**
SVAKIDAŠNJA JADIKOVKA
Prva Ujevićeva pesnička knjiga Lelek sebra objavljena je neposredno po završetku Prvog svetskog rata. Njome je Ujević progovorio o paklu rata, o ličnoj i kolektivnoj tragediji, o lutanju i stradanju, o gubitništvu i usamljenosti, o crnilu života i zamračenim vidicima, o izneverenim idealima i razočarenjima. Ona je objavila protest poraženog čoveka koji je izgubio ideale i čiji su životni vidici zamračeni. U njoj je snaga stradanja, grom protesta, vrelina emocija, plamen srdžbe. Sam pesnik je ukazao na tri bitna svojstva ove svoje knjige: psihološki pristup („to je zbirka psihološke lirike“), osećanje erotike („mistika erotizma“) i vapaj za „društvenom pravdom“. Sintezu emotivnog naboja ove pesničke knjige predstavlja vrhunska pesma Svakidašnja jadikovka.
Svakidašnju jadikovku Tin Ujević je napisao 1916. godine u Parizu, kada je imao dvadeset i pet godina. Objavljena je 1917. godine, a kasnije uvrštena u zbirku Lelek sebra. I pesmu i zbirku karakteriše ton koji je određen sami naslovima: jadikovka i lelek. Vreme, u kome su nastale pesme ove zbirke pesnikova lutanja u tom vremenu, uslovili su sadržinsko i emotivno jedinstvo koje se može obeležiti kao lutanje, vapaj i osećanje beznađa.
Ova pesma je jedna od onih koje najrečitije govore o svome tvorcu i njegovom vremenu, o najdubljim slojevima intime čoveka i pesnika. Čitalačku pažnju valja usmeriti na dva nivoa: sadržinski i leksički. Na sadržinskom nivou uočava se osnovna misaona i emotivna preokupacija pesnikova: motiv samoće, osećanje teskobe i slabosti, vera u spasenje od beznađa. Razumevanje sadržinskog nivoa pesme podrazumeva pažljivo bavljenje rečima, njihovom frekvencijom i mestom u stihu. Bavljenje rečima upućuje, dalje, na zadiranje u strukturu pesme, na uočavanje njenih versifikacijskih posebnosti koje surelevantne za značenjski kompleks pesme.
Prva strofa Svakidašnje jadikovke daje početnu intonaciju osećanja bezizlaza i pritiska svakidašnjice. Slabost i samoća slivaju se u jednstvo osećanja očaja da bi to jedinstvo i istosmernost bili za trenutak razbijeni, već u trećem stihu početne strofe, uporednim postavljanjem suprotnih pojmova ― star i mlad. Baš u ovom kontrastiranju sadržana je i suština pesme i njeno tematsko ishodište: osećanje starosti u mladosti obuzelo je pesnika i njegovu generaciju kao neumitnost kojoj nema prigovora. Uvodni deo pesme sadrži sve motive koji će kasnije biti razvijeni: SLABOST, NEMOĆ, SAMOĆA, NEMIR i OČAJANJE. Ovaj deo pesme je duhovni i fizički portret pesnika i čoveka koji je gažen u blatu a da mu nije omogućeno da vidi svoju zvezdu na nebu. Zvezda je vodilja, orijentacija. Njeno nestajanje je znak dezorijentacije bića i izgubljenosti u svetu i životu, ali i znak smrt ― izgubljenost i smrt poistovećuju se u pesnikovom doživljaju sveta. Zvezda je spojni motiv koji navodi pesnika na dijalog sa bogom.
Drugi deo pesme je složeniji. Posle dve invokativne tercine koj pesnik podseća boga na sva njegova obećanja i na ono što je bilo vera i nada, izgrađen je potpuniji portret sina-pesnika sa onim što jeste i sa onim što želi. Ovaj portret sina koji putuje
Dolinom sveta turobnom
po trnju i po kamenju ―
mračan je i težak. Čovek je izgubljen na putevima života koji je izneverio sve nade i doneo totalno beznađe i usamljenost. Motiv samoće, koji se javio u uvodnom delu pesme, ovde je razvijen i naglašen. „I on je sam i zapušten“ ― iskaz je koji upućuje na osećanje samoće. Ovaj iskaz, međutim, samo nagoveštava samoću koja će u narednim stihovima dobiti potpuniji izraz zadiranjem u sve sfere ljudskih odnosa, koje su ostale nepopunjene:
I nema sestre ni brata,
i nema oca, ni majke,
i nema drage ni druga.
I nema nigde nikoga.
Nema emotivne sigurnosti i ljubavi koje pružaju brat i sestra, nema sigurnosti koju pružaju otac i majka, nema ni drage ni druga, koji bi mogli prijateljstvom da nadoknade izgubljenu emotivnu ravnotežu i oslonac. Tri reči svojom negacijom intenzitet usamljenosti dovode do vrhunca: NEMA NI-gde NI-koga. Spoj negacije nigde i nikoga dovoljno govori sam za sebe, ali pesniku to nije bilo dovoljno da izrazi svoje osećanje usamljenosti i napuštenosti, te NI-gde i NI-koga zasenčava još jednom negacijom: nema. Naporednim stavljanjem reči sam i samcit samoća dobija u intenzitetu i postaje apsolutna: ni druga, ni brata, ni ljubavi, ni topline.
