Zbog pogrešne ekonomske politike naših „reformatora“ i „eksperata“, nastupa vreme sveopšte besparice, sve su rasprodali, a za ono što je preostalo više nema pravog kupca, od obećanog boljeg života, građanima su ostali samo krediti koje će sve teže vraćati, upozorava u razgovoru za „Vesti“ prof. dr Jovan B. Dušanić, profesor na Beogradskoj poslovnoj školi.
• Da li je i koliko opasno da NBS nastavi da brani dinar iz deviznih rezervi?
– Da je kurs dinara realan, ne bi bio ni ugrožen, pa ga ne bi trebalo ni braniti. Mnogo je važnije pitanje zašto su nas naši „reformatori“ pogrešnom ekonomskom politikom doveli u ekonomski ćorsokak, a naročito da li nas isti ti ljudi iz tog ćorsokaka mogu da izvedu i povedu u toliko obećavani „bolji život“.
• Da li mogu?
– Problem je mnogo ozbiljniji, nego što to na prvi pogled izgleda. Do samo pre par meseci vladini ekonomski „eksperti“ i njihovi akademski ekonomisti stabilan kurs dinara isticali su kao svoje veliko „reformsko“ dostignuće poistovećujući to sa postignutom makroekonomskom stabilnošću, mada je poznato da ona podrazumeva, pre svega, nisku inflaciju i dinamičan privredni rast. Država koja to ostvaruje kao rezultat zdrave (jake) privrede ima i jaku nacionalnu valutu. Sa Srbijom to nije slučaj. Neodgovornom politikom NBS-a kurs dinara od 2000. godine održavan je na nerealnom nivou, a takva politika pogubna je za domaću privredu.
Računi stigli za naplatu
Temelji sadašnje krize postavljeni su na početku „ekspertske“ ekonomske tranzicije u Srbiji i godinama potom kada je novac koji je obilato priticao (od privatizacije i zaduživanja u inostranstvu) umesto u razvoj, usmeravan u potrošnju i stvarana iluzija „boljeg života“. Bećarski način života nije mogao večno da traje i računi su sada stigli na naplatu, a „eksperti“ pokušavaju da javnost uvere da su u svemu tome potpuno nevini. čak se nude ponovo kao spasioci. Moglo bi se reći da je svetska ekonomska kriza našim reformatorima stigla „u pravi čas“ jer će sve probleme srpske privrede opravdavati upravo ovom krizom.
• Možete li to da malo detaljnije objasnite?
– Kurs dinara, od kraja 2000. do kraja 2008. promenjen je za oko 30 odsto, a u istom periodu rast domaćih cena bio je desetorostruko veći. Ostavljajući po strani druge faktore (ne)konkurentnosti naše robe, ovakva politika precenjenog kursa dinara sa svoje strane „poskupljuje“ domaću robu na inostranom tržištu i destimuliše izvoz, a podstiče uvoz pošto strana roba postaje „jeftinija“.
• Tranziciju u Srbiji ste ocenili kao „bećarsku ekonomija“, pošto se država ponaša kao seoski bećar: rasprodaje očevinu, zadužuje se kod komšija i sve ostavlja u kafani…
– Godinama sam upozoravao da to ne može večno da traje, te da će računi za neodgovorno vođenje ekonomske politike, pre ili kasnije, stići na naplatu. Bilo je za očekivati da će uskoro sa završetkom privatizacije nestati i prilivi po ovom osnovu, a zbog prezaduženosti zemlje teško je bilo očekivati i značajnija zaduženja u inostranstvu i to će značiti kraj lagodnom bećarskom životu.
• I šta dalje?
– U situaciji kada dolazi do znatnog smanjenja deviznih priliva iz inostranstva neminovno je da se ne može održavati postojeći (precenjeni) kurs dinara i devalvacija je neizbežna. Istina taj trenutak se može još neko vreme odlagati (intervencijama iz deviznih rezervi, uzimanjem kredita kod MMF-a, prodajom Telekoma i slično) ali on pre ili kasnije dolazi.
• Vi ste na to upozoravali?
– Navodeći negativna iskustva drugih država koje su svoj bankarski sistem prepustile stranom kapitalu, pre osam godina sam upozoravao da bankarski sistem moramo zadržati u većinskom domaćem vlasništvu, te da banke u većinskom vlasništvu stranaca neće finansirati razvoj, proizvodnju, izvoz, modernizaciju privrede i otvaranje novih radnih mesta, nego će stanovništvu odobravati kredite po kamatnoj stopi koja je nekoliko puta – ne procenata – veća od proseka u EU.
Uništili domaće banke
Pored stabilnog kursa dinara, naši ekonomski „eksperti“ kao svoje najznačajnije dostignuće ističu stvaranje zdravog bankarskog sistema. Danas je jasno kakve su posledice dosadašnje politike kursa dinara, a uskoro ćemo se uveriti i u negativne posledice prepuštanja bankarskog sektora u ruke inostranog kapitala. Samo da podsetim da se u svim razvijenim zemljama Evrope najmanje 80 odsto kapitala vodećih banaka nalazi u domaćem vlasništvu, te da danas razvijene zemlje Evrope ulažu ogromna sredstva za oporavak svojih banaka, a naši „eksperti“ nisu ni pokušavali da oporave najveće srpske banke nego su sve učinili da ih što pre likvidiraju i „raskrče prostor“ za inostrane banke.
• I građani su požurili da se zaduže…
– Živeći godinama u oskudici, tržišno neiskusni građani su masovno uzimali izuzetno skupe kredite, naivno verujući da će dugoročno kurs dinara biti precenjen i zarade iskazane u evrima rasti i, u nedostatku domaće, uglavnom kupovali inostranu robu i tako stimulisali proizvodnju u zemljama iz kojih dolazi ta roba, ali i kapital. I tako kapital koji je unet u zemlju (kojim su stranci, kroz privatizaciju, postali vlasnici nad našim porodičnim srebrom) brzo se vraća tamo odakle je došao, bez značajnijih efekata na zaposlenost i privredni razvoj Srbije.
• To što nisu znali građani, znali su bankari?
– Strane banke su znale da je kurs dinara precenjen, a država i stanovništvo sve više zaduženi, pa su se pri odobravanju kredita građanima od neminovnog pada kursa dinara zaštitile deviznim klauzulama. Upravo je to jedan od razloga zbog čega je pitanje kursa dinara toliko aktuelno. Ukoliko dođe do značajnijeg smanjenja vrednosti dinara prezaduženi građani će, uz osetno smanjenje plata, po kreditima sa deviznom klauzulom imati i veliko povećanje dinarskih rata.
• Koliko je svetska kriza doprinela domaćem sunovratu, naši političari se pozivaju upravo na nju?
– Problemi sa kojima se sada suočila srpska privreda prouzrokovani su, pre svega, lošom ekonomskom politikom koja se u Srbiji vodi već godinama, a globalna ekonomska kriza samo je ubrzala neminovno suočavanje sa realnošću, raspršilo iluziju o stabilnosti kursa dinara i mogućnost večnog bećarskog načina života. Slikovito rečeno, nastupaju nerodne godine pa naš bećar, u vreme sveopšte besparice, teško može da se dodatno zadužuje kod komšija, a preostalu imovinu teško može da bilo kome proda („Jat“), pa i ako se nađe kupac za neki vredniji, preostali deo imovine (Telekom, EPS) to će morati da da za izuzetno male pare.
