U svom socijalističkom periodu bivša Jugoslavija se brže razvijala od istočnoevropskih zemalja. Sad je obrnuto. Države zapadnog Balkana kasne za ostalim zemljama u tranziciji. Da li se zakašnjenja mogu nadoknaditi?
“ Mogu, ali ne tako brzo “ procenjuje Vladimir Gligorov, istraživač bečkog Instituta za međunarodna ekonomska istraživanja, i objašnjava otkud sporost. I u ekonomskom i u institucionalnom pogledu, kaže on, zaostajanja su velika, a političke elite probleme samo odlažu.
Primer za ovo odlaganje su odnosi između Srbije i Crne Gore. Već šest godina (od 1997), a možda i duže, problem je akutan, ali takav i ostaje, pa ni Srbija ni Crna Gora ne mogu da preduzmu mnoge druge korake dok ne raščiste međusobne odnose. Isto je s Kosovom: problem postoji mnogo duže nego što je slučaj sa srpskocrnogorskim sporovima, ali se ne rešava, otežavajući donošenje drugih odluka. Ovaj period u kojem se problemi ne rešavaju Gligorov naziva izgubljenim godinama zapadnog Balkana, periodom u kojem prostor gubi razvojnu trku za ostalim zemljama u tranziciji.
Zaostaje i Bosna, koja sa statusom protektorata ne može da bude država kao druge, i Makedonija, zbog nerešenih makedonsko-albanskih odnosa. Zaostajanje se donekle odnosi i na Hrvatsku, mada je novo političko rukovodstvo ove države donelo neke odluke od značaja za njeno brže priključivanje evropskim integracijama.
Teret nacionalizma
Vladimir Gligorov je prošlog vikenda u Beogradu učestvovao u radu međunarodne konferencije o „identitetu, suverenitetu i manjinskim pravima“. Kažemo mu da deo objašnjenja zašto zemlje bivše Jugoslavije zaostaju za ostalima treba tražiti u činjenici da su nacionalni problemi tokom devedesetih godina ovde bili veoma jaki. On, međutim, precizira da su nacionalne probleme imali i drugi, ali ih nisu stavljali u prvi plan, kao što je ovde bio slučaj. Bivša čehoslovačka, Mađarska i druge zemlje su ih takođe imale. Njihova politička rukovodstva su, međutim, smatrala da je važnije da stabilizuju demokratiju i priključe se Evropi nego da dopuste širenje sopstvenog nacionalizma.
“ Problem, dakle, nije u tome što je ovde bilo nacionalističkih ciljeva, jer ih je bilo i drugde, nego u tome što su u bivšoj Jugoslaviji pokušali da ih ostvare silom. U češkoj je takođe većina ljudi verovatno bila protiv razdvajanja od Slovačke, ali niko nije želeo da nekoga silom zadržava u zajednici. Na Balkanu se krajem osamdesetih upravo to dogodilo: smatralo se da se problemi mogu rešiti silom i ratovima.
čak ni Rusija kao moćna država nije tako postupila rešavajući nacionalno pitanje u pribaltičkim zemljama: nije krenula s trupama da štiti rusko stanovništvo, niti je stvarala paramilitarne jedinice, kao što se to ovde događalo. Ceo zapadni Balkan je zbog upotrebe nasilja doživeo, moglo bi se reći, istorijski poraz. Jer, ne učestvuje u integracijama u vreme kada se cela Evropa ujedinjuje.
„Politikin“ sagovornik smatra da nove političke garniture malo doprinose tome da nasleđe prošlosti brže nestaje. Kao ilustraciju pominje odnos ovdašnjih vlasti prema Haškom tribunalu. Mesecima se tvrdi da niko ne zna gde se optuženi za ratne zločine nalaze, a onda se odjednom ispostavi da se tako nešto zna. To u Evropi ostavlja utisak da pred sobom imate neiskrene sagovornike.
Isti je, recimo, odnos Hrvatske prema izbeglicama. Ta zemlja hoće u Evropu, ali u Zagrebu kao da ne shvataju da ne možete nekoga oterati iz njegove kuće i zabraniti mu da se u nju vrati zato što pripada naciji za koju smatrate da je na vas „izvršila agresiju“.
(Ne)spremnost elita
Gligorov kaže da je za neuređeni Balkan pogrešno optuživati međunarodne institucije. Jer, ne može Evropa insistirati na bržem rešavanju problema ako same lokalne vlasti to ne čine. Primera radi, ne može UNMIK obezbediti sigurnost stanovništva ako lokalne strukture na Kosovu ne čine ništa u tom pravcu. „Ne razumem zašto rukovodstvo Kosova ne pokazuje želju da zaustavi talas nasilja kako bi se i na tom području živelo mirno. Jer, niko, valjda, ne misli da je „evropska“ sredina u kojoj gotovo svakog dana neko biva ubijen ili napadnut samo zato što pripada drugoj naciji.
Na pitanje kako je ovaj prostor, koji je svojevremeno bio poznat po stabilnom i mirnom životu, uopšte dospeo u stanje elementarne nesigurnosti, Gligorov kaže da je manje-više poznato zašto je do toga došlo. Nesigurnost stanovništva i nacionalna netrpeljivost su, naime, bile važne za opstanak Miloševića i Tuđmana na vlasti. Međutim, posle njih su došle političke garniture koje očigledno nisu bile dovoljno spremne na zaokret u odnosu na dotadašnju politiku.
Zaključak je, dakle, da napredak zapadnog Balkana umnogome zavisi od spremnosti novih političkih elita da brzo rešavaju probleme s kojima se ove zemlje već godinama suočavaju?
“ Da, jer čehoslovačka se isto tako početkom devedesetih suočila s problemom za koji je Vaclav Klaus rekao da će ili opterećivati zemlju narednih deset-petnćst godina ili može biti veoma brzo rešen. Reč je o problemu sa Slovačkom koji je rešen tako što su se dva dela jedne države na startu razišla i transformisala svoje privrede, da bi sada i češka i Slovačka praktično već postale deo evropske porodice država. A kao članice EU, obe između sebe opet neće imati granice.
“ To znači da i zapadni Balkan jednog dana očekuje isto?
“ Ma koliko to sad zvučalo tragikomično, ali i zemlje bivše Jugoslavije „ponovo će biti zajedno“, kada za deset ili petnćst godina postanu deo Evropske unije. I ovde će se putovati kuda ko bude hteo, bez pasoša, imaće pravo da se nastanjuje, tako da će granice u tom smislu opet nestati. Međutim, o državi se ovde još razmišlja kao o tvorevini iz 19. veka, potpuno suverenoj, koja kontroliše teritoriju, okružena mogućim neprijateljima. To je pristup koji ovaj prostor, u svakom slučaju, ne približava Evropi, kaže na kraju razgovora Vladimir Gligorov.
Uticaj 1989. godine
Na pitanje da li je s rasparčavanjem Balkana završeno, Vladimir Gligorov procenjuje da je „malo verovatno da će ova konstrukcija između Srbije i Crne Gore opstati“. „Pitanje je da li će se ići u neku čvršću zajednicu, za koju ne vidim da postoje pretpostavke, ili će doći do postepenog prijateljskog razlaza“.
Što se Kosova tiče, on ne vidi da je moguće da se s tim prostorom više upravlja iz Beograda. To možda nekome u Srbiji ne odgovara, ali o ovoj činjenici je trebalo voditi računa još 1988″1989. godine, kad su, praktično, prekinute sve mogućnosti za saradnju.