I komu da se potuži?
Ta njega niko ne sluša,
ni braća koja lutaju.
Putevi su dračavi, vidici zatvoreni, čovek ostaje sam sa sobom i svojim intimnim svetom. Okreće se tome svetu i u njemu traži klicu svetlosti, sa neodoljivom potrebom da se vikne, da se plane plamenim dahom koji će otrgnuti od ove mučne, hladne i prazne svakidašnjice. Vapaj za jednom toplinom, za podrškom i za ljubavlju jedino je što ostaje pesniku i čoveku, koji želi da se dovrši
Pečalno ovo lutalje
pod svodom koji ne čuje.
Dve završne tercine kao da zatvaraju ovaj krug lutanja i bezizlaza. Osećanje slabosti i samoće nije napustilo pesnika jer je krug zatvoren saznanjem da se ostaje i dalje „star, a tako mlad“. Put, međutim, kao da ostaje otvoren: u pesniku stanuje želja da bude jak i da bude drag. Ta želja ostaje kao jedina nada u svetlije sutra za koje treba izgraditi mostove.
Rezignacija i razočaranje natopili su stihove Svakidašnje jadikovke koja, tim osećanjem i ispovednim tonom, dobija ritam tužbalice. To je tužbalica nad sudbinom odbačenog, nenrihvaćenog i zalutalog usamljenika. Motivi samoće i teskobe naglašeni su koncentracijom reči koje upućuju na samoću: SAM (5), SAMCIT (1), NEMA (4), BEZ (3). Prožimajući celu pesmu, ove reči naglašavaju usamljenost i odbačenost:
I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.
I nema nigde nikoga
do igle drača u srcu
i plamena na rukama.
I sam i samcit putuje
pod zatvorenom plaveti,
pred zamračenom pučinom.
Osećanje teskobe i slabosti iskazano je rečima MUČNO (3), NAJMUČNIJE (1), TEŠKO (2), SJ1AB (2), koje u sprezi sa drugim rečima i praćene iskazima samoće upućuju na totalno razočaranje i rezignaciju. Ovo osećanje određuje osnovni ton: kao intonacija javlja se u prvim tercinama, a kao završni akord na kraju pesme.
Okrenuvši se sebi, pesnik nalazi iskre nade i veru u spasenje. Reči DUŽAN (1), TREBA (2), KADA BIH (2) i NEK SAM (2) upućuju na pesnikovo saznanje da u sebi treba da traži i poslednji atom snage i volje, koji će ga izvesti iz samoće i beznađa. Iako se čini da je krug zatvoren uvodnom i završnom tercinom, koje su naseljene samoćom, slabošću i osećanjem starosti, ta iluzija se razbija snažnom željom da se bude i da se pronađe put:
Jer mi je mučno biti slab,
jer mi je mučno biti sam
(kada bih mogao biti jak
kada bih mogao biti drag)
no mučno je, najmučnije
biti već star, a tako mlad.
Cela pesma je data u dvadeset i jednoj tercini koje se sastoje od osmeraca oslobođenih rime. Skladnost ritma i muzikalnost nisu ostvareni rimom, nego drugim sredstvima. Slike se smenjuju po unutrašnjem redu koji je uslovljen izraženim osećanjima. ANAFORA je glavno sredstvo koje ritmu daje snagu uverljivosti i sadržinu obogaćuje posebnim smislom i značenjem:
Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam.
*
I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke.
*
Jer meni treba moćna reč,
jer meni treba odgovor.
U anaforskom položaju je veznik I koji dobija istaknuto mesto i značajnu ulogu u osmišljavanju sadržine i ritmizaciji poetskog kazivanja. U unutrašnjem položaju i vezničkoj funkciji I se javlja samo osam puta, dok se u anaforskom položaju javlja u četrnaest strofa i dvadeset i pet stihova. Stavljanjem veznika I na početak ovako velikog broja stihova ostvarena je širina duhovnog prostora, a pesnikovo biće konkretizovano je velikim brojem podataka i senzacija, koje veznik dovodi na istaknuto mesto i daje im emotivni naboj i težinu. Te slike i senzacije, stavljene pod verbalni i emocionalni udar početka stiha, doprinose razbijanju jednoličnosti koju nameće učestalo ponavljanje jedne reči: svaka tercina i svaki stih donose novu sliku na koju I ukazuje i aktivira čitaočevu pažnju.
Pesnikov život i njegovo vreme neizbrisivo su prisutni u ovoj poeziji bola i protesta. I ovde, u pesmi Svakidašnja jadikovka, u skladnom spoju osećanja i misli i upotrebljenih jezičkih sredstava, progovorilo je nemirno pesnikovo biće otkrivši svoj svet lutanja i beznađa, ali i puteve nade.
Staniša Veličković | INTERPRETACIJE iz književnosti 3 | „Školska štampa“ Niš, 2006.
