A P E L D I J A S P O R I
U domacoj javnosti se vec dugo vodi diskusija na temu, da li su Srbi krivi ili ne za dogadjaje na teritoriji bivse Jugoslavije 90ih godina. Tezu da su Srbi (jedini) krivi zastupaju pre svega takozvane nevladine organizacije, a domaci mediji im za to nude platformu. Pokusaji da se ta teza obori su pojedinacni i nepovezani, a bilo bi i naivno verovati, da ce oni time da uticu na promenu slike o Srbima u svetskoj, posebno zapadnoj javnosti. Srbi su proglaseni za jedine krivce, a zlocini njihovih protivnika se ignorisu ili u jako redukovanom obimu opravdavaju „samoodbranom“. Nikakvo bavljenje tim dogadjajima nece uticati na stav Zapada, jer bi prihvatanjem istine dezavuisali sobstvenu antisrpsku politiku. Isto tako ne treba se zavaravati da ce presudama u Hagu da se zavrsi srpska golgota. U Hagu se ne sudi samo pojedincima nego Srbiji i Srbima u celini!
Umesto da se i dalje bave samo 90im godinama proslog veka Srbi bi morali da se sete dogadjaja, koji su se desavali pola veka ranije. Genocid nad Srbima u prvoj nezavisnoj hrvatskoj drzavi 1941. do 1945. je cinjenica koju nije moguce osporiti. Medjutim to je svetska javnost potpuno zaboravila, jer je niko nije na to potsecao. To objasnjava i njeno stavljanje na stranu pocinilaca protiv zrtava genocida. Niko nije svesno protiv zrtava! Zato ta svetska javnost mora da se podseti na taj genocid nad Srbima. Pojedinci pisu i govore o tome, ali to nije dovoljno, jer nikoga ne mozemo da nateramo da to cita i slusa.
Potrebni su „vidljivi“ argumenti: Jedan centralni spomenik po ugledu na druge narode slicne sudbine. Za pocetak je dovoljno doneti odluku i odrediti jedno eksponirano mesto u Beogradu, a zatim raspisati INTERNACIONALNI konkurs za resenje. Bitno je da taj spomenik bude ISKLJUCIVO posvecen zrtvama genocida 1941. do 1945. Ratne zrtve i zrtve 90ih godina nemaju nazalost dovoljnu „tezinu“.
Trenutno postoji izvesno bavljenje Jasenovcem, ali su tu Hrvati preuzeli inicijativu. Oni su predvidili memorijal sa imenima identifikovanih zrtava bez spominjanja etnicke pripadnosti. Srbi ce ako i budu spomenuti imati samo marginalnu ulogu. U najboljem slucaju bice izjednaceni sa relativno malobrojnim Hrvatima, koji su stradali iz politickih razloga. Na taj nacin Srbi nace vaziti kao zrtve genocida! Osim toga, Jasenovac je najvece, ali ne i jedino stratiste!
O muzeju genocida na Sajmistu se vec dugo govori, ali se nista ne preduzima! Muzej je kao dokumentacioni centar izuzetno vazan, ali on sam ne moze da zameni efekat jednog spomenika u centru grada. Spomenik i muzej su i kod razlicite lokacije funkcionalna celina!
U mnogobrojnim razgovorima pojedinci prihvataju ideju o spomeniku, ali niko nije spreman da se oko toga angazuje. Politicki vrhovi, kako vladini tako i partijski, kako u doba Milosevica tako i posle njega, uopste ne reaguju na pismene predloge. Ili nisu intelektualno sposobni da shvate zanacaj ovakvog poteza ili su ravnodusni prema sudbini svoga naroda. Mozda je glavni razlog to, sto tu ne vide nikakvog licnog interesa.
Da li je neko od citalaca ovog pisma spreman da se angazuje oko ideje „Spomenik zrtvama genocida nad Srbima“? Da li je neka od mnogobrojnih organizacija Srba u dijaspori spremna da se prihvati uloge nosioca ove inicijative? Napori pojedinaca mogu da budu uspesni samo ako su udruzeni!
Branko Marusic, Minhen
