Imamo više od 10.000 donatora i gotovo 98 odsto su Francuzi, na taj način Srbima se poručuje da smo uz njih i da ih nismo zaboravili.
Pokrenula me je velika nepravda koja je pogađala Srbe i nije me pokolebalo što je medijska mašinerija svakodnevno satanizovala jedan evropski narod, jer sam ubrzo uvideo da je reč o zabludi i zato sam odlučio da pomognem – ističe u razgovoru za „Politiku” francuski humanitarac sa srpskim pasošem Arno Gujon (31), objašnjavajući zašto od pogroma kosovskih Srba 2004. pomaže našem narodu u enklavama na Kosovu i Metohiji. Kada mu je bilo tek 19 godina osnovao je nevladinu organizaciju „Solidarnost za Kosovo” koja je srpskom narodu u pokrajini za proteklih 13 godina organizovala više od 40 konvoja pomoći. Novčano je pomogao izgradnju i opremanje škola, obnovu poljoprivrednih domaćinstava, izgradnju prostorija za ometene u razvoju, darovao narodnim kuhinjama.
Kada ste prvi put došli na Kosovo i Metohiju?
Moj prvi susret sa Srbijom bio je u Kosovskoj Mitrovici u zimu 2005. godine, kada smo dovezli kamion pun odeće, igračaka i školskog pribora. To je bio put u neizvesnost, jer sam se s bratom Bertranom i našim prijateljima Andrejom i Gajetonom smenjivao za volanom, a prošli smo ukupno 4.000 kilometara u oba pravca.
Šta je na vas tada ostavilo najjači utisak?
To su bila deca koja su išla u letnjim sandalama i vunenim čarapama po snegu. Nisu ništa imali. Darivali smo devojčicama lutke, a dečacima lopte i to im je bio prvi poklon u životu. Uvideo sam da je narod hrabar i dostojanstven, da se bori za opstanak i oslanja na crkvu i tradiciju da bi preživeo teška vremena. U očima tih ljudi video sam veliku zahvalnost za pomoć koju su dobijali i osetio sam da sam postao deo njih i njihove drame.
Muzička škola u Stanišoru kod Gnjilana nedavno je dobila sedam klavira zahvaljujući vašoj humanitarnoj organizaciji. Odakle ideja da mladima poklonite muzičke instrumente?
U tom delu Kosova muzika je jedina aktivnost dostupna deci i gotovo svako dete s uspehom svira neki instrument. Zbog toga svi mališani iz Stanišora i okolnih sela bave se muzikom, sviraju gitaru, violinu ili klavir. Ova škola zrači velikom energijom koju je pokrenuo njen direktor. On je 1999. morao da napusti muzičku školu u Gnjilanu i da se preseli u Stanišor, gde je osnovana nova škola za muzički nadarene đake. Neverovatno je da u jednoj enklavi deca sviraju Baha, Betovena, Mocarta… Imate osećaj da tamo egzistiraju dva različita sveta koja se sudaraju, a istovremeno ti đaci i profesori pokazuju humanost. Veoma je važno da osim humanitarnih projekata ne zapostavimo kulturu, jer je to upravo ono što nas čini ljudima.
Akademik Dušan Kovačević je rekao da će vas kosovska deca u enklavama pamtiti kao Velikog princa koji se pojavio kada ih je ceo svet zaboravio. Zapisao je „današnji mir i sreću koju Arno ima u krugu svoje porodice može se, slobodno, tumačiti i kao Božiji dar za sva dobra dela koja je učinio”…
U saradnji s Raško-prizrenskom eparhijom renovirali smo 27 škola u kojima smo zamenili krovove, uveli centralno grejanje, postavili nove prozore… Radimo projekte za zajednicu, poput škola i farmi, jer ti projekti utiču direktno na život ljudi i dece. Svake godine vodimo decu s Kosmeta na more, koje ona nikada ranije nisu videla, jer žive u teškim materijalnim uslovima i izolovana su. To letovanje je način da se opuste, nađu nova prijateljstva i da mogu da žive makar desetak dana tokom godine kao sva druga deca u Evropi. Kada smo vodili prvu grupu na more, deca su se non-stop vozila liftom gore dole i nisu htela da izađu iz njega, jer ga nikad pre toga nisu videla. Druge godine smo bili u mestu kod Čanja i deci je bio događaj, jer su tu bile čak tri prodavnice. Na mene je poseban utisak ostavio jedan mališan koji posle ulaska u vodu zaključio da je more slano.
Intelektualci u Francuskoj su dobro znali šta se dešava na Kosovu, oni su znali da su lagali i to su uradili zbog podrške „paks Amerikana”
Ko su donatori vaše humanitarne organizacije?
Finansiramo se isključivo iz privatnih sredstava, imamo više od 10.000 donatora i gotovo 98 odsto su Francuzi, a jedan deo čine Srbi iz Francuske. Prilozi su najčešće mali, ali zahvaljujući ovako velikom broju donatora možemo dosta da uradimo. Na taj način Srbima se poručuje da su Francuzi uz njih i da ih nismo zaboravili.
Koji deo Kosmeta nosite u srcu?
Volim Metohiju, Gračanicu, Visoke Dečane i s njihovim monasima imam odlične odnose. Tamo sam stekao veliki broj prijatelja. Zanimljivo je da su oni potpuno izolovani od sveta, ali ga često vide jasnije nego mi koji živimo u tom svetu. Volim i manastir Draganac, koji je usamljen u šumi na brdu.
Odakle datira vaša povezanost sa Srbima i Srbijom?
