INTERVJU SRPSKOG PROFESORA IZ ZVEČANA: Jeste li, gospodo Albanci, oslikali srpske zadužbine na KiM? NISTE! Kosovo ste zadobili TUĐIM ORUŽJEM, ali spoznaćete i posledice!R
Redovni profesor slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti Priština sa sedištem u Zvečanu, mr Petar Đuza, jedan je od umetnika koji je kao i sve njegove kolege proteran iz Prištine 1999. godine, a 150 njegovih dela je tada opljačkano.
Petar Đuza je radio i kao novinar i urednik u rubrici za kulturu prištinskog „Jedinstva“. Njegovi stavovi o svim dešavanjima u vezi Kosova i Metohije su jasni, a pitanje srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta je tema o kojoj
rado govori.
Šta je konstanta u kulturnom identitetu jednog naroda, a šta može vremenom i da se menja?
– Da se menja, u spirali umetnosti, u konstanti vremena, naravno da može. Zahvaljujući tome, srpska umetnost ima kontinuitet od srednjovekovne do moderne umetnosti. Ali, identitet ne može političkim ultimatumima, dugim cevima da se nasilno otima i prisajedinjuje, prisvaja i lažno prikazuju po velikoalbanskom modelu: svekolika srpska riznica kulturne baštine nije više srpska – albanska je! Hoće li (pesma Darinke Jevrić „Dečanska zvona“) dečanskih, gračaničkih, Bogorodice Ljeviške, Svetih arhanđela i inih srpskih svetinja – srpski lelek odjekivati? Ili, po „stocarinskom“ nalogu Prištine, albanizirani odzvanjati?
Zašto je na udaru globalizacije kulturno i duhovno blago, i šta bi Albanci hteli od srpske kulturne baštine na KiM?
– Vidimo jalovu, evropsku bezličnu birokratsku pregovaračku kliničku smrt. A pohlepna Priština bi na sve stolice da zasedne – UN, Unesko, Interpol. Da srpsko razbaštini, protera. Zaposedne Gazivode i srpske bandere i dalekovode, telekomunikacije, ognjišta, traktore, štale, njive, bunjišta… Idu dugim cevima na srpski hleb, ulje, mleko, jogurt i sokove, bebirone, lekove, medicinske neophodnosti. Oni bi da pohapse i prognaju srpsku so i šećer… Unmik i Kfor kažu neutralni su, pa – lažu. Koridorima izgladnjivačke smrti, verovati im? Zašto? Zahteva se totalna, hermetička, kapitulacija srpskog: srpsko sveukupno pokretno i nepokretno materijalno kulturno blago je, u kontekstu globalizacije, demonstracije demonijalne svemoći najveći plen iz devedesetih.
Zašto je Zapad satanizovao Srbiju i što je toliko važna jedna relativno mala i apsolutno stara balkanska zemlja?
– „Srbi su ljudi trpnje i patnje“, ali ne svojom krivnjom nego trpnjom tuđe oholosti i bezobzirne teritorijalne alavosti. Usred smo spirale sunovrata… “svet je bunjište!“ (Dobrica Ćosić). Ništa ljudsko nije jedino i čisto i sveto. Ovaj „svet
bunjišta“ (Makronov Pariz se trese, „Ajfelova kula“, Trijumfalna kapija i „Luvr“ strepe“, Merkelova otišla, Evro-unija na ivici kolapsa, crkve proglašavaju samoautokefalnost, umetnici i pesnici su na sramnim crnim listama). Sveopšte je rasulo, „međunarodna zajednica“ nadgleda i profitira, umnožava svoje kratkovide sebične bankovne račune i interese. Na žrtveniku: data reč, obećanja, međunarodni ugovori i međudržavni sporazumi. Studenti našeg Univerziteta izveli su performans sahrane međunarodnog prava koje jedino ne važi za Srbe. Podsetio bih, međutim, Prištinu, koja je zadobila Kosovo tuđim oružjem, njihove mentore, da pažljivo pročitaju Makijavelija – šta piše o svireposti, nečovečnosti, vrlini mučenja i ubijanja, tuđim vojskama, preziru i mržnji… Spoznaće i posledice.
