Dom porodice Spasenovski u predgradu Cikaga ispunjen je gostima, rodbinom i prijateljima, na prijemu koji su roditelji Rade i Nina priredili za svog sina marinca, koji se pre sedam dana vratio sa avganistanskog ratišta.
Tri meseca je proteklo od naše price o Aleksandru, koji je iz baze u Kaliforniji upucen na ratište u Avganistan, bio u borbama oko Kandahara, cuvao na brodu ratne zarobljenike, i izvan svega stekao životno iskustvo.
Veliki izazov
Aleksandar raspoloženo docekuje goste i raduje se prici za naš list, koji se u ovoj kuci redovno cita. Vidno osnažen fizicki, ne izgleda da ima samo 20 godina, i priznaje – mnogo je u meduvremenu sazreo.
– Najpre smo se morali navikavati na situaciju i okolnosti, ocekujuci šta ce se sledece desiti. Išcekivali smo akciju. U pocetku je sve pomalo bilo konfuzno, jer sam se navikavao na okolinu i uslove, ali sve u svemu uradili smo ono što smo morali da uradimo i zbog cega i jesmo marinci. U Avganistanu sam bio 37 dana, na tlu. Moj brod je napustio San Dijego još 13. avgusta, bili smo neko vreme u australijskoj bazi, a brod se tek pre nekoliko dana vratio nazad. Ja sam stigao na Havaje nešto ranije, dobio sam dozvolu za odsustvo i evo ove dve sedmice provešcu sa svojima. Ostalo mi je još 15 meseci koje moram provesti u bazi, a posle toga još šest meseci na brodu u nekoj drugoj bazi.
Ponosna rodbina
Majka i baka ne kriju srecu i suze radosnice, ne nalazeci prave reci za svu srecu zbog Aleksandrovog dolaska kuci. Otac Rade dodaje Aleksandrovoj prici:
– Moja sreca je velika, naša kuca je puna kao i naša srca. Bilo je suza, ali to je normalno. On ponovo odlazi u bazu, ali to je sada mnogo normalnije i lakše, moguce je otici i doci. Ojacao je, to vidim, i mentalno, ima drugacije poglede na život i odnos prema ljudima. Ponosni smo na njega.
Aleks kaže da se nije pokajao što je otišao u marince, iako je bilo dana kad je i žalio zbog toga:
– Ipak znam da nisu svi u situaciji da urade ovo što mi radimo. Najteže je izdržati psihicki, i to je veliki izazov. Bilo je i dana kada sam molio Boga da me izvede iz vojske i vrati kuci. Ucestvovao sam u borbama, u živoj vatri sam bio, što bi se reklo, i to je bio stvarni rat. Uz podršku avijacije, bili smo na ivici Kandahara. Moja jedinica pripada teškoj artiljeriji. Nakon toga izvesno vreme smo cuvali zarobljenike, medu kojima i Amerikanca DŽona Vokera, imali smo veoma strog režim za zarobljene, bilo ih je ukupno 12. I to nije bio nimalo lak zadatak.
Neponovljiv osecaj
Veoma vezan za svoju porodicu i brojnu familiju, Aleks ne skriva svoju tugu zbog razdvojenosti sa njima:
– Svi su mi nedostajali, i roditelji, i sestra, i tetka, i baka, i moja devojka Bruk (svi je iz milošte zovu Branka), koja je moj najbolji prijatelj. Mi se znamo jako dugo, i razdvojenost sa njom mi teško pada. Iskreno, možda bi bilo lakše da covek nije vezan za druge ljude. Mi smo kontaktirali e-mailom i ponekad telefonom, ali poželiš da im cuješ i glas. A sada kada sam tu, to je kao da su se svi oni moji snovi sa broda ostvarili. Ja sam kod kuce, veoma srecan. Nikada necu zaboraviti to prvo jutro u mojoj sobi. Neponovljiv je taj osecaj.
Mnogi prijatelji stigli su na svecanost u domu familije Spasenovski, uz balone dobrodošlice i najlepše želje za Aleksandrovu buducnost.
Novi dan
– Jednom marinac – uvek marinac – prica Aleksandar, otkrivajuci iskreno da je bilo i pomalo straha. – Te noci kada smo se iskrcali bilo je 2 sata iza ponoci, spustili smo se u mrkli mrak, i lagao bih kada bih rekao da nije bilo straha. Jer, tada je oko Kandahara bilo oko 20.000 talibana, a na kopnu samo oko 700 marinaca. Ali, ja volim da kažem – ma kako da je život u jednom trenutku težak, uvek ce doci novi dan. I evo, to je ovaj dan za mene.
– U marincima naucite stvari koje se ne uce u školi i kojima vas uobicajeni život ne može poduciti. Divna su i moja iskustva iz Australije, prosto je teško opisati koliko su ljudi zahvalni za sve što cinite. To je divno osecanje, kada znaš da ciniš nešto posebno. Mnogi moji prijatelji sa broda dobili su decu, i nisu ih videli nekoliko meseci, ali znali su da rade za sigurnost svog doma i svoje zemlje. U kampu nas treniraju, treniraju, sve dok ne omrznemo trening. Ali, tek sada shvatam zbog cega je to tako. Tek sada shvatam znacenje i najmanje stvari i detalja kojima su nas naucili, tek sada mi je jasno da se jedino tako može pripremiti mentalno i fizicki za ovo kroz šta smo prolazili. Dok ne dode trenutak nisi ni svestan šta sve nosiš u sebi – kazuje Aleks i objašnjava da za sve kroz šta je prošao postoji veoma jak razlog.
– Bilo je mojih kolega koji su psihicki neke okolnosti teško podneli. Ja sam ojacao, u stvari sazreo. Jer, ukoliko si mentalno spreman ti si u stanju da uciniš cuda – zakljucuje Aleksandar, jedini marinac srpskog porekla koji se borio u Avganistanu, srecan medu svojima, sedam dana pre povratka u svoju vojnu bazu.
