Zadužena spoljnim dugom, Argentina trpi strukturnu inflaciju koja je veliki deo stanovništva gurnula u nezaposlenost i siromaštvo. Razočarani neuspehom peronista, birači su izgleda spremni da se okrenu autoritarnoj desnici na predsedničkim izborima 22. oktobra: uglađenoj Patrisiji Bulrih ili raščupanom Havijeru Miliju.
Na belom panou zalepljene su oznake, po jedna za svako ministarstvo argentinske vlade. Približava se čovek razbarušene kose – za koju ponosno tvrdi da je nije očešljao tri godine (i koju predstavlja kao delo „nevidljive ruke tržišta“) – sa rokerskim zaliscima i prodornim plavim očima. On urla ime ministarstva koje svaka traka predstavlja, pre nego što je otrgne oštrim pokretom: „Turizam i sport, napolje! Ministarstvo kulture, napolje! Ministarstvo životne sredine i održivog razvoja, napolje! Ministarstvo za žene, rod i različitost, napolje! Ministarstvo javnih radova, napolje!“ Ova poslednja traka neće odmah da se otkine, tako da je mora povući ponovo. „Ovo pruža otpor! Ministarstvo tehnologije, nauke i inovacija, napolje! Ministarstvo rada, napolje! Ministarstvo prosvete, čista indoktrinacija! Napolje! Ministarstvo saobraćaja, napolje! Ministarstvo zdravlja, napolje! Ministarstvo socijalnog razvoja, napolje!“ Gleda zadovoljno u tablu: „Šta ostaje od države?“ Ministarstva ljudskog kapitala, infrastrukture, privrede, pravde, bezbednosti, odbrane, spoljnih poslova i unutrašnjih poslova. „Posao politike je završen! Živela prokleta sloboda!“
Čovek koji je na ovaj način ilustrovao svoj politički projekat u Argentini je ekonomista Havijer Mili. Ranije je bio poznat po svojim pojavljivanjima na televizije gde je, crven od besa, političare nazivao „usranim levičarima“, a novinare „šupcima“, „moronima“ i „neznalicama“. Na taj način je postao poznata, ali ne baš kredibilna ličnost. Međutim, 13. avgusta 2023. godine bio je prvi na obaveznim predizborima (koji služe kao test za predsedničke izbore 22. oktobra), sa 30% glasova, u ime koalicije La Libertad avanza(Sloboda napreduje). Ne samo da Mili stiče prednost nad svojim rivalima – Patrisijom Bulrih, iz konzervativne koalicije Juntos por el cambio (Zajedno za promene), koja je osvojila 28% glasova, i Serhiom Masom, peronističkim kandidatom (27.3%) – već ga nosi talas jednog opšteg skretanja udesno: oba pomenuta kandidata predstavljaju krajnje desno krilo svoje političke opcije.
Koktel konzervativizma i slobodne trgovine
Kako možemo objasniti uspeh samoproglašenog „anarhokapitaliste“, koji predlaže da se javna potrošnja smanji „motornom testerom“, da „napaja“ centralnu banku, da dolarizuje privredu, da prekine odnose sa vodećim komercijalnim partnerom zemlje, Kinom, zato što je „komunistička“, da se kriminalizuje abortus, da se dozvoli nošenje oružja, da se demonstranti šalju u zatvor, da se odobri prodaja organa, pa čak i dece? Kao i u Brazilu, u kome se na političkoj sceni pojavio Žair Bolsonaro, sa specifičnim stilom i pozadinom, a koji je takođe ponudio koktel autoritarnosti, konzervativizma i slične vizije slobodne trgovine, pojava Milija rezultat je rekonfiguracije desnice suočene sa krizom koju pokušava da prevaziđe.
Zapravo, ovi predlozi čoveka koji se predstavlja kao „revolucionar“ nisu ništa novo. Za vreme diktature generala Horhea Videle (1976-1981), po savetu „Čikaških momaka“ – liberalnih ekonomista školovanih na Univerzitetu u Čikagu i pod uticajem Miltona Fridmana i Arnolda Harbergera – otvaranje trgovine, deregulacija finansija i privatizacije javnih preduzeća primenjivani su sa vojnom disciplinom. Suprotno onome što Mili govori, ovi recepti nisu „oslobodili“ Argentinu, već su „razrušili društveno i industrijsko tkivo“, podvlači Mario Rapoport, specijalista za argentinsku ekonomsku istoriju. Tadašnji paket mera oslabio je lokalne proizvodne kapacitete i povećao zavisnost zemlje od izvoza poljoprivrednih proizvoda zarad finansiranja uvoza industrijskih proizvoda. Ovo pogoršava strukturni deficit u trgovinskom bilansu, izazivajući hroničnu inflaciju: prosečna godišnja stopa bila je 78% pre državnog udara 1976. godine, a tokom diktature je dostigla u proseku 191%.
