Ja sam Argentinac srpske krvi, kaže nam Basilio Meleč iz Hamiltona, najmlađi od deset potomaka Ruže, devojački Jovanović, i Milije Meleča, poreklom iz Podgorice.
Basilio je rođen u Argentini, u gradu Resistensija, provincija ćalo i domovinom smatra ovu južnoameričku zemlju. U Kanadi živi već 37 godina i kaže da su sve prilike da će tu i ostati. Tri kćerke i supruga Argentinka navikle su se na kanadski način života, na engleski jezik i mentalitet. Basilio je već zašao u šestu deceniju života. Prilično dobro govori srpski jezik.
– To sam naučio od majke i oca – veli, ali dodaje da niko od ostale braće i sestara ne govori srpski, jedino ga pomalo razumeju.
– Godine učine svoje, zaboravi se maternji ali, eto, ja ga nisam zaboravio u potpunosti, mada govorim još šest jezika (španski, engleski, slovenački, italijanski, portugalski i norveški).
Izgubljeni raj za emigrante
U provinciji ćalo mnogo je potomaka naših ljudi, priča nam Basilio. čak postoji mesto koje se zove „La Montenegrina“, sa istoimenim univerzitetom. Većina tih naših ljudi je bogata, poseduje velike farme. NJihovi preci su stigli u Argentinu između dva svetska rata.
– Do 1965. godine nije postojala bolja zemlja za emigraciju od Argentine. Sjajno se živelo – kaže naš sagovornik.
Posle je Argentina ušla u period nestabilnosti, ekonomskih trzavica i više nikada nije ponovo stekla epitet „emigrantskog raja“. Interesantno je, napominje ovaj zanimljivi čovek, da potomci te najstarije emigracije, i Srbi i Hrvati, žive u miru, slozi i međusobnom poštovanju.
Ruža i Milija su se u Argentinu zaputili tridesetih godina prošlog veka u potrazi za boljim životom. Nikada više se nisu vratili u Podgoricu, nikada nisu posetili svoju rodbinu. Ni Basilio nikada nije bio u Crnoj Gori ili Srbiji, mada je godinama učio za vrhunskog kuvara i radio kao „šef“ u Šeratonovim hotelima u Francuskoj, Italiji, Španiji, Nemačkoj. Putovao je po celom svetu, a na naše pitanje kako je naučio slovenački, odgovara: „Kada znate srpski, onda nije teško govoriti slovenački“. Kaže, razume i makedonski i, naravno, sve druge nove jezike sa prostora bivše Jugoslavije.
Basilio je, kao i svaki Argentinac, ali i Srbin, strastveni zaljubljenik u fudbal. NJegovu sjajnu fudbalsku karijeru, započetu u Buenos Ajresu sa 15 godina u klubu „Argentina juniors“, prekinula je bolest očiju, sa kojom je rođen i koja je, što je bivao stariji, sve više napredovala, tako da danas vidi samo ono što mu je u neposrednoj blizini, i to 40 odsto od onoga što vidi čovek sa normalnim vidom. U tih pet, šest godina karijere koju je završio u njujorškom „Kosmosu“, ovaj neobični čovek bio je najmlađi igrač (golman) u prvoj ligi u Argentini, a kao 18-godišnjak je učestvovao sa omladinskom reprezentacijom te zemlje na olimpijskim igrama u Meksiku 1968. godine.
Povratak ugostiteljstvu
Basilio namerava da se vrati svom starom zanimanju, koje je napustio pre nekoliko godina. Planira da kupi restoran i da u njemu služi specijalitete francuske kuhinje. Meso, bi, međutim, bilo isključivo iz Argentine, jer tamo je, kaže, govedina najbolja na svetu. Tajna je u rezanju komada mesa i zato je stejk, kada se pripremi na brojleru tako ukusan.
Svoju ljubav prema fudbalu „poneo je i u Kanadu“. Već 1986. godine osnovao je svoj klub „Hamilton Argentina 78“, koji zatim nije delovao petnaestak godina, a onda je obnovio njegov rad pre dve godine. Svi poznavaoci fudbala znaju da je broj 78 u imenu kluba u kojem je Meleč i trener, podsećanje na godinu kada je Argentina prvi put postala svetski prvak. Klub se takmiči u Premijer ligi, a planovi su da se za dve godine uključi i u kanadsku profesionalnu fudbalsku ligu u kojoj od će od ovog proleća igrati i „Srpski beli orlovi“. Zanimljivo je da su fudbaleri različitih nacionalnosti, samo su dva Argentinca, a ostali su Srbi, Portugalci, Italijani i Hrvati.
– Mene zanima kako ko igra, a ne odakle je – kaže njihov trener Basili Meleč, koji svoj tim polovinom maja vodi u Argentinu, u Buenos Aires, na megdan sa mladim fudbalerima čuvene „Boke juniors“, najtrofejnijeg fudbalskog kluba na svetu.
Pitamo ga, na kraju, kako je, kao slabovid uspeo sve to što je u životu radio i čime se sada bavi. Odgovor je bio jednostavan:
– Naučiš kako ćeš da gledaš na stvari i život oko sebe.
