Građane Srbije moguće je bez rizika vređati, ali zapretiti bezbednosti beogradske oligarhije – znači otvoreni rat.
Nema mnogo smisla pisati o aferi osobe A. N. (odskora poznatije kao Ruždi). Mediji naše Otadžbine već su stvorili otužni utisak.
Neukusna podrška navodnom atentatoru na državni vrh Srbije ispade prvorazredni međunarodni problem. Daleko veći nego kolektivno ushićenje osuđenim ratnim zločincima, do koga redovno dolazi podno Kninske tvrđave; nego relativizacija masakra u Dobrovoljačkoj ulici; progoni na Kosovu; rasistički članak na sajtu moćne slovenačke partije; oslobađenje Kepira u Budimpešti; obespravljivanje Srba i Crnoj Gori…
Od svega toga politički je vrednija – ne jedna pretnja srpskim državnicima, već samo vrlo uslovljeno i prilično relativizovano, recimo, solidarisanje sa osobom koja je navodno nameravala da pokuša atentat u banjalučkoj hali Borik.
Zašto?
JEZIV ODGOVOR
Mislim da je odgovor na to složen. Pojednostavljeno rečeno – građane Srbije i Srbe građane drugih država moguće je bez bilo kakvog rizika vređati i ugrožavati. Međutim, na bilo koji način zapretiti bezbednosti beogradske oligarhije znači otvoreni rat. Zvanična Srbija reagovala je refleksno na način na koji moderna, demokratska i pravna država reaguje kada ugroze njenog građanina ili sunarodnika. Do ubistva Zorana đinđića naši političari bili su samo građani koji su se domogli velike vlasti, neki su pokušavali da ostvare nekakav politički program, a skoro bez izuzetka su učestvovali u opštem grabežu.
Za vreme Miloševića režim je branio sebe (mada ne baš uspešno, pa su uglavnom bili zaštićeni Miloševići). Posle je svako gledao sebe. Nakon 2003. godine, međutim, napad ili pretnja upućeni jednom našem vlastodršcu, povlače jedinstvenu reakciju svih političara, a sa njima i čitave države.
I onda nastupa zlosrećni S.U. – ličnosti koja ni kriva ni dužna već čitavu deceniju stoji na čelu (glavi) Narodne biblioteke Srbije. Potpisao je nekakvu peticiju podrške apologeti atentata, a iz vlade su mu poslali prekor, potom smenu, a bilo je reči i o zatvoru. E, ono što je mene razgalilo bila je reakcija građanina S.U. koji tada više nije bio novi Danilo Kiš – progonjeni genije.
I ja sam Srbin!, zavapio je uzalud upravnik davljenik (koji je Njegoša i Malovića prognao u crnogorsku književnost a uklonio predstave kapa šajkača i mozaik sa likom Svetog Save iz hola biblioteke), dok su ga mediji rastrzali i razvlačili. Podmetnuto mi je! Slobodu govora podržavam (samo) u načelu! Ali uzalud. Izostala je podrška drugara iz tzv. nevladinog sektora. Nema prezrivih i zlih komenatara tipa: A što da vam ne prete (ubijaju vas, obespravljuju, progone i vređaju)? Pa vi ste narod ubica iz Srebrenice, koga ništa nisu naučili u Jasenovcu. Vi ste silovtelji 50.000 bošnjačih žena. Ubice 300.000 nevinih civila. Bedni rušioci Jugoslavije (a ujedno i njeni hegemoni i protivpravni branioci), komunisti (ali ne kao drugarica mama i drug tata – nego zli, nemoderni i nižerasni) a ujedno i fašisti…
RUŽDI SAMO PIŠI
Ne, nije bilo toga. Izuzetak predstavlja čedomir Jovanović, koji valjda misli da se oprašta od političke slobode, pre ulaska u svenarodnu vladu sa DS, Arkanovim drugarima, Miloševićevim omladincima, a uz manjinsku pomoć stranke haškog pritvorenika, ražalovanog vojvode i oteranog profesora doktora Vojislava Šešelja. Jovanović govori nešto o perverznom mišljenju srpske javnosti. Srbija nikako da se suoči sa genocidom. I to ne kao Turska sa 1915. godinom, Austrija sa Šapcem 1914, Hrvatska sa Jasenovcem, Nemačka sa Sajmištem – već uspešnije. Toliko da od Srbije ostane dronjak dovoljno veliki da pokrije sramotu neminovnu za svaku vlast koju bi Jovanović oličavao.
Umesto da se suoče i crknu, Srbi gone jednog slobodoumnika (osobu A. N.). Istina, kada je pre četiri godine ruski novinar Konstantin Semin slično govorio o znatno ranije ubijenom Zoranu đinđiću, čedomir Jovanović je sa vernim pristalicama demonstrirao ispred ruske ambasade. Pošto je Semin reakcionar, Jovanovića nisu zanimale medijske i književne slobode i srpska krivica – koja je kolektivna, pa valjda vredi isto za onog koji je za vreme rata išao na Pale da sprečava američko bombardovanje kao i za ovog koji je nedavno slavio u Banjaluci.
Slučaj osobe A. N. ukazuje na paradoks: naši ekstremisti ne bi trebalo da prete stranim državnicima. Naprotiv, prikladna reakcija zvanične Srbije pokazuje da samo ugroženost beogradskih političara, potekla iz država regiona, može da zainteresuje našu vladu za legitimna prava srpskog naroda. Šta da radimo, takav nam je horoskop, dvadeset godina smo zviždali himni soptvene zemlje, pa možemo i sada složno da uzviknemo: Ruždi, čoče Božji, samo piši!
