo od juna ove godine, svašta se događalo u ovoj napaćenoj, ne mogu više reći Srbiji, nego Srbijici, pa su tako Srbi sa Kosmeta, stavivši naočare protiv medijske prašine, konačno videli ko je obukao “carevo novo odelo“, a kako i ne bi, kada je krajem avgusta, tačnije 30, Boris Tadić (u daljem tekstu B.T) odbio da primi na razgovor predstavnike četiri opštine sa severa Kosmeta. B.T. je nedelju dana pre toga došao gost sa Zapada i to ni manje ni više, nego predstavnik bratske nam Nemačke, glavom i ne mogu reći bradom, ali mogu reći glavom i pantalonama – kancelar Nemačke, naš “provereni prijatelj“, Angela Merkel, “majčinski“ zapretila (ne verujem da je prstom, pre će biti da je bila pesnica, ona otporaška) i rekla: “Halt! Kosovo und Serbien nie wieder zusammen“. Mislim da ovde prevod nije potreban, jer nam je nemački jezik drugi po zastupljenosti u školama – blago nama!
Povodom ovog “uterivanja demokratije“ iz bratske nam Nemačke, nijedan novinar naših političara ni slovceta kritike nije napisao, a kamoli da je digao svoj glas protiv očiglednog siledžijstva, ali su zato vrlo složno zapevali u antiruskom horu pod dirigentskom palicom nevladinih organizacija zapadnih vlada, a koje su svuda oko nas.
U političkoj areni Srbije, događaju se takvi ekvilibristički potezi naših zvaničnika, da se može reći da su “ušili“ sve cirkuzanere na svetu. Tako se, recimo, u Srbiji pojavila nevladina organizacija koja se zove ni manje ni više nego, verovali ili ne, “Fond za političku izuzetnost“, čiji je predsednik Sonja Liht (u daljem tekstu S.L). Šta ovaj naziv treba da znači, možda zna samo onaj čije se ime ne spominje uzalud. Uglavnom, ovaj “fond“ je u Beogradu organizovao skup pod nazivom “Prvi Beogradski bezbednosni forum“. Na otvaranju je govorio i B.T. i otišao (verovatno na neki tenis meč–on,inače,obožava tenis, a njegovo obezbeđenje obožava da zavrće vrhunskim teniserima Srbije ruke, onako- čisto rekreativno), a nakon njega su se govornici utrkivali u ocrnjivanju uloge Rusije na Balkanu, u Evropi i svetu uopšte. Ruski ambasador je tražio reč u popodnevnoj sesiji. Njegovo izlaganje je bilo iskreno i istinito. Uputivši pitanje “Ima li Srba u sali?“, ruski ambasador je skretao pažnju javnosti – kako na to da, dok se u Beogradu održava antiruski, antisrpski, antipravoslavni skup zvani “Prvi Beogradski bezbednosni forum“, dotle KFOR, NATO i EULEKS otimaju srpsku zemlju na severu Kosmeta – tako i na to da je neverovatno da niko u sali nije rekao nijednu pozitivnu reč o Rusiji, iako je njena pomoć Srbiji vidljiva na svakom koraku, dodavši konkretno da će srpske interese u Ujedinjenim nacijama braniti samo Rusija, a da će ih ugrožavati evroatlantske zemlje.
Ruski ambasador je usred istupanja prekinut i da nije bilo dijaloga između Konuzina i predsedavajućeg Ivana Vejvode (u daljem tekstu I.V), ne bi se ni znalo zašto je ovaj forum organizovan, to jest da je bio uperen protiv Rusije. Skandal se razvijao vrlo brzo: ruskom ambasadoru nije dozvoljeno da nastavi izlaganje i on je, naravno, napustio ovaj sramni skup.Ovo je bila medijska bomba koju su jedva dočekali novinari naših političara. Riplijeva rubrika “Verovali ili ne“ je odveć slabašna za ono što se nakon toga događalo. Gospodin Aleksandar Vasiljevič Konuzin je optužen za skandalozno ponašanje!?
Naši političari i njihovi novinari su zaboravili osnovnu činjenicu; da je sasvim normalna stvar da ambasador Rusije štiti interese Rusije; to jest svoje države. Kako se ponašaju naši političari, ministri, ambasadori i njihovi novinari, nije neobično što je odbrana interesa svoje države za njih skandal, a što je izdaja svog naroda i prodaja sopstvene zemlje savim normalna stvar.
Samo neupućeni i neznalice ne vide šta se dešava na svetskoj političkoj, više se ne može reći sceni, nego nažalost areni, koja je na sve više mesta poprskana ljudskom krvlju, a sve u ime demokratije i odbrane prava čoveka. Svetskom političkom arenom ponovo maršira fašizam, u svom najogoljenijem vidu. Zemlja na koju ovaj fašizam juriša i koja mu se odupire, i koja će ga sigurno zaustaviti, kao i pre 60 godina, jeste Rusija.
Verovatno će neko pomisliti da je ovo preterivanje i sa podsmehom se pozvati na tzv. “teoriju zavere“; međutim, nažalost, ništa nije smešno; stvari su, malo je reći, ozbiljne. Deo te ozbiljne priče je svakako i Srbija, ali ova nazovi država priču ne čini ozbiljnom, nego tužno-komičnom. U Srbiji je na sceni crni politički humor, crni da crnji ne može biti.
