Avioni, caj i pekmez

Selo Koštunici baš nema srece sa svojim najboljim izdancima. General Perišic je još u martu zatecen kako šuruje sa Amerikancima. Sada je u centru nove afere general Jovan Cekovic, generalni direktor „Jugoimport-SDPR“, koga je Savezna vlada smenila prekjuce. Sumnja se da je njegova firma izvozila oružje i vojnu opremu. U stvari, SDPR i postoji da bi se bavio trgovinom navedenim artiklima, i to je uspešno radio mnogo godina. Dok je još trajala SFRJ, ta firma je imala godišnji obrt od preko milijardu dolara. Dakle, bila je naš najuspešniji izvoznik.

Sada se sumnja da SDPR saraduje sa Irakom, i tako dovodi državu u nezgodan medunarodni položaj.

Prekjuce, kasno popodne, generala Cekovica je pozvao u vladu njen premijer Dragiša Pešic. General je otišao, i tamo na okupu zatekao citav vladajuci kabinet. Predsednik vlade je uz potrebnu kolicinu uzdržanosti i ograda saopštio generalu da više nece biti na celu velike firme. Inace, postoji rizik da, ukoliko se sumnje o ilegalnim putevima oružja prema Iraku pokažu osnovanim, ova država vidno pogorša svoj položaj u svetu.

General Cekovic je kao vojnik to primio k znanju, spreman da preda dužnost. Nece se oko toga sporiti sa Koštunicom, iako je i predsednik poreklom iz sela odakle su u veliki svet krenula dva poznata generala. U istom zahvatu razrešenja, sa Cekovicem je otišao i general-potpukovnik Ivan đokic, pomocnik ministra odbrane za kontrolu i promet naoružanja i vojne opreme. Ako je, dakle, necega bilo, i on je odgovoran, po prirodi posla koji obavlja.

Zgrada SDPR u Bulevaru umetnosti odaje sliku obilja. Sasvim je jasno da je firma nekada stajala više nego dobro, a ni danas nije loše. To je ista ona zgrada koju je 1999. godine americki bombarder „b-2 spirit“ nišanio, imao prebacaj i pogodio kinesku ambasadu.

General Cekovic je u svom kabinetu. Izgleda da ga smena nije preterano uzbudila. Kaže da je to uradeno zato što je ovoj vlasti bila potrebna krupnija, dobro odmerena žrtva. Valjalo je, navodno, ukloniti coveka koji ne dopušta razbijanje domace vojne industrije, koji sve svoje kreativne potencijale ulaže kako bi zbrinuo 30.000 radnika. Trudbenici „namenske“, inace, godinama nemaju šta da rade.

„Mogu li radnici, koji nemaju šta da rade, da proizvedu bilo šta što bi interesovalo Irak? Šta mi kome možemo da prodamo osim malog, streljackog oružja i municije za njega, možda još nešto minobacaca. Recite mi, da li je to atraktivan program koji bi zanimao Irak?“

General svoj važan odgovor o razlozima za „dizanje“ afere pocinje pitanjem.

Ipak, da li je bilo nekih poslova sa Irakom, i ima li ih još?

„Sve poslove koje obavlja SDPR, odobrava savezna vlada“ , kaže general. „Dakle, ista vlada koja me je smenila. Njeni clanovi su u našem upravnom i nadzornom odboru. Tu su oba ministra policije i ministar odbrane. Mi nismo prodavali ništa, jer je naša vojna industrija u ovom trenutku bez ikakvih izgleda tamo gde se konkuriše visokom tehnologijom i modernim borbenim sistemima.
Ali, naša država u Iraku ima svoju prošlost..“.

Prošlost naše države jeste bogata. Pre dvadesetak godina SFRJ je zapocela krupne poslove na Bliskom istoku, pa i u Iraku. Bili su to „investicioni radovi“. Nešto fortifikacijskih uporišta, nekoliko fabrika oružja, pre svega projekt „Orkan“. Irak je ponešto placao, ali skromno i uglavnom škrto, posle velikih muka, teške diplomatije, moljakanja i ubedivanja. Ostao je veliki dug za stare radove. Tamo je do pre desetak dana bio delegat SDPR, pukovnik Krsta Grujovic, ali se on vratio u Beograd.

