Pre mnogo godina je autorka jedne od monografija naših sela što u šali, što u zbilji, rekla nešto nalik na to da bi dovoljno bilo da na papiru ispišemo značajne datume istorije sveta, pa da se uspram njih zabeleži i šta se tada, u mestu o kojem smo namerili da pišemo, dogodilo. Može svakako i tako, ali može i obrnuto. Evo upravo jednog primera.
Svima nam je valjda jasno da prvi pomen nekog naselja u dokumentima ne označava i datum njegovog nastanka. To je upravo slučaj i sa jednim od sela naše Banatske Crne Gore. Reč je o Petrovom Selu (Rumunija). Pominje se ono prvi put 1359. godine na mađarskom pod nazivom koji izaziva nekakvu nedoumicu: Horvath Peturfalva, u prevodu Hrvatsko Petrovo Selo. A zašto je atribut hrvatsko dodat selu iako nema pomena da je ikada tu bilo Hrvata? Pretpostavio sam da je u katoličkoj Ugarskoj 14. veka takav naziv mogao svakako više da bude po volji vlastima, a ispostavilo se da je bilo i više od toga. Naime, još je u početku svoje vladavine, Karlo Robert Anžujski, koji je jedno vreme za prestonicu kraljevstva mu izabrao Temišvar (u prvoj polovini pomenutog veka), obećao rimskom papi da će se u Ugarskoj uspešno rešiti pitanje šizmatika, pravoslavnih Srba, pa je valjda u tom duhu njegova administracija ovako i postupila.
A spomenuta dokumentarna atestacija jeste povelja sina Karla Roberta, kralja Ludovika Velikog, koji na uživanje poklanja Petrovo Selo i još nekoliko mesta nekom Rumunu (Nikoli, sinu Zarninom), u znak zahvalnosti što je ovaj 1330. godine pomogao njegovom ocu u bici protiv Aleksandra Basaraba kod Posade. Izgleda, međutim, da novopečeni vlasnik baš i nije bio čovek na dobrom glasu, pa možemo zaključiti, sudeći i prema dokumentu iz 1370. u kojem se on nalazi na spisku progonjenih zbog nekakvih nedela, da je posed ponovo prešao u ruke mađarskog kralja.
Usledila su vremena kada je imanje davano na uživanje raznim plemićima (jedan od njih je bio i Jan Jiskra, vođa čeških husita), pa je tako osamdesetih godina petnaestog veka bilo u vlasništvu braće Nikole i Jakova Banfijevih. Kao kralj Ugarske, Matija Korvin reši da imanje vrati u kraljevski posed, a plemiće koji ne htedoše da to prihvate morao je malo da „urazumi“. U vezi sa tim je pozvao 1487. dva Srbina, Stefana Jakšića (fenlačkog vlastelina) i Petra Dojčina (varadinskog bana). Ne zna se u kojem je mestu Banatske Crne Gore došlo do „ubeđivanja“ Banfijevih, ali od tada je Petrovo Selo ponovo postalo kraljevski posed.
Rekoh u naslovu da je ovaj svet mali, jer je, evo, naš odvažni Stefan Jakšić (pošto je svoju ćerku Anu dao za ruskog plemića, Vasilija Glinskog) postao pradeda jednog od najznamenitijih ruskih careva, Ivana IV Vasiljeviča. Namerno neću njegovom imenu dodati odrednicu Grozni, iako ga je tako cela Evropa zvala, posebno ona katolička, želeći da ga kao takvog i predstavi svetu! Na taj način su pokušali da ga opanjkaju, posebno zbog toga što nikako nije smatrao potrebno da, uz sva zalaganja Antonija Posevina (jezuitskog kaluđera poslanog od strane rimskog pape da Ruse prevede u katoličanstvo), promeni veru jednog naroda samo zato što je u zapadnom hrišćanstvu u tom šesnaestom veku došlo do velikih previranja i podela. (Valjalo bi ovde da se podsetimo da je sličnu sudbinu imao još jedan pravoslavni vladar, Vlad Cepeš, kojem je, pošto se zamerio nekim saskim trgovcima, „dodeljena“ titula vampira – Drakula!!!).
I tako je kći Stefana Jakšića, Ana, što bi se reklo iz Fenlaka, niz godina upravljala Rusijom i vaspitavala budućeg cara, dok joj unuk Ivan (majka mu je Jelena Glinska umrla kada mu je bilo osam godina, a otac Vasilije pet godina ranije) nije stasao da sam vlada. (Da možda priča bude zanimljivija, dodaćemo da je i baka sa očeve strane tog istog ruskog cara, Sofija Paleolog, takođe poreklom Srpkinja, jedan od poslednjih izdanaka loze Nemanjića).
I mnogo se toga tokom vekova nadogađalo i u ovom selu Banatske Crne Gore: prohujalo tursko doba, menjala se carstva, ali život je satkan iz malih stvari. Tačnije rečeno, iz onih malih stvari o kojima se tu i tamo ponešto zapisalo ili zapamtilo. Neki Marko Radojičin je, izgleda, napisao početkom dvadesetog veka tridesetak stranica o prošlosti Banatske Crne Gore. Ništa o njemu danas ne znamo. Ni ko je bio, ni odakle. I evo njegov nam praunuk valjda, Branislav Ilijin-Radojičin, stavlja na Fejsbuk slike koje je uradio dr Radivoj Simonović, onaj isti doktor koji je bio i prijatelj i lekar našeg Laze Kostića. Zanimao je doktora i život srpskog naroda u Austrougarskoj, te ga je to dovelo i do Petrovog Sela. Ostale su nam od njega dve fotografije: Pantelejmon Došen sa parohijanima i Litija u Petrovom Selu 1907.
