„Svaki čovek na svetu će da nađe 50 ljudi koji će čitati nešto što on napiše“.
Prepiska koju su sa početkom Velikih priča započeli Ante Tomić i Draža Petrović, mnogo je čitanija od toga. Njih dvojica su, prvi put uživo, u okviru Mikser festivala, a povodom prvog rođendana Velikih priča, ukrstili pera. Razgovor je moderirala voditeljka Nataša Miljković, koja je odmah pitala – ko je prvi rekao „da“?
„Ja mislim da sam ja prvi rekao da“, kaže Draža i dodao da je prvi čovek Velikih priča Veljko Valić „procenio da smo mi u tim godinama da možemo dvaput mesečno i tako se pogodilo“.
Poznavali su se površno, ali se čini da su razmenom pisama izgradili bliskost.
„Ja nemam godišnjeg odmora. Meni kolumna već godinama izlazi 52 puta godišnje“, kaže Ante.
Iza njih su kilometri teksta, ali u pismima, koji su svojeversni ventil, u toj prepisci otkriju veliki deo sebe. O njima znamo ono što kažu, a kažu ponekad i nešto što možda nisu hteli. Ponešto i začine maštom. Međutim, iako se zna da ljudi nisu do kraja iskrena bića (ili bar mnogi u tako nešto veruju), ovaj tandem daje mnogo više autentičnog nego što bi se naslutilo.
„U ovim kolumnama sam zbilja osobniji nego inače“, priča Ante Tomić.
Ne brinu se, izgleda, da su se previše (raz)otkrili.
„Ja svaki put preteram u nečemu, ali to je normalno. Kada se pitaš je l to mogu, odgovor je obično da“, kaže Tomić.
„Svaki čovek na svetu će da nađe 50 ljudi na svetu koji će čitati nešto što on napiše“.
Na komentar moderatorke da je jedan od najduhovitijih novinara iz sveta štampa, Dragoljub Draža Petrović pomalo se branio i time, ipak, dokazao hipotezu.
„Mi malo karikiramo ono što nam se desilo u životu i malo karikiramo u kolumni“, kaže Draža.
U ovom ćaskanju autori Velikih priča dotakli su se mnogih anegdota, koje se nisu trudili da sakriju. Naprotiv.
Bio je to razgovor, baš nalik na možda još jedno „Good evening, Europe, good morning, moj Tomiću“, odakle bi krenulo još jedno dopisivanje. Uistinu, Ante i Draža dopisivaše se pred okupljenima za koje se sama javila slobodna procena da isto tako zainteresovanim pogledima čitaju pismo. Jedno. Pa još jedno. A ovaj razgovor sadržao je više njih.
Mediji su u problemu. Ili društvo. Ili oba. Neki bag je, reklo bi se – tu, a da li je tako svuda? Po čemu se razlikuju mediji u Hrvatskoj?
„Imaju Antu Tomića, on piše za sve te njihove medije“, kaže Draža.
„Ja ne vidim da je medijska scena nešto drugačija, ovo što ja čitam – Nedeljnik, Vreme…“, kaže Ante i dodaje da mu je jako važno da dođe do obnove medijskog okruženja.
„Meni je drago kada me ljudi zaistave na ulici, ne jer su me videli na televiziji, nego zato što su čitali kolumnu. Mene to deljenje džaba naših tekstova po raznim portalima jako nervira. Ljudi sad shvataju medije kao nešto što ti je iskočilo na telefonu. Čini mi se da sve više ljudi čita te kolumne na Danas i N1 koje su besplatne, kod Lalića nisu (Velike priče su prvi portal koji je uveo pretplatu, ali prvi u još mnogo čemu)“, priča Draža.
Mada se građani još uvek medijski opismenjuju, i među onima koji misle da su dovoljno uznapredovali na ovom polju, petplata na određeni medijski sadržaj i za njih ume da bude vruća tema.
„To ne može biti džaba. To je moje zanimanje i ne mogu to besplatno dati. To me zapravo ljuti. Nedavno razgovaram sa ženom iz am ambasade. Pa rekoh jesu tvoji roditelji kupovali novine? Kaže, jesu. Pa – zašto onda vi ne kupujete? Jednako tako se treba pretplatiti na neki medij“. izlaže Ante.
Usledila su pitanja publike, ali ostalo je da lebdi pitanje – koliko su ljudi spremni da plate za informaciju (i još ponešto, što hrani dušu)?
Post Views: 73