„On je cuvao naša potraživanja od milijardu i dve stotine miliona dolara. Vratili smo ga upravo zbog mogucih politickih implikacija medunarodnog ranga“, kaže Cekovic. „A on je samo bio cuvar naših interesa, neka vrsta garanta da ce nam Iracani kad-tad vratiti pare. On je pazio na dokumentaciju o našim potraživanjima. I sada je, možda, sve to propalo!“

Pocetkom ove godine, inace, drugi sekretar za politicka i vojna pitanja americke ambasade u Beogradu, g. Kurt Lihtfus, imao je priliku da obide sve pogone jugoslovenske namenske industrije. Dobio je sve informacije koje je želeo. Upoznat je sa planom za delimicnu konverziju onih kapaciteta koji više ne mogu da opstanu na dotadašnji nacin.

„Mi smo neposredno posle toga dostavili americkoj ambasadi projektovane proizvodne programe, s predlogom da oni finansijski podrže njihovu realizaciju. Odgovor još nismo dobili“.

General Jovan Cekovic i njegovi saradnici su uvereni da afera prakticno ne postoji. Možda postoji ideja da SDPR bude skupo sredstvo za politicke obracune medu „kadrovima bivšeg režima“.

Smenjeni direktor tvrdi da nije bio covek režima, nego covek svoje firme. Cak ga, kako kaže, drugarica Mira Markovic nije podnosila. On je uveren da neki najbliži Miloševicevi ljudi, novom vrstom revnosti, proizvodeci afere tamo gde one ne postoje, nastoje da zaborave možda najvažnije delove svoje biografije.

O kome je rec?

„Najveci pritisak na mene vrši g. Nebojša Covic. On je potencirao znacaj dokumenta koji je odnekud podmetnut, da je SDPR ucestvovao u transferu motora za „mig-23“, koji su preko Tripolija transportovani za Nigeriju. Znate, svet je pun privatnih krijumcara oružja, i oni rado koriste tude papire, kako bi podigli svoj rejting. Mi tu ne možemo da ucinimo ništa, osim energicnog opovrgavanja takvih falsifikata. Što se Covica tice, on bi morao da ima na umu i svoju ulogu, na primer u projektu „Zora“. On zna o cemu govorim i na koji nacin su sredstva SDPR (90.000 dolara), na osnovu njegove urgentne intervencije telefonom, uplacena“.

Saradnici smenjenog direktora „Jugoimport-SDPR“ veruju da ce namenska industrija preživeti. Da bi se u tome uspelo, posle strateškog zastoja najvitalnijih pogona Jovan Cekovic je poslednjih godina tragao za etno-alternacijom. Krenuo je u proizvodnju rakije, lekovitih trava, cajeva i pekmeza. U tome ima uspeha, ali, da li je to vojna industrija?

Naravno, u opasnim vremenima, kad se formira prilicno agresivna antiteroristicka alijansa, nije mudro imati bilo kakve veze sa parijama. General tvrdi da „Jugoimport“ takve veze nema. Njegova firma se Irakom bavila kao sa svakim velikim i teškim dužnikom. Sada su možda te pare zauvek propale. Balkanski krijumcari se svakako bave švercom oružja, ali to nije SDPR. On ce svima, pa i Iraku, da ponudi šljivovicu, pekmez i travke, ali to nisu Sadamovi prioriteti.

To je prica iz SDPR-a. Možda Vlada bolje zna šta se zaista dogodilo, pa ce saopštiti ko je kome šta, kojim putevima i koliko doturao.

General Cekovic ostaje u firmi, kao savetnik novog šefa. A posle se vraca u Koštunice, da licno nadgleda pogone za proizvodnju najvatrenijeg srpskog oružja – šljivovice.