Kad putnik namernik ode samo nekoliko kilometare od centra Medveđe, Lebana, Vlasotinca ili bilo koje varoši na jugu Srbije u planinski deo tih sredina susreće se, gotovo bez izuzetaka, sa istom slikom: desetine oronulih praznih domova, neobrađena zemlja, vidi zabrađene starce, a retko se čuje pesma i glas novorođenčeta!
Tužnu, sumornu priču čujemo u Medveđi, Vlasotincu, Crnoj Travi, Lebanu i drugde na siromašnm jugu Srbije.
– Iz našeg kraja se samo u poslednjih desetak godina u Italiju, u Vićencu, odselilo nekoliko hiljada ljudi. Pitanje je da li će se i kada vratiti – veli dr Mića Stanković, predsednik opštine Lebane i profesor na Niškom univerzitetu.
Odlazak s juga Srbije više nikoga ne iznenađuje. Prema nekim, istina nepotpunim podacima, koji su se u više navrata i raznim povodima čuli na sastancima u Regionalnoj privrednoj komori, iz Jablaničkog okruga se odselilo u druge delove Srbije najmanje 25.000 stanovnika, a van granica Republike oko 15.000 duša! Tako su čitava naselja postala – prazna!
Zatvoreno 500 kuća
Dobrosav Turović, publicista, rodom iz gornjojablaničke zabiti, na jugu Srbije, koji je zakoračio u osmu deceniju života, besedio mi je za kafanskim stolom da ove godine – a tako je decenijama – osamdeset odsto gornjojablaničkih livada nije pokošeno, a više od 500 domova je potpuno zatvoreno! Većina vlasnika koji žive daleko od rodnog kraja redovno plaćaju državi porez, ali ne kose livade!
U vlasotinačkom kraju ima i potpuno opustelih sela. U Kozilu živi 11, Bistrici 7, u Javorju 1 stanovnik, dok je Donja Bistrica bez žitelja. Kao najilustrativniji primer burnih seoba, posebno sa seoskog područja, godinama, pa i decenijama, navodi se Crna Trava. Ovde, u crnotravskom kraju, prema zvaničnim podacima, živi manje od 3.000 stanovnika. Posle Drugog svetskog rata bilo ih je sedam puta više! Kao i drugde, i ovde, u nekim selima više se ne čuje plač novorođenčeta, a starine, koje broje poslednje dane, prisećajući se nekog drugog vremena, jedino se druže na sahranama!
Za ilustraciju dramatične priče o seobama s juga Srbije dobar je primer i Predejane, nekadašnji opštinski centar, sada jedno od mesta leskovačke opštine. Petar S. Petrović, autor knjige „Predejane i okolina“, veli da se za kratko vreme, 1950. i 1951. godine, iz ovog kraja iselilo 350 domaćinstava sa oko 2.100 stanovnika. Tako je odlučila ondašnja vlast. NJihov put bila su mesta u Bačkoj i Banatu. To je bio i početak umiranja ovog živopisnog kraja u Grdeličkoj klisuri.
U vlasotinačkom selu Tegošnica nekada je bilo i nekoliko stotine đaka, a sada je njihov broj deset puta manji. Neka isturena odeljenja „centralne škole“ davno su zatvorena.
– To je naša realnost. Sve je više starijih, a sve manje dece. Tužna slika našeg nemara – kaže Dragan Stojanović, profesor srpskog jezika u osnovnoj školi u Tegošnici.
Vreme velikih promena u privredi, nestajanje čitavih fabrika, pored mnogo nevolja, donele su, kako se može čuti u pojedinim selima, radost! Radnici-polutani, oni koji su decenijama jednom nogom bili u fabrici, a drugom na njivi, sada su primorani da se vrate „prvoj ljubavi“. Nažalost, za mnoge planinske zabiti, bar kako sada stvari stoje, nema nade: niko se ne vraća, možda i zbog loših puteva, slabe struje i davno stečenih navika.
Selo Dejane bez devojaka
Na jugu Srbije ima, nažalost, mnogo zatvorenih seoskih škola. Kad nestane škole, nestaje i život – govore ovde s tugom meštani. Ima, dabome, i sela u kojima mladi, a neki su davno ušli u četvrti deceniju, ne mogu da se ožene jer – devojaka jednostavno nema! Takav je primer u Dejanu, u vlasotinačkoj opštini, gde čeka da stane na ludi kamen tridesetak momaka koji su davno zakoračili u treću, a neki i u četvrtu deceniju života, ali devojaka nema ni na vidiku!
Sumorna slika južnosrbijanskog svakodnevlja, čini se, najbolje se uočava u zabiti. Zapuštena su kućna dvorišta, a šljivici su obrasli u šikare i korov. Poslednjih godina vlasnici naherenih domova i zapuštenih imanja povremeno navraćaju u svoja sela, tek da ih mine tuga. Ima primera, i to je najtužniji deo priče, da mladi i njihova deca ne poznaju imanja, ni kuće u kojima su rođeni njihovi stariji! Što je još gore, nemaju ni želje da makar nakratko posete rodno ognjište svog oca ili majke i osete miris planine u kojoj život otkucava tužne akorde.
Zemljište Gornje Jablanice je uglavnom pod šumom i livadama. Samo, na primer, šume zauzimaju oko 5.000 hektara. U dalekoj prošlosti, Gornja Jablanica bila je stočarski kraj Srbije, a sada retko mogu da se vide stada na tužnim, zapuštenim pašnjacima!
Ta nepregledna, bolna slika nagoni na nova razmišljanja. Nije u čovečjoj prirodi da stalno bude zabrinut, ali u ovom slučaju nema mnogo razloga za opis dana u kome se može čuti mladalačka pesma. Neko se dosetio – vredi se nekada u samoći i toga setiti – da bi možda bilo najzgodnije napuštena imanja otkupiti, sačiniti državni fond, a onda ih ponuditi porodicama koje žele da žive u okruženju izvan magistrala i gradske vreve.
Slika zaturene Gornje Jablanice i nije neka novost, bar ne na jugu Srbije. Iskorakne li se samo nekoliko kilometara dalje od centra Vlasotinca, Lebana, Bojnika ili Crne Trave, eto dovoljno povoda da se besedi o ljudskoj usamljenosti, neprobolu i danu koji obeležavaju samo daleka sećanja, jer bi se bez njih, bez tih dalekih slika, prestalo da razmišlja o bilo kakvom smislu ljudske postojanosti.
U zaseocima nema ni struje
– Naša je namera da oživimo selo, da stvorimo uslove za razvoj seoskog turizma, ali nam je za to potrebna pomoć države – kaže Slobodan Drašković, predsednik opštine Medveđa.
Na jugu Srbije ovu priču svi političari pričaju. <đŽ>ele, kažu, da se stvari promene nabolje, ali se to dešava sporo. Do nekih sela, na primer, nije stigao ni put, a ima zaselaka u kojima se seljani druže s lampom!
Biti na jugu Srbije siromašan, star, usamljen znači istovremeno da si deo velike, tužne povorke koja sama sebi ne može ništa da pomogne. Kraj nije, ipak, u sumornim tonovima i opisu koji nagoni na novu tugu. Kraj mora istovremeno da bude početak promišljene akcije države koja bi neizostavno, „pod hitno“, morala da promeni odnos prema usamljenim, starim ljudima, napuštenim, nepokošenim livadama i zakatančenim kućama u planini.