Zahvaljujući pričama koje sam čuo od mog oca Iva i dede Žilbera uvek sam osećao bliskost sa Srbijom, jer sam u sebi stvorio sliku o srpskom narodu, iako ga nisam poznavao. Smatrao sam da je reč o našoj slovenskoj braći koja žive daleko od nas, ali su nam ipak mnogo slični. Prelomni trenutak za akciju bio je svakako antisrpski pogrom na KiM 2004, kada smo na televiziji videli prizore nasilja, paljenja crkava i sela. Tada je veliki broj ljudi u strahu za život napustio svoje domove. To me je pogodilo i rešio sam da učinim nešto konkretno. Zato sam s rođenim bratom formirao „Solidarnost za Kosovo” kako bismo pomogli i na delu pokazali svoju solidarnost prema Srbima.
U zapadnim medijima Srbi su prikazivani kao loši momci. Zašto propaganda na vas nije uticala?
Najveće zasluge pripadaju mom ocu koji me je kao pravi intelektualac naučio da stvari treba sagledavati kakve jesu, a ne kako nam neko u medijima servira. Najvažnije je da se misli svojom glavom i da se uvek traže činjenice. Ne treba se zadovoljiti time što se čuje, već svako treba da istraži i odvoji istinu od laži. I 1999. sam branio Srbe, jer sam odrastao na pričama o snažnom prijateljstvu naše dve zemlje, još od vremena Prvog svetskog rata.
Kako ste se osećali dok ste bili u manjini kada ste branili Srbe?
Treba da znate da na početku nije bilo lako kada ste u manjini. Pogotovo kada vam kažu da ono što mislite nije ispravno, a teško možete da im dokažete da greše, jer ono što vi kažete ne može da se čuje na televiziji, pogotovo što tada nije bilo interneta i društvenih mreža. Kao srednjoškolac, na času sam često debatovao s profesorom istorije koji je branio stav da je bombardovanje Srbije bilo ispravno. Moj otac mi je rekao da istina može da bude na strani manjine i da je u tom slučaju treba isticati s još većim ubeđenjem. Uvek sam se rukovodio time i trudio se koliko god to teško bilo da branim tu istinu čak i kad sam u manjini.
Koliko danas Francuzi znaju šta se dešava na Kosovu?
Danas je situacija mnogo drugačija nego pre dvadesetak godina, jer ono što je bilo nemoguće govoriti tada, sada je moguće. Mi se trudimo da javnost u Francuskoj obavestimo o pravom stanju na KiM. Imamo pristup medijima i do sada je objavljeno više članaka i intervjua u magazinu „Figaro”, kao i u nekim drugim dnevnim novinama. Nedavno smo na državnoj televiziji prikazali dokumentarni film o humanitarnoj situaciji na Kosmetu i o tome kako žive Srbi u enklavama. To je bilo istinsko svedočenje bez politike, samo životne i ljudske priče. Francuzi su bili dirnuti i stekli smo i nove donatore koji su hteli na delu da pomažu Srbe na Kosovu. Kada smo imali premijeru našeg dokumentarca „Kosovo – hrišćanstvo u opasnosti”, u maju u najvećem bioskopu u Parizu, govorio je potpredsednik pariske regije koji je podržavao naše akcije. To je veliki uspeh i dobar je znak da stvari idu napred.
Da li je neki od poznatijih francuskih intelektualaca promenio mišljenje o kosovskoj krizi?
Mislim da su intelektualci u Francuskoj dobro znali sve šta se dešava. I tada kada su jednostrano govorili, oni su znali da su lagali. To su uradili zbog ideologije, pojedini su to činili zbog podrške „paks Amerikana”, a neki su podržavali neke druge narode na Balkanu. I političari koji su tada bili na funkcijama jako dobro su znali šta se dešava, ali su odlučili da podrže politiku koja se diktirala s drugog mesta jer su zaključili da je to njihov interes. Zanimljivo da na skupove koje mi organizujemo dođu oni intelektualci koji su bili na strani istine i oni koji su radoznali i otvoreni i koji otvoreno kažu da su u svetlu novih dešavanja u svetu promenili mišljenje.
Šta je ostalo od srpsko-francuskog prijateljstva iz Prvog svetskog rata?
Tragovi tog prijateljstva su vidljivi u francuskim gradovima, jer postoje brojne ulice, avenije i trgovi s imenima značajnih Srba. Ipak, to prijateljstvo je dugo bilo uspavano i trudimo se 13 godina da ga probudimo i da na delu pokažemo da solidarnost nije mrtvo slovo na papiru. Sve više Francuza je danas svesno da Srbi nisu onakvi kakvim su ih mediji predstavljali i sagledavaju stvari mnogo realnije. U tradicionalnim porodicama koje neguju kulturu i istoriju, ovo prijateljstvo i dalje živi, a naš cilj je da ih okupimo i da drugima pokažemo da to nije stvar prošlosti već sadašnjosti i budućnosti.
Narodna diplomatija
Kako gledate na pokušaj Prištine da uđe u Unesko i da prisvoji srpske manastire, ali i na činjenicu da Francuska to podržava?
Spoljna politika Francuske se ne menja tek tako, i mi kao humanitarna organizacija svakako ne možemo da utičemo na nju. Ali ipak smatramo da pored zvanične diplomatije, postoji ta narodna diplomatija čiji smo mi predstavnici. Što se tiče Uneska, Srbija mora vrlo pažljivo da prati tu situaciju, jer od suštinskog je značaja da ta bogata kulturna baština ne bude prisvojena.
izvor : politika.rs