Paradoksalno, nakon povratka demokratiji 1983. godine, vlade Raula Alfonsina, Radikalne građanske unije (1983-1989) i neoliberalnog peroniste Karlosa Menema (1989-1999) sledile su istu trasu. „Menemizam je predložio mnoge mere na koje Mili danas poziva“, primećuje Rapoport. Dok je 1989. godine stopa inflacije premašila trocifren broj, Menemov ministar ekonomije, Domingo Kavalo, predsednik centralne banke pod vojnom diktaturom, odlučio je da stane na kraj ovoj pošasti, da napravi prvi korak ka dolarizaciji privrede. Tako je 27. marta 1991. godine doneo plan o konvertibilnosti koji je pet dana kasnije uspostavio fiksni paritet između pezosa i dolara (1 pezos za 1 dolar).
„Ovaj pokušaj dolarizacije planom o konvertibilnosti potpuno je propao“, nastavlja Rapoport. Ako neka mera uspe da zaustavi hiperinflaciju, brzo se pojavljuju druge poteškoće: dolar je jača valuta od pezosa, paritet podiže kurs, što izvoz čini skupljim. Budući manje konkurentan, izvoz ne raste u dovoljnoj meri da bi zadovoljio potražnju za dolarima neophodnu da podrži paritet dve valute. Posledica: Argentina se zadužuje, a 2001. godine čitav sistem implodira. Shvatajući da se bliži bankrot, Argentinci su požurili u banke da podignu svoju štednju, koju je vlada brzo zamrznula 3. decembra 2001. godine.
Ostatak krize, nazvan corralito („mali ograđeni prostor“), dobro je poznat: 21. januara 2002. godine predsednik Fernando de la Rua, koji je nasledio Menema, i ministar Kavalo pobegli su helikopterom. Argentina doživljava neuspeh – za jedanaest dana promenilo se pet predsednika. Stanovništvo dobija svoju ušteđevinu u devalviranim pezosima. Između 2001. i 2002. godine, bruto domaći proizvod (BDP) opao je za 10%, stopa siromaštva je porasla sa 46% na 66%, a stopa nezaposlenosti sa 18,3% na 21,5%.
U aprilu 2003, održani su protesti sa zahtevom „sve ih pustite!“ i oni su doveli do izbora Nestora Kirhnera, progresivnog peroniste koji je umro 2010. godine. Radeći na oporavku zemlje ostavljene u dronjcima, Kirhner je ponovo pregovarao o javnom dugu, nacionalizovao određene strateške kompanije i uspostavio važne socijalne programe. Za vreme njegovog mandata, siromaštvo je prepolovljeno. Ali, kada ga je 2007. godine nasledila supruga Kristina Fernandez, u očima moćnika otišla je predaleko: cena poljoprivrednih sirovina je skočila, a ona se još „usudila“ da uvede porez od više od 40% na izvoz soje, ekonomske žile kucavice ove zemlje. Uz podršku urbane srednje klase, agrobiznis blokira zemlju na sto dvadeset devet dana. Kristina Fernandez mora da se povuče. Reforme nailaze na plafon koji su postavili konzervativci, koji su 2015. godine uspeli da izaberu Maurisija Makrija, biznismena koji je obećao povratak štednje i slobodne trgovine.
Kao i 2001. godine, desio se neuspeh. „Kiša privatnih investicija “ koju je trebalo da privuku Makrijeve mere rasta nikako da padne. Osim toga, ukidanje poreza na izvoz i svake kontrole kapitala suočava zemlju sa starim problemom nestašice dolara. Makri traži pomoć od Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), koji je 2018. godine odobrio kredit od 57 milijardi dolara po ceni novog dodatnog leka štednje. Ne samo da je „tu sumu bilo nemoguće vratiti“, kaže Rapoport, koji ističe da je to bio najveći iznos koji je MMF ikada dodelio, već se ta mera pokazala neefikasnom: „Većina ovog kapitala odlila se u inostranstvo.“ Izveštaj Banke Argentine iz maja 2020. godine procenjuje da je od 100 milijardi dolara koliko je u zemlju ušlo u stranoj valuti tokom Makrijevog mandata, 86 milijardi odmah otišlo u inostranstvo.
Kada je 2019. godine Alberto Fernandez došao na vlast, kao vođa peronističke koalicije Frente de todos (Ispred svih) sa Kristinom Fernandez kao potpredsednicom (nisu u srodstvu), on nalazi zemlju u situaciji dobro poznatoj Argentincima: BDP je pao za 1,3% za tri godine, dug je skočio sa 52% na 86% BDP-a, pezos je izgubio više od polovine vrednosti, stopa nezaposlenosti je porasla sa 7% na 10%, a stopa siromaštva sa 30% na 35%. Alberto Fernandez ipak ne nalazi izlaz iz krize. Teret vraćanja duga nasleđenog od Makrija vezuje ruke vladi, suočenoj sa novim teškoćama: pored pandemije Kovida, koja je odnela 130.000 života, rat u Ukrajini je doveo do poskupljenja energenata, a istorijska suša pustoši poljoprivredu.
Fernandez, koji sebe opisuje kao (…)
Ceo tekst iz oktobarskog broja, pročitajte na sajtu Le Mond Diplomatique na srpskom, tako što ćete se izabrati jedan od ponuđenim modela pretplate.
Post Views: 102
