Najviše je Avganistanaca koji žele da se domognu Nemačke, Francuske, Švedske ili Britanije, pa ovde bivaju uhapšeni na tom putu Miloš Zatezalo, MUP Srbije: Jedan Iračanin i tri Etiopljanina dobili su tzv. supsidijarnu zaštitu na godinu dana Radoš đurović: Većina uglavnom dolazi zbog potrage za boljim životom, a ne zbog političkog, verskog ili etničkog progona
Kada je policija nedavno u okolini Vranja uhapsila Avganistanca M. A. iz jednog sela u okolini Kandahara, on je odmah uzviknuo: Azil! Ta čarobna reč omogućila mu je da ne bude uhapšen, već je prebačen zajedno sa porodicom u Centar za azil u Banji Koviljači, gde je i zvanično podneo zahtev za dobijanje azila u Srbiji.
Dok brojni građani Srbije, uglavnom Albanci, koristeći viznu liberalizaciju traže azil u zemljama EU, od početka 2010. godine 44 lica su izahtevala azil u Srbiji, a 275 takvu nameru je izrazilo tokom 2009.
– Među njima je najviše državljana Avganistana, negde oko 70 posto, zatim Irana, Iraka i Sri Lanke. Od stupanja na snagu novog Zakona o azilu, 1. aprila 2008, pak, nijedan tražilac nije dobio azil u Srbiji, dok su tri Etiopljanina i jedan Iračanin dobili tzv. supsidijarnu zaštitu na godinu dana, što znači da postoje elementi da je lice progonjeno po nekoj osnovi, ali ne u smislu da smo u to 100 posto sigurni, i mi imamo dodatno vreme da proverimo činjenice – kaže za Danas Miloš Zatezalo, načelnik Odeljenja za strance Uprave granične policije MUP Srbije, objašnjavajući, opet, da su se ta tri Etiopljanina u međuvremenu samovoljno udaljili sa naše teritorije u nepoznatom pravcu, dok je Iračanin ostao da čeka eventualno dobijanje azila.
Radoš đurović, izvršni direktor Centra za zaštitu i pomoć tražilaca azila, nevladine organizacije iz Beograda, objašnjava da Ustav i zakon garantuju svakom ko misli da je proganjan u svojoj zemlji mogućnost da izrazi nameru ili zatraži azil u Srbiji.
– Da bi dobio azil on mora da ispuni jedan od uslova koji su predviđeni međunarodnom konvencijom i našim zakonom – da je proganjan na osnovu etničke, verske, političke ili socijalne pripadnosti. Oni najčešće dolaze, međutim, zbog potrage za boljim životom. Značajan broj su ekonomske izbeglice, i oni ne mogu da dobiju izbeglički status, to jest azil – kaže đurović.
Podaci MUP-a govore da je od 275 lica koja su izrazila nameru u prošloj godini, petnaest to učinilo kada su uhvaćeni na graničnom prelazu, jedan u kazneno-popravnom domu, jedan čak van teritorije Srbije (mudžahedin iz Bosne Ali Hamad), dok je velika većina tu želju saopštila prilikom susreta s policijom unutar teritorije Srbije ili u Prihvatilištu za strance u Padinskoj skeli. Ubedljivo najveći broj tražilaca azila su muškarci, maloletnici čine 22 posto, dok je od tog broja samo šest posto žena. Namera za azil izražava se pri susretu sa policijom ili na neki drugi način.
– Dovoljna je reč – azil. čak ni to. Dovoljno je da kažete: Ja se plašim da se vratim kući. Nameru izražavate usmeno. Drugi način je da odete direktno u UNHCR. Treći je da zovete nas iz Centra za pomoć tražiocima azila. Ljudi koji krenu u tu avanturu vrlo dobro znaju kuda mogu da se kreću i ko može da im pruži pravnu zaštitu. Devojka iz Kameruna me je skoro zvala, rekla je: Ja sam kod spomenika, to je neki jahač na konju. Hoću azil! Vi faktički kažete: Srbijo, pomozi mi, ja hoću da budem tvoj štićenik – svedoči Radoš đurović.
Kad neko izrazi nameru za dobijanje azila u Srbiji, policijski službenici mu izdaju potvrdu, vrstu legitimacije sa kojom mu ne može niko ništa.
