Poseduje arhivu istine protiv laži o Srbima s obe strane Drine, na kojoj bi mogle da mu pozavide i čitave institucije. Stotine stranica iz štampe. Sati i sati audio zapisa i video materijala. I sve je to sam, godinama prikupljao, kako bi sa svog naroda i otadžbine sprao ljagu i žig – opasnih po opasni svet. Zapad, posebno.
Nikola Janić, jugoviking sa tridesetogodišnjim stažom u Švedskoj, nije želeo, kako kaže, da ovom dokumentacijom popravlja imidž Srba u ovom delu dugo nenapunjene Evrope. Želeo je sam da, osporavajući laž, saopšti istinu. Problem je, međutim, što je dokazujući činjenice uglavnom ostajao bez podrške matice i njenih institucija. Pa i onda kada je očekivao da će se „iz temelja sve promeniti, posle petooktobarskih promena“ doživeo je razočarenje. Ništa se nije promenilo. Uprkos obećanjima, slikanjima i rukovanjima, pismima i posetama.
– Sve je ostalo mrtvo slovo na papiru, osim časnih izuzetaka o kojima ću kasnije – govori ovaj čovek, zasigurno jedan od najupornijih srpskih aktivista u dijaspori, predsednik Srpskog saveza Švedske i nevladine organizacije „Glas humanosti“, izdavač lista „Koreni“. Zar nije – dovoljno.
Nekome bi, možda bilo dovoljno da kaže: „Dobro, uspeo sam barem donekle da dokažem da nismo toliko zli, a ni ružni“. Meni, nije. Tražio sam i tražim punu istinu. Samo istinu – koliko je, u proteklom ratu, u Bosni stradalo Bošnjaka? Koliko u Srebrenici? Koliko, tačno? Dok to ne dokažemo stalno će se vrteti i umnožavati laži za namirivanje nekih mračnih, globalnih računa. Tražim istinu, umesto globalne laži.
Koliko je u svojoj nameri uspeo ovaj Srbin u Švedskoj? I, dokle je stigao?– Uspeo sam, mada ne bih želeo da mi se pripiše hvalisanje, da na primer, pobijem čak jednog Roja Gatmana, Pulicerovog laureata. On je na jednoj sesiji u švedskom Institutu za međunarodnu politiku tvrdio, pred svetskim ekspertima, ambasadorima, novinarima – da je u Omarskoj ubijeno 5.000
Bošnjaka. A kada je, taj broj spustio na „oko hiljadu“, pitao sam ga: „Pa, gde su sahranjeni ti ljudi?“ Nije umeo da odgovori. Kazao je: „Ne znam, nisam video“. Slično je i sa drugima koji su u tuđoj krvi lovili svoju zlatnu ribicu.
Janić je očekivao konkretne poteze iz matice, da se institucionalno raskrinka satanizacija srpskog naroda. Ali, doziv bez odziva, nije ga zaustavio da se i dalje bori. Uspeo je da dokaže da su udžbenici za istoriju i geografiju u švedskim školama zloupotrebili i jednu i drugu nauku, po kojoj je Kosovo nezavisna država bila i pre 1999. Takođe, da se iz udžbenika izbaci „karakteristika“ Srba da „seku uši i noseve“.
– Stavio sam do znanja vlastima u mojoj sadašnjoj domovini Švedskoj da 70.000 Srba, kao i Šveđani, uredno plaćaju poreze, izmiruju ostale državne obaveze, zašto ne bi onda mogli da utiču da se spreči laž o njima – kazuje Janić. – U mojim dokumentima, koji sam bio rad da stavim na raspolaganje nadležnima u matici, na hiljade je takvih primera. Recimo, kako su prevođene ispovesti pripadnika sva tri naroda u proteklom ratu, a sve na štetu mog, srpskog naroda. Kako su prevodioci dobijali uputstva: „Prevedi u korist Hrvata“, na primer.
Dok je Nikola Janić bio bitku za istinu, čudio se, istovremeno, kako je moguće da je matica toliko gluva i slepa da, nema potrebu da koristi saznanja i dokumenta dijaspore, a da pri tom izgubi sve medijske ratove.
– Niti me je iko, ikada podržao u ovome što radim, niti pokazao interesovanje, šta ja sve to imam, niti je iko upitao u kakvu sam opasnost doveo i sebe i porodicu koja me je u svemu podržavala – razočaran je naš sagovornik. – Opet, velim, nema stajanja. Pogotovu posle načelne podrške koju sam dobio od premijera RS Milorada Dodika. Ako je on, ovih dana napadnut sa svih strana, smogao snage da sasluša i shvati značaj toga, zašto drugi ćute.
OGORčENA DIJASPORA
Nikola Janić bio je u prestonici u danu kada se u Skupštini Srbije usvajao zakon o dijaspori. Nacrt ovog akta detaljno je proučio, uputio je brojne primedbe.
– Šta to znači da matica i dijaspora nisu jedno. A moramo da budemo jedno. Matica mora da bude svom rasejanju majka, a ne maćeha. Šta znači Skupština dijaspore jednom godišnje, kad su nas i do sada na saborovanjima ograničavali koliko ćemo da govorimo. Još se nerviraju ako prekoračimo minutažu. Šta će se, pitam se, promeniti posle ovog zakona. Dijaspora je iscrpljena, ogorčena, mnogo je trajala golgota i našeg naroda, a i nas koji smo svesrdno pomagali. Verujem, opet ćemo, ali, da se zna tačno kome i koliko.
MOLBE
Koliko sam puta, nisam ni brojao, oba ministarstva i spoljnih poslova i dijaspore molio, pisao da se sačine registri srpskih udruženja, organizacija u rasejanju. Stalno su obećavali da će se to dogoditi. A nije se dogodilo. Ako ni za takav, mali pomak nisu spremni, šta od njih dijaspora još treba da očekuje.
