Vidimo se na „Sidbanu“
Priznajem da me i danas, nakon više od deset godina života u Beču i relativno uspešno izvršenog procesa integracije na meni, put slučajno nanese na Južnu bečku železničku stanicu. (U daljem tekstu: Sidban) Slučaj se slučajno desi petkom popodne, baš u vreme kada polovni autobusi „Miletours-a“ , „Rajko-prevoza“ i samostalni prevoznici sa svojim „kombetima“, odmah kad skupe dovoljno putnika, kreću put, kako-nam-se beše-zvaše, domovine.
Sidban nije isto za Bečlije što i za nas, kako-se-beše-zvasmo, Jugoslovene. Za njih je to možda obična železnička stanica, ružnjikava, kakve već budu stanice po velikim gradovima. Za mnoge od nas je Sidban bio prvo što smo od Beča videli. Koliko nas je, umornih od puta i strepnje, pogleda zamagljenih od pokušaja da u neizvesnoj budućnosti nešto vidimo, stajalo na toj istoj stanici i čekalo da nas neko od rođaka (oni koji su bili pametni da ovde dodju pre nego što se desilo sve što se desilo) pokupi? Iz žagora mase izdvajali smo, ozareni, reči na našem, kako-se-beše-zvaše, jeziku, nepogrešivo prepoznavali „naše“ i pomišljali kako smo blize kući nego što jesmo.
Biće sve dobro, pomišljasmo utešeni.
Sa Sidbana smo odlazili pravo u raj zvani Soba-kujna-kabinet i WC odmah iza ćoška. Bez znanja jezika, bez posla, bez para…snađosmo se nekako, hvala Bogu. Sada mi dočekujemo rođake „od dole“ i pravimo se da ne primećujemo njihov strah od ogromnih pokretnih stepenica.
Sidban je postao naše sastajalište, mesto kome se povremeno, uglavnom petkom, vraćamo, čak i kada tog vikenda ne putujemo dole: da ispratimo autobuse za Požarevac, zlurado posmatramo kako iznervirani vozač pokušava da objasni nekoj babi kako nikako ne može da joj preveze viseće elemente za kuhinju, razmenimo novosti (ko se vratio, ko je ostao bez posla) i krajnje slobodno interpretiramo austrijske zakone : jednom sam slušala postarijeg Šapčanina kako žustro objašnjava okupljenoj publici da je moguće da se od Finanzamt-a dobije dečiji dodatak za roditelje koje žive dole.
Ljudi po šoferima šalju pakete, pare, stare bicikle, pisma, a dočekuju pakete sa domaćim sirom, korama za gibanicu i turšijom. Raspituju se kako je u selu, uče li deca ostavljena kod babe i dede, čežnjivo gledaju za autobusom koji se udaljava i mašu i onima koje ne poznaju lično. Mašu kući…
Vije nam se duša oko Sidbana, kao oko mesta zločina (tuđeg prema nama). Naši taksisti najčešće stoje na toj stanici, prevoznici svakome nude „prevoz do kućnoga praga“, slušajući ih, učini se čoveku da je Srbija na deset minuta odavde, a pre nekoliko godina je ceo Sidban bio izlepljen papirićima na kojima je pisalo: „Imam 55 g. i hauzmajstorski stan. U posedu sam austriskog državljanstva i 30 g. radim u istu firmu. Tražim vrednu i poštenu ženu.Ako neka oće neka u sledeći petak dođe na Sizbanu kod Gare na Štand. Radojković Milivoje.“
