Аустријски државник, Јохан Христоф фон Бартенштајн, рођен 1689, у Стразбургу. Дворски саветник у Бечу од 1721. Тајни државни секретар Аустрије постаје 1727, барон 1733. Вице канцелар 1753. Уз ове послове Марија Терезија га је изабрала за васпитача свога сина, будућег аустријског цара Јосифа II. За царевића је писао упутства о управљању државом и 10 књига о народима Аустрије.
On потврђује чињеницу да су Срби у Хрватској и Славонији староседелачко становништво:
Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема
А већ су цар Рудолф Други и цар Матија, као краљеви Угарске, нашли били право (признајући да су Грци или Власи /Срби/, који у оним крајевима станују, обадвема краљевинама: Славонији и Хрватској, итекако помогли тиме што су Турке задржали од даљег упадања у ону прву) да им најснажније осигурају уживање свега онога што су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној или другој од ових двеју краљевина. 1
Овде је све јасно — аустријски цареви и мађарски краљеви сведоче да су Срби бранили Славонију од Турака у 16. столећу и да су одгађали турска освајања и сад, кад је Славонија ослобођена — крај 17. столећа, признају им власништво над бившом имовином — и у Славонији и у Хрватској.
Гроф Бартенштајн демантује да је већина данашњих Срба на територијама северне Србије (Војводине), Мађарске и Хрватске пореклом од оних Срба који су из Србије дошли под вођством свог патријарха Арсенија Чарнојевића 1690. године. Бартентштајн, тиме, понавља да је већинско српско становништво у овим крајевима староседелачко. То чини на занимљив начин — Аустрија је одлучила да се награде сви Срби који су у овој сеоби дошли са својим патријархом, али то државни органи нису могли да спроведу, јер је био у питању незнатан број породица, у односу на староседелачке, међу којима су се дошљаци изгубили. Ево тог описа Бартенштајна:
Сеоба Срба
Одмах године 1701, хтедоше уклонити митрополита са границе и наредити му стан у Сент-Андреји, више Будима, и доказати да Леополодова обећања припадају само оним породицама што су прешле овамо с митрополитом Чарнојевићем — које би, после дванаест година, тешко било пронаћи. 2
Бартенштајн сведочи да су у осамнаестом столећу сви становници Славоније Срби — једни су православни, а други, такође, православни али признају римског папу и за свог поглавара (унијати):
Још се једна разлика појављује код граничара у том — што су једни од њих унијати, други пак нису. У ове последње (православне) броје се особито Вараждинци и у Славонији становници у Земунском срезу, а насупрот — остатак је мешовит, и у Градишчанском срезу наћи ћеш далеко више унијата, него ли неунијата. 3
Напомене:
1 Јохан Христоф Бартенштајн, Кратак извештај о стању расејаног многобројног Илирског народа по Царским и Краљевским наследничким земљама, Штампарија Јерменског манастира у Бечу, 1866, стр. 54.
2 Исто.
3 Исто, стр. 33.
Аутор: Слободан Јарчевић
Извор: Трипод