Kako bi rekao naš narod, “Ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zver pokaže svoj trag“, pa je tako i istupanje gospodina Konuzina bilo svoje vrste sneg i tragovi su vrlo brzo počeli da se pokazuju. Jedan za drugim su se javljali č.J.(“Srbija je suverena zemlja, a ne Konuzinova kolonija“ – Ovde bi moji đaci rekli da je č.J. smešan “ko bioskop“, jer, ako smo mi suvereni, onda sam ja, ne daj bože, rimski papa), pa S.L. (“Konuzin je svojim istupanjem uvredio skup“ – iz čije moždane fascikle je ona ovo izvukla – nije problem dosetiti se!), zatim I.V. (koji je bezočno tvrdio da nije rekao i uradio ono što su snimile kamere i što i moja majka Ljeposava sa svojih 88 godina zna da nađe na “Ju-tjubu“).
Ubrzo se pokazalo da i Vojvodina za ovu trku ima svoga konja. Ko drugi do Nenad čanak (u daljem tekstu N.č). Ovim povodom je ovaj nadaleko poznati srpski patriota prozvao “Srbe iz Srbije“, ukazao im da nemaju kičmu i da ruskom ambasadoru dozvoljavaju više nego što bi se smelo. O namerama i stanju kičmenog stuba ovog vojvođanskog “macana“ najbolje govori prisustvo koncertu „Srijem Hrvatskoj“, u dvorani Vatroslav Lisinski u Zagrebu, 2002. godine, da ne nabrajam ostale crne bisere N.č. Neko vreme, nakon recepata tipa reklame za majice koje čuvaju kičmu:“Stojiš pravo! Bravo! Bravo!“,bio je ugašen, ali, evo, blago nama, ponovo je aktiviran,a (navodno) kao povod je, opet, navodno ugrožavanje srpskih interesa i podrivanje suvereniteta naše države od strane Aleksandra Vasiljeviča Konuzina na predizbornom skupu SNS u Nišu. Zašto je zapad sada odabrao baš N.č.da recituje već odavno napamet naučenu pesmicu? Odgovor je lak i jednostavan: on je obeležen kao majstor obrtanja smisla i velemajstor bezočnosti, a i najugroženiji je od svih iz “braće po demokratiji“, jer ako bilo ko pobedi sadašnje vlastodršce, N.č. mora pakovati kofere, pošto onda Vojvodina više neće biti njegova prćija, nego deo Srbije, koji je dobio autonomiju, ne da bi se vratio u samrtnički zagrljaj Austro-Ugarske, nego da bi ostao u svojoj matičnoj zemlji Srbiji. U strahu su velike oči, pa je tako N.č. odmah video ruske tenkove u Beogradu. Nije njemu lako ovih dana i treba ga razumeti.
Ipak, svi ovi likovi koji su uobrazili da su politički majstori i velemajstori, nisu ništa drugo do šegrti zna se već čiji – a ugovor koji su sklopili sa svojim majstorom se plaća, zna se već kako. Zato se nije čuditi otkud ova verbalna histerija, nakon najprijateljskijeg istupanja ruskog diplomate. Da podsetim. Gospodin Aleksandar Vasiljevič Konuzin nije protiv Srbije izgovorio nijednu jedinu reč. Svaka rečenica je odisala brigom i ljubavlju za srpski narod.
Ne bih da gatam šta će dalje biti, ali ako se išta vidi u Srbiji, onda je to beskonačni promiskuitet većeg dela političke garniture. To se dešava u takvim razmerama, da zbilja izaziva gađenje. U trenutku kada su Šiptari sa Kforom i Euleksom otimali našu zemlju, dotle je Jelko Kacin (u daljem tekstu J.K) upozoravao Srbiju da ova obezbedi uslove za održavanje “Parade homoseksualaca i lezbejki“, a kroz par dana je izjavio da je “zadovoljan mirnim preuzimanjem prelaza na severu Kosova“. Niko, baš nijedan novinar aktuelne srpske politike, nije ovom srpskom zlotvoru, na srpskom jeziku, uvijeno ili direktno rekao:“M’š, bre! Ko te šta pita? Ko te je zvao?“
Mi, kao narod, poput naivnog deteta, brzo zaboravljamo, a tome svakako doprinosi medijska prašina koja nam se precizno i vrlo perfidno baca u oči, kako bismo nacionalno obnevideli i kako ne bismo bili u stanju da vidimo šta se sve događa. Kuća nam je opljačkana, država uništena, porodice rasturene, domovi razoreni i – naravno – kriv je niko drugi do – ruski ambasador!
Postavlja se pitanje zašto ćuti B.T?
Istina je i da narodi mogu imati svoje padove i svoje uspone. činjenica je da je narod neko vreme moguće varati, pa i povremeno prevariti, ali varati ga večito je nemoguće. Poznato je da “Sila Boga ne moli“, ali i nastavak da “Bog silu ne voli“. Ako srpski narod ostane uz Rusiju, vratiće onu silu duha koja će mu biti neophodna da sve one (pogledaj inicijale) i, naravno, njihove finansijere (ovde ne trebaju inicijali, dovoljna je skraćenica za sve njih: EU+NATO) kojima smeta ruski ambasador u Srbiji i sve njihove trabante, satelite i sluge oteraju i očiste Srbiju od političkog i antisrpskog korova koji se razbokorio do neslućenih razmera. Ne pobeđuje onaj uz kog je sila, nego onaj uz kog je istina i Bog. Ruski ambasador, gospodin Aleksandar Vasiljevič Konuzin, napadnut je od onih koji su se uplašili istine, to jest poraza i zato im (ponovo pogledaj inicijale, plus skraćenice) i smeta ovaj pre svega patriota, visoki intelektualac, slavjanofil, antifašista, humanista, beskompromisni borac za istinu o Srbiji i veliki prijatelj srpskog naroda.