Kakvim sredstvima voditi borbu protiv uništavanja srpskog kulturnog i duhovnog blaga na Kosovu i Metohiji i danas kada Srbija nema nikave ingerencije na ovoj svojoj teritoriji?
– Jeste li gradili, niste. Jeste li, gospodo Albanci, oslikali srpske zadužbine na Kosovu i Metohiji? Niste. Jeste bili ktitori, poput kralja Milutina? Niste. Ajte onda da zahtevamo zaštitu Milutinovih autorskh prava SPC od nasilnog
otimanja tuđeg vlasništva. Da našu svojinu osiguramo kod „Lojda“. „Srbija mora da razmišlja o tome kakvu bi strategiju primenila ukoliko jednog dana Priština ipak dobije stolicu u ovoj međunarodnoj organizaciji Unesko“, kaže
Darko Tanasković, ambasador Srbije u Unesku. Slažem se. Valjda će to onda Zapad bolje razumeti. Nemaju nijedan jedini materijani graditeljski i živopisni ikonopisni autorizirani dokaz. Imaju onaj piromanski, herostratski. Jeste, Priština je „doprinela“ martovskom pogromu 2004. manastirskim lomačama.
U kakvoj je povratnoj sprezi progon, obespravljenost i ropstvo Srba na Kosovu i Metohiji sa vekovnom gradnjom i opstankom preko 1.300 manastira, crkava i drugih svetinja na ovoj teritoriji?
– Kosovo, kolevka nemanjićke države, najveće je srpsko vekovno ognjište. Svetilište, ali i golgota i epsko gubilište. I jedno i drugo. Međutim, upravo stoga, Srbima je, na pravdi Boga, nametnuta, zapadnom medijskom satanizacijom nepostojeća krivica kao pred samim postmodernim Irodovim sudom Pontija Pilata. Pitamo zašto? Nezajažljivi su aktuelni albanski teritorijalni apetiti: „Velikoalbanski lirizam je pojedinost jednog balkanskog programa, programa
balkanske ekspanzije Albanaca“ (Dimitrije Bogdanović, „Razgovori o Kosovu“,1986).
Šta se iz naučnh tragova može zaključiti o tome zašto su stari Srbi odabrali upravo teritoriju Kosova i Metohije kao najbolje mesto za život, opstanak i trajanje?
– Mislim da teritorija nijednog naroda nije šahovska simultanka. Verujem da je vekovljem i ova zemlja birala njih, održavala, hranila i davala veru i snagu, i nadu i potomstvo. Zauzvrat, Srbi su ovu zemlju obdarili, posejali pravoslavnim identitetom. Samonikli kulturni identitet smeta zbog visokih civilizacijskih dostignuća, to nam ne praštaju (četiri hrama SPC su već 12 godina na Uneskovoj listi zaštićenih spomenika kulture).
Na vreme ste ukazivali na htenja i beskrupulozne postupke kosovskih Albanaca u otimanju srpskog kulturnog identiteta što se vremenom sve više potvrđuje?
– Da, tako su i nastala moja slikarska proročišta: „Kosovska Gernika“, „Zdrobljena lica“, „Minotauromahija“. Na našu nesreću, likovna slutnja postradanja se obistinila. Osećam se kao onaj, sa bojnog polja, čuveni antički glasonoša – donosi lošu vest – kojeg nije imao ko da čuje…
Šta biste nam rekli o značaju jezika i pisma u očuvanju nacionalnog identiteta?