– Ta potvrda važi 72 sata, a on za to vreme mora da se javi Centru za azil u Banji Koviljači. A kada se tamo javi mora da za 15 dana podnese zahtev, koji se rešava u roku od 30 do 60 dana – objašnjava Miloš Zatezalo.
Centar za azil u Banji Koviljači liči na hotel i ustanova je otvorenog tipa. Tu se podnosi zahtev. Centar se nalazi na padini iznad Banje, do njega vodi strmi put uz koji se ređaju tihe seoske bašte. To je nov i savremeno uređen objekat pod stalnim obezbeđenjem, koji stanarima nudi koliko toliko normalan život, hranu, higijenu, pa čak i obrazovanje. Uz podneti zahtev za azil, štićenici dobijaju nešto što predstavlja ličnu kartu tražioca azila i sa njom mogu slobodno da se kreću. Kad je podnet zahtev, sledi komplikovaniji deo – policija mora da istraži koliko je priča klijenta – verodostojna.
– Mi ne smemo nikako otkrivati njihov identitet, odnosno ne možemo tražiti podatke o njima od njihove ili bilo koje druge zemlje, jer svi tražioci azila uživaju zaštitu po međunarodnim konvencijama. Prvo proveravamo preko naših evidencija, ili preko njihove lične izjave. Najveći broj onih koji dođu nisu pravi tražioci azila, već lažni, koji faktički izražavaju nameru da traže azil da bi izbegli procesuiranje ili prekršajnu odgovornost zbog ilegalnog ulaska u zemlju. Mi ne smemo procesuirati lice koje traži azil. Najveći broj su ekonomski migranti, cilj im je da se domognu zemalja zapadne Evrope. Jedini koji je želeo azil baš u Srbiji je čovek iz Iraka koji je dobio supsidijarnu zaštitu i kome je očigledno želja bila da dođe baš ovde – kaže Zatezalo.
U okviru MUP-a postoje razne evidencije preko kojih se utvrđuje da li postoji potraga za tom osobom ili ne.
– Imali smo slučaj u Prihvatilištu za strance da se čovek lažno predstavio. Daljom proverom smo ustanovili da za njim postoji potraga španskih organa jer je umešan u izvršenje terorističkog akta u Španiji. On se lažno predstavio kao državljanin Tunisa, a bio je, u stvari, iz Maroka. Osim provere evidencije i otisaka prstiju, u razgovoru sa njim naši inspektori su utvrdili da nije iz Tunisa. Naime, vi sa svakim strancem, posebno sa tražiocima azila, razgovarate u formi intervjua – i vidite jezičke razlike, drugo, neki ne znaju detalje o gradu u kome su navodno živeli. Kad živiš u Beogradu nemoguće je da ne znaš gde je recimo Kalemegdan ili Savezna skupština. MUP ima izuzetno obučene inspektore sa veštinom komunikacije, znanjem iz raznih oblasti, i oni ih pitaju, recimo, koja je politička stranka na vlasti u toj zemlji, pitaju podatke iz opšte kulture. Uz to, postoje određeni sajtovi na internetu specijalizovani za takve stvari gde se može proveriti situacija. Imamo kolege koji su obučeni samo za tu proveru, bave se utvrđivanjem činjeničnog stanja u zemlji porekla. Da bi se odobrio azil, mora postojati individualizovani strah od progona. Ne možete reći – u Avganistanu je loša situacija pa su svi ugroženi. Progon mora da se odnosi na to lice ili članove njegove porodice. I mi to na razne načine istražujemo – kaže načelnik Miloš Zatezalo.
Kancelarija za azil pri MUP-u Srbije do sada je donela 239 odluka – čak 224 puta u pitanju je bila obustava postupka, što znači da su se ti ljudi samovoljno udaljili iz Centra za azil i nastavili put ka nekoj drugoj obećanoj zemlji. To samo govori da su tražioci azila u Srbiji uglavnom slučajni prolaznici. Oni koji su odbijeni, mogu da se žale Komisiji za azil, drugostepenom organu, a u trećem stepenu Vrhovnom sudu Srbije. Ako dobiju azil, postaju izbeglice, imaju pravo na boravak, socijalnu pomoć, zdravstvenu negu, integraciju… MUP Srbije nije nikada do sada deportovao u zemlju porekla neko lice koje je tražilo azil, a nije ga dobilo.
