Foto: Privatna arhiva
„I otišao sam na master studije, u Belgiju. Opet sam se vratio u Srbiju i tražio posao bezuspešno. Sećam se da sam aplicirao za posao u ministarstvu gde nisu hteli da prihvate kao dokaz o ispunjenom stažu, pismo preporuke pomoćnika ministra iz drugog ministarstva. To je bila poslednja kap za mene“, priseća se Stevan.
Kad je poslednji put otišao, znao je da se neće vratiti.
„Ne želim da živim na pola. Pola u inostranstvu, pola održavajući lažnu nadu da će u Srbiji biti mesta i za mene“, priča Stevan.
Kaže da često dolazi u Srbiju – u posetu. Već prilikom sletanja ga obuzme uzbuđenje.
„Znam da ovo zvuči kontradiktorno mojoj pređašnjoj izjavi o tome kako ne želim da se vratim, ali kontradiktornost je svojstvena svakom imigrantu. Čak je i prirodna. Ono uzbuđenje pri sletanju je prisutno jer – domovina. I jedna je majka. No, onda kako putujem ka jugu oduzmu me tuga i nemoć“, navodi Stevan.
Prema njegovim rečima, stvarnost u Srbiji je puna sudara, gotovo nasilnih, između preovlađujuće nepristojnosti i željene dostojanstvenosti.
„Ovde (ili tamo) vlada nekakva politika hleba i igara. Linija između podnošljive istine i nužne laži je tako tanka. Čini mi se da ljudi samo traže malo dostojanstva, umesto da ga osvoje i zadrže“, smatra Stevan.
Ističe da se približava svojim srednjim tridestim godinama, i posle dosta godina u Belgiji, zaista više ne vidi sebe u Srbiji više.
„No, nikada ne reci nikad. Možda će nova poletna mladost ili moja generacija, oni koji su ostali, napraviti nešto. Oni bi bili moji heroji. I želeo bih da pojasnim da stvarno nisam jedan od onih koji misli da je sve u inostranstvu mnogo bolje. Nije, to je laž. No, svako bira svoje životne prioritete i u skladu sa njima i mesto života. Tako i ja“, naglašava naš sagovornik.
Belgija mu je pružila stabilnost i meritokratiju. Sistem zasnovan na pravilima, koja su za sve ista. Naravno, uvek postoje izuzeci, ali oni nisu pravilo. Srbija mu je pružila sve: školovanje, porodicu, kulturološku i nacionalnu ukorenjenost, dodaje.
Na pitanje da li prati aktuelna dešavanja u Srbiji i kako na njih reaguje, Stevan potvrdno odgovara.
„Srbija se ne razlikuje previše po tom pitanju od drugih država jer ljudi žive u nekakvom svetu gde su istina i pristojnost skrenule levo kod Alburkerkija. A opet imam neke prijatelje koji su srećni i zadovoljni i po pravlilu su srećni i zadovoljni jer su osnovali porodice ili se bave poslom, koji im dozvoljava da žive u Srbiji fizički, ali da nisu u dodiru sa sistemom. Ima i onih koji se uspešno batrgaju i u sistemu. No, sve je to u Beogradu. Kad se krene na jug ili severm situacija postaje značajno lošija. Kao da Srbija živi dve stvarnosti“, navodi Stevan.
Prema njegovim rečima, Brisel i London su izrazito međunarodni gradovi. I od Srba ima mnogo egzotičnijih naroda, dodaje.
„Mnogo ljudi je posetilo Srbiju u poslednjih deset godina te imaju neku priču da podele. A ima i onih koji su pogledali dva dokumentarca na BBC-u ili pročitali dve knjige i veruju da razumeju Balkan, pa hoće da mi objasne šta to ne valja. To mi je postalo dosadno jer nikako da se pomerimo od opštih mesta“, objašnjava Stevan.
Na pitanje da li je sa Srbima koji žive u njegovoj okolini u boljim odnosima nego sa ostalim građanima, kaže – i tu i tamo.
„Imam mnogo prijatelja sa svih strana sveta, ali kulturološko razumevanje koje imam sa sunarodnicima je nezamenjivo“, priznaje.
Naš sagovornik kaže da u Belgiji radi na mnogo stvari – od onih dosadnih zahteva sa internet kolačiće, koje vidimo na bilo kom sajtu, do rada sa najvećim brendovima na izbegavanju štetnog sadržaja na internetu itd.
Nekad završi posao u 17.00, nekad u 20.00, ali uvek ima vremena za sport, šetnju u šumi, večeru ili piće sa prijateljima, odlazak na koncert (u normalnim vremenima).
„Nisam se odavno bavio birokratijom u Srbiji, ali u Belgiji je sve elektronski tako da sva uverenja i pečate, plaćanje poreza itd. mogu da obavim online, a kako bih se spojio na razne države službe, mogu da koristim jednu jedinu aplikaciju za proveru identiteta. Takođe, ovde postoji sistem za reciklažu i razvijena mreža biciklističkih staza širom cele zemlje. Ali, ono što se u Srbiji može, a u Belgiji ne, jeste otići u supermarket posle osam uveče ili nedeljom“, ističe Stevan.
Kao jedno od zanimljivih iskustava koje bi podelio sa našim ljudima, Stevan navodi da naši ljudi vole da komentarišu druge ljude u javnosti i to glasno, ne pretpostavljajući da će ih možda neko razumeti.
„Tako se i meni desilo da me je jedan mladi par zamolio da ih fotografišem usputno me nazivajući pogrdnim imenima. Fotografisao sam ih i dok sam im vraćao telefon sam im rekao: ‘Nadam se da vam se dopadaju.’ Na srpskom. Objasnio sam im da je to jako nepristojno. Pošto su pobeleli u licu, jesu se izvinili. I mislim da je to nešto što treba češće da radimo – demaskiramo prostakluk i vratimo dobro ime stidu“, zaključuje Stevan.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