– Jezik je kao hleb nasušni. Filolozi su dosta toga rekli. Poznato mi je da je SANU imao poseban projekat prikupljanja jezičke građe, toponima i antroponima na teritoriji KiM. To je, verujem, dragocena građa i dokaz „prava svojine“. Dokle doseže naš jezik dotle se prepoznaje naš identitet i brani teritorijalni integritet kao „pancir“ sigurnosti. Prve postotne „carine“ bile su nametnute albaniziranim jezičnim barijerama. Nimalo slučajno, prvi albanski napadi osamdesetih prošlog veka bili su ciljno usmereni na proterivanje srpskog jezika i pisma, srpske umetnosti.
Kakvu budućnost ima opstanak srpske ćirilice i srpskog jezika u koji se uvodi i uvlači sve više stranih reči uz neospornu činjenicu da strani jezici postaju sve više nužnost u poslovanju i životu?
– Bude li Srba biće nam i ćirilice. Postmoderna, međutim, zahteva dećirilizaciju i s tim se valja nositi kako se nose i drugi narodi – Grci, Jevreji, Rusi…
Recite nam iz ugla profesora FLU u Zvečanu, koliko je mladima stalo do identitetskih vrednosti?
– Fakultet umetnosti, čiji je dekan naš poznati slikar mr Zoran Furunović, uskoro će obeležiti značajan jubilej 45- godišnjicu rada i postojanja, što dovoljno ubedljivo kazuje o identitetskim vrednostima savremene srpske umetnosti na prostorima KiM.
Da li je Kosovski mit, koji je nezamisliv bez žrtve i moralnog principa, i danas u korenu srpskog bića?
– Naravno da jeste. Zvuči paradoksalno, ali činjenica je da se naš nacionalni identitet prepoznaje u Kosovskom mitu, u žrtvovanju u tegobnim i apokaliptičnim, demonijalnim vremenima. Onda kada smo, kako je to rekao predsednik Vučić, „saterani u ćošak“, kad nam je „Damoklov mač“ za vratom u ovom svetu opakog bunjišta, kao ovobožićna i novogodišnja svetska jelka od koje hvata jeza…
Ako jeste, kome to i zašto smeta?
– Ako sklonimo Kosovski mit i identitet šta nam ostaje onda? Nisu li onda vrata za veliku Albaniju, pa i drugih čeljusti, odnosno pretendenata na naše vekovne prostore, još šire otvorena za demone s dugim cevima?
Neki srpski poslenici kulture (bivši direktor Muzeja u Prištini Branko Jokić ……) kažu da Albanci školuju specijaliste za oblast kulturnog identiteta… Šta bi to sve moglo da znači?
– To je pitanje školovanja, obrazovanja i specijalizacije svakako pozitivno. Ne zaboravimo, sadašnji albanski akademici, profesori, inače sjajni umetnici bili su studenti poznate Akademije likovnih umetnosti, kod najboljih beogradskih profesora. Oni sada, naravno, kriju svoj beogradski obrazovni identitet. Ono što je pitanje: ko i za šta specijalizuje nove generacije u korist prisvajačkog identiteta, prekrajanjem naučno utvrđenih činjenica, o čemu svakako gospodin Jokić može više da kaže.
Autorska prava za 1.300 svetinja
Valja nam uporno „profesionalnom silom“ medijskim ratom braniti kulturno blago, koje ima i svoje vlastite samodbrambene mehanizme, podseća Petar Đuza. Ali ih treba prepoznati kao srpski „plac“ vekovlja. Odbrambeni
bedem pravoslavlja. Živopisci, ikonopisci, uzdarjem božanskog genija, oslikaše Pećku Patrijaršiju, Visoke Dečane, manastir Gračanicu, Bogorodicu Ljevišku… Ajte, onda, da tražimo zaštitu autorskih prava za 1.300 svetinja odalbanizacije! Ali kojoj se adresi obratiti, kom Fejsbuk profilu, kojim zemaljskim silama poslati ovaj „selfi“, pita se profesor Đuza
autor teksta: Slavica Djukic
извор: Јединство, штампано издање, српско издање, Приштина
фото: Факултет ликовних уметности