– U Srbiji najčešće traže azil sticajem okolnosti, nije im to namera, nismo im mi neka obećana zemlja. U Evropi je inače 383.000 ljudi tražilo azil prošle godine. Međutim, i Srbija je za značajan broj ljudi Evropa, uređena zemlja, super opcija, i kako budemo ekonomski jačali imaćemo sve više azilanata – kaže Radoš đurović.
Apatridi
– Imali smo jednog čoveka koji je bio apatrid. Sa sigurnošću nismo mogli utvrditi kojoj državi pripada. Sistem prijema u državljanstvo je različit, pa se u nekim zemljama tako dešava da vam jedna država traži otpust iz prethodnog državljanstva, da bi vas primila u svoje. Desi se da lica dobiju otpust iz državljanstva, ali ne dobiju novo. To su uglavnom apatridi – kaže Miloš Zatezalo.
Do sada je azil u Srbiji tražio i jedan državljanin Hrvatske.
– To su retki slučajevi. Taj jedini koji je podneo zahtev, inače, bio je srpskog porekla, ali je odbijen – kaže Zatezalo. Azil su tražila i tri državljanina Rusije, dva Gruzina iz Južne Osetije, jedan Nemac…
Ruta azilanta: Od Preševa do Horgoša
– Put kojim idu tražioci azila uglavnom je iz pravca Makedonije prema Mađarskoj, tako da ih najčešće zatičemo na na tom koridoru od Preševa do Horgoša, jer oni uglavnom žele da se domognu Nemačke, Francuske, Švedske ili Britanije – objašnjava Miloš Zatezalo.
Prema njegovim rečima, njima je, kada idu ka Srbiji, polazna tačka Grčka.
– Više hiljada ilegalnih migranata se nalazi u luci Patrija u Grčkoj, gde podnose zahtev, odatle beže, ilegalno idu do Makedonije, taksijem, kamionima, kolima, peške, i prelaze našu granicu – kažu u policiji. Kako objašnjava Zatezalo, pitanje azila je blisko sa pitanjem ilegalnih migracija, i oni se uglavnom kreću u grupama, sa vrlo jasnim ciljem putovanja.
– To su grupe od tri do sedam lica, uvek jedan od njih ima osnovno znanje engleskog. Imaju kod sebe mape. Vrlo jasno su orijentisani i znaju koje su im tačke na tom putu. Imaju mobilne telefone i ne kreću se nasumice – objašnjava Zatezalo.
Radoš đurović kaže da njegove klijente policija zatiče sa kartom u rukama na kojoj su označeni bitni pravci, autoput, železničke pruge, tokovi reka, kuda se kreću kroz Srbiju ka drugoj zemlji.
– To je najčešće. Ima slučajeva da imaju legalnu vizu, kad im ona istekne – traže azil. Iz Etiopije su došli ovde na sportska takmičenja, istrčali u Podgorici maraton, došli u Srbiju i tražili azil – priča đurović.
Priče tražilaca azila u Srbiji: Reza: Na meti talibana
Reza, 26 godina, iz Kabula. Otac mu je stradao za vreme talibanskog režima, jer se usprotivio radikalnom islamskom načinu života. Po ulasku angloameričkih snaga, a zbog potrebe da prehrani majku, mlađu braću i sestre sarađivao je sa koalicionim snagama i vremenom naučio engleski, radio kao prevodilac na terenu. Od tada počinju problemi i stalne pretnje. Kaže da je veliki pritisak kada sarađuješ sa strancima, svi u komšiluku znaju za to, čovek mora stalno da bude pripravan i oprezan, nikad se ne zna odakle smrt vreba. Preko rođaka i najbližih prijatelja je dobijao upozorenja da su talibani bacili oko na njega, posle toga napušta Kabul i beži ka Evropi. Platio je lokalnom krijumčaru koji mu je garantovao siguran put do Engleske. Iz Turske je prebačen brzim čamcem u na grčko ostrvo. Tu je uhvaćen. U gradu Mitileni dobio je dozvolu boravka od trideset dana na teritoriji Grčke. Po napuštanju kampa uputio se u Atinu, ponovo uspostavio prekinuti kontakt sa krijumčarima i nastavio preko Makedonije u Srbiju. U Srbiji je uhvaćen u blizini graničnog prelaza Preševo.
