Hrišćanska religija, koje se brzo širila prema zapadnim granicama Rimskog Carstva, imala je u vreme Dioklecijana nekoliko apostola koji su mučeničkom smrću umrli u Singidunumu. Godine 361. osvojio ga je car Julijan Apostata, na svome pohodu preko Sirmijuma ( Sremske Mitrovice ) u Carigrad, a 366. zasedao je tamo koncil koji je pod uticajem biskupa Ursacija doneo nekoliko važnih zaključaka u korist arijevstva, mada je car Jovijan , rođen u Posavini (364), ostao veran papskoj crkvi. Kao i drugi mezijski gradovi, i Singidunum je za vreme najezde Huna bespoštedno opustošen. Razaranje su završili Goti, Sarmati i dačanski Gepidi. Istina, car Justinijan je ove poslednje razbio i rasterao, pa je stara tvrđava na Savi vaskrsla u novom sjaju; međutim , godine 582. ona je , kao i jači Sirmijum na levoj obali Save, pala pod vlast Avara i oporavila se tek kad su Prisk i Komenciol sa svojim ujedinjenim trupama pošli preko Viminacijuma u pohod na Dakiju i kaznili nemirne varvare (601).
Od toga doba se ime Singidunum više ne javlja; Srbi koji su u VII veku počeli da naseljavaju neprekidnim ratovima opustošene krajeve oko Save, dali su tvrđavi naziv „Beli grad“. Ovo novo ime u vizantijskim analima, u vreme Lava V Jermenina (813-820), javlja naizmenično kao Singidon i Alba graeca. Mađari su grad nazivali Nandor Fejervar (Ferdinandov beli grad), a Srbi u kasnije doba Beograd ili Beli Grad, a ovo poslednje ime, skraćeno u Belgrad ostalo je do današnjeg dana u upotrebi na Zapadu.
Pod Stefanom Urošem III (1321-1331) Beograd je izgleda, ponovo postao srpski. Izvesno je da je najmoćniji srpski vladar Dušan ( 1331-1355), pošto je odbio jedan napad ugarskog kralja Ludvika I, znatno proširio beogradska utvrđenja. Knez Lazar (1371-1389) boravio je tamo samo povremeno, a isto tako i njegov sin, koji ga je nasledio posle katastrofe na Kosovu, Stefan Lazrević (1389-1427). Beograd je bio poslednje čvrsto uporište za za koje je ovaj srpski knez – ustvari već slutanov vazal – pred prodiranjem Polumeseca vezivao svoje nade. On je ojačao tvrđavu u skladu s napretkom balistike, drugi bedem oko grada, sa četiri kule, snabdeo je topovima koje je oduzeo od Bosanaca kod Srebrenice 1426, i jednim jakim lancem razapetim između dve kule zatvorio dunavsku kulu, u koju je smestio dvadeset ratnih brodova. U donjoj tvrđavi nalazio se arsenal, u jednu utvrđenu kulu smestio je kneževsku riznicu, a u najjaču , Nebojšu, veliko zvono za uzbunu. Ovaj pobožni despot je ulepšao grad jednom stonom crkvom, bolnicom i drugim javnim zgradama, a građanima i dubrovačkim trgovcima odobrio je privilegije, koje su im olakšavale trgovinu. U to vreme je u Beogradu kao gost našao sklonište poslednji bugarski knez, Stražimir, koga je proterao Bajazit. Ovo je poslužilo srpskom vladaru kao upozorenje, pa je pokušao da se protiv slične sudbine, koliko je mogućno, osigura savezom sa Ugarskom, s kojim je zaključio pismeni ugovor u Tati za vreme posete budimskom dvoru.
Kad je 1427. umro Stefan Lazarević, koji je stalno bio u procepu između svojih obaveza iz pomenutog Stefanovog ugovora, a po drugima zbog toga što se nije osećao dovoljno jak da zadrži deo Podunavlja između Beograda i svoje smederevske prestonice, predao je taj deo sa Beogradom Ugarskoj u zamenu za neke oblasti na Tisi i Dunavu. Prema Carostavniku, jednom izvanrednom istrijskom izvoru za ono vreme, predaja Beograda je izvršena uz vidljive znake božanskog gneva i glasno negodovanje naroda, za vreme užasne vremenske nepogode. Kralj Žigmund je odmah pohitao prema dugo željenoj i konačno dobijenoj srpskoj tvrđavi i lično se angažovao u njenom pojačavanju. Prema najstarijim planovima Beograda, kule Stefanovog kružnog bedema, kao i one na spoljnoj liniji, koju su Ugri osigurali topovima, bile su izbrađene slično Brankovićevim na Smederevskoj tvrđavi, o kojoj govorimo u četvrtoj glavi ove knjige.
Ogorčen Brankovićevom dvostrukom igrom, slutan Murat je proterao srske posade iz Kruševca, Golupca i drugih utvrđenih gradova Žigmunda; đorđe je uzaludno tražio pomoć od njegovog naslednika Ladislava. Sledeće godine je izgubio svoju prestonicu, a 1440. je jedan turski talas ptotutnjao Moravskom dolinom i ustremio se na Beograd, koji j branio dubrovački Srbin Jovan Talovac. Tada je sultan Murat II prvi putopsedao dunavsku tvrđavu – koja je od tih događaja nazivana „bedem hrišćanstva“ – ali zahvaljujući hrabrosti ugarsko-srpske posade, snažanoj vatri njenih topova i blagovremenom otkriću podzemnih radova koje je bio započeo Ali-beg Avranasović, opsada se završila neuspehom. Predanje kaže da je jedan od turskih vojnih starešina, poturčenjak koji je u srcu ostao hrišćanin, poslao komadantu tvrđave plan napada pričvršćen na jednu strelu i tako omogućio i uništenje velikog dela opsadnika pri povlačenju.
Celih 167 godina je Polumesec iz Beograda slao svoje krvave vihore prema Zapadu. Pre nego što je tamo opet poboden krst, posetio ga je lekar Edvard Braun, koga je na istok poslao Londonsko medicinsko društvo. Njemu imamo da se zahvalimo za jedan zanimljiv prikaz Beograda pod staroturskom vladavinom. O zemlji i narodu Srbije Braun ima najlepše mišljenje. Kada bi ta zemlja bila samo u rukama hrišćana, ona bi nesumnjivo procvetala i postala čuvena; međutim, on rezignirano zaključuje da se, „kako po svemu izgleda, Beograd nikada više ne može osvojiti“. Vrhovi minareta na stotinu džamija koje je Beograd, prema Hadži-Kalfi, imao u DžVII veku, njegova raskošna kupatila i druge monumentalne građevine, sjaj sultanovog dvora (sulatana je Braun kasnije sreo u Larisi), i naročito vojno ustrojstvo Turskog Carstva toliko su inpresionirali engleskog putnika da uopšte nije mogao da zamisli neki napad na zemlje velikog gospodara. Naprotiv, on se plašio da će Polumesec, slično Rimu, potčiniti celu Evropu, pa čak i ceo svet.
SERBIA- Savremena administracija, Beograd
