Mama, zašto ja ne vidim? Kome sam skrivio, pa nisam kao druga deca? Kako ću da živim, ako izgubim i ovo malo vida?
Ovo su svakodnevna pitanja koja dvanestogodišnji Strahinja đorđević postavlja majci Marini kvaseći suzama tužno dečje lice, od početka jula i samo jedne u nizu propuštenih terapija. Majci se steže srce, potiskuje bol i muku i hrabri dečaka. Uverava ga da će sve biti dobro i da će moći normalno da živi.
Strahinja je učenik sedmog razreda osnovne škole „Vuk Karadžić“ u Vranju. Od rođenja ima teško oštećenje mrežnjače i očnog dna i preti mu da zbog nedostaka novca za terapije izgubi u potpunosti vid. Da bi ga sačuvao potrebne su četiri terapije godišnje na klinici „Eliksir“ u Novom Sadu, gde ordiniraju ruski lekari iz Kaluge.
– Jedna terapija košta 700 evra. Idemo jednom, najviše dva puta godišnje zahvaljući novcu koji sakupljamo dobrom voljom sugrađana. Za narednu terapiju, koja bi trebalo da bude na jesen imamo 150 evra, koliko smo prikupili za julsku. Nismo otišli, nismo mogli bez para. Ne znam ni da li ćemo otići 1. oktobra, a rečeno je da ako Strahinji održimo ovakvo stanje, nakon puberteta, operacijom može ne samo da se spasi slepila nego i da se smanji dioptrija, koja je sada minus 15 – kaže Marina.
Ona je samohrana majka. Suprug Mihajlo umro je od moždanog udara u 42. godini života.
– Nije mogao da podnese oskudicu, nedostatak novca za lečenje Strahinje. Privukao bi ga na grudi i ridajući prekorevao sebe: „Ništa ne mogu da uradim za tebe, ne mogu da prosim“! Tako je jednog dana pao nasred sobe i posle tri dana provedenih u komi izdahnuo je – nastavlja kroz suze Marina.
Od tada je nastao pakao za nju i porodicu. „Jumko“ gde je bila službenica prestao je da radi i ona se našla na ulici. Oca je izgubila kao dete u saobraćajnoj nesreći, a majka joj je već 17 godina težak invalid.
– Da nije bilo majčine penzije i pomoći zaove i sestre pomrli bismo od gladi. Sve što smo stekli Mihajlo i ja, kao i njegovi pokojni otac i majka, prodali smo da bi 2000. godine Strahinji bila izvršena operacija na klinici „Fjodorov“ u Kalugi. Jedva smo sakupili novac, velike su to pare bile. Pomogle su mnoge tadašnje firme u Vranju i pojedinci. Sada je drugo vreme, stisla nemaština, ljudi se povukli u sebe. Noćima ne spavam, tražim rešenje. Oči kao zalepljene za plafon… – očajno će Marina.
Oči joj zasijaju dok priča da je Strahinja odličan učenik, sve same petice ima. Jedan je od najboljih đaka u generaciji. Ali, i zasuze dok objašnjava koliko mu napora treba da to postigne. Lice priljubi uz svesku ili knjigu dok piše i čita, čini se da ih dodiruje. Kad se zamori, ona mu snimi lekciju na pozajmljenom novinarskom diktafonu i preslišavajući dečak uči. Ali, ne odustaje i zato nema vremena za igru i druženje.
Inače, đorđevići su saznali pravu dijagnozu tek kada je Strahinja napunio tri godine. Odveli su ga u Beograd. Predočeno im je da je bolest vrlo ozbiljna i prepisane su mu naočare.
– Kad je Strahinja prvi put stavio naočari, otvorio mu se novi svet. Tek tada smo shvatili koliko je sve ozbiljno, jer je dete bilo iznenađeno, recimo, slikom na zidu. Pitao je: “Mama, što je ovo lepo, pa kad ste to stavili? “ – seća se Marina, strahujući da njen sin, na pragu puberteta, ne dođe ponovo u situaciju u kojoj je bio pre operacije i početka lečenja.
A tako će biti ako ne nastavi terapije, odnosno ako ljudi dobre volje, ovoga puta iz dijaspore, ne obezbede novac bar za sledeći tretman.