Masud: Zaljubio se u čobanicu
Masud, 28 godina, po nacionalnosti Hazara, živeo je u selu u provinciji Helmand u Avganistanu. To selo je naseljeno isključivo Hazarama, etničkom grupom koja vekovima trpi snažnu diskriminaciju u Avganistanu. Njihov gotovo ropski položaj vekovima je podstican najviše od strane Paštuna, dominantne etničke grupe, iz koje procentualno najviše ljudi odlazi u redove talibana. Još za vreme talibanske vlasti izgubio jeroditelje, od tada je morao sam da se stara o imanju. Zagledao se u čobanicu iz susednog paštunskog sela koja je čuvala stado svoga oca. Zatim je otišao u njeno selo da od oca zatraži njenu ruku. Pošto je otac video ko je došao po ruku njegove ćerke, Hazara iz susednog sela, reagovao je oštro i umalo nije ubio Masuda, spasao ga je jedino običaj da onome ko dođe u kuću ne sme ništa da se desi. Šteta je međutim već bila počinjena imajući u vidu da je sada otac čobanice bio javno osramoćen u svom selu i obeščašćen dolaskom Hazare po ruku njegove ćerke. Suočen sa sada već izvesnom opasnošću po sopstveni život, Masud prodaje sve, napušta selo i zajedno sa devojkom beži na zapad. U pokušaju prelaska iz Turske na grčka ostrva, bežeći od obalske straže, gliser udara o veliki talas i devojka ispada u more. Masuda drže ostali ljudi u čamcu da ne skoči za devojkom. To je poslednji put kada ju je video. Šokiran, očajan i iznemogao iskrcava se na obalu, misli da je devojka mrtva jer nije znala da pliva. Na putu ka Austriji u nadi da će tamo započeti život ispočetka, uhvaćen je u Srbiji na granici sa Mađarskom.
Maloletnici: Putuju peške do Beograda tri godine
Alarmantan je podatak da od ukupnog broja tražilaca azila u Srbiji skoro jednu četvrtinu čine deca, od kojih samo 20 posto u Srbiju dođe sa roditeljima. Centar za smeštaj stranih maloletnih lica koja se nađu na teritoriji Srbije bez pratnje roditelja ili staratelja od aprila prošle godine se nalazi u okviru Zavoda za vaspitanje dece i omladine Beograd (bivši dom Vasa Stajić). Lane su kod njih boravila 72 maloletnika, uzrasta od 11 do 17 godina, najviše Avganistanaca (45) i Albanca (20). Trenutno ih je u centru devetoro.
– Mi smo jedina ustanova u jugoistočnoj Evropi koja na ovaj način zbrinjava tu kategoriju dece – kaže direktor Dragan Rolović. Naš posao je da ih zdravstveno zbrinemo, proverimo, upoznamo ih gde se nalaze, kontaktiramo njihovu ambasadu. Onda se oni odlučuju da li hoće da traže azil u našoj zemlji, ili hoće da se vrate u državu iz koje su došli. Kad su u pitanju Albanci, svi se vraćaju u Albaniju, jer oni uglavnom idu u Italiju kad je sezona berbi voća i povrća da bi radili. Avganistanci, opet, svi traže azil. Vrlo su zahvalni i iznenađeni tretmanom. Avganistanci posebno, jer njihovo putovanje odande dovde traje po dve, tri godine jer idu peške. Avganistancima tamo često pobiju celu porodicu, oni krenu sa devet godina, u Iranu rade u fabrikama, skupe pare i nastave dalje, hapse ih usput, na kraju stižu ovde. Sa našom decom iz doma imaju uglavnom sportske kontakte, pikaju fudbal i košarku. Interesantno je da oni posle 30-40 dana kod nas odlaze sa solidnim poznavanjem srpskog jezika – kaže Rolović.
U Centru im je omogućena posebna ishrana, mogu da gledaju satelitski program na maternjem jeziku i iskazuju verska osećanja.
– Imali smo problema samo sa albanskom decom. Oni su urnisali sobu u kojoj su bili, pisali su na zidovima Albanija, čak po dvorištu i Kosovo je Albanija, ali su posle sami to prekrečili – objašnjava Rolović, dok ostali klinci, kako kaže, često plaču kada moraju otići odatle, najčešće u Centar za azil u Koviljači.
