Briselski aerodrom je azilantska raskrsnica: odavde se svakodnevno tridesetak ljudi kojima je uskraćeno pravo na boravak vraća u zemlje iz kojih su došli. Uporedo, na njemu se danima, neki nedeljama, pa i mesecima, zadržavaju oni koji žele da uđu u ovu zemlju, ali im propisi ne otvaraju njena vrata.
Trenutno je u centru pažnje lokalnih organizacija za pomoć izbeglicama koje traže azil i drugim došljacima bez papira izvesni Skender Mustafa iz Preševa. On je već dva puta odbio da bude proteran. U Belgiju je došao novembra 2004. i zatražio azil kao „žrtva diskriminacije i nasilja“. Prvi put je odbijen januara 2005. i smešten u sabirni centar, a kad je ponovo odbijen, počeo je štrajk glađu.
Belgija je posebno je zaintrigirala međunarodno javno mnjenje oktobra 1999. godine kada je 74 Roma kolektivno vratila u rodnu Slovačku. Oglasili su se Amnesti internešenel i još neke organizacije za zaštitu ljudskih prava, dok je domaću javnost uznemirio „slučaj Samira“, nesrećna sudbina mlade Nigerijke koja je stradala prilikom deportacije „u prisustvu vlasti“.
Sa SCG – sporazumno
Jula 2002. SRJ i zemlje Beneluksa potpisale su u Beogradu sporazum o readmisiji. Otada se državljani SCG koji ilegalno borave u Belgiji proteruju pojedinačno. Iz Brisela se u Beograd vraća prosečno pet-šest osoba mesečno, privedenih bilo iz sabirnih centara, bilo iz zatvora u kojima su odležali kazne za razne vrste prekršaja.
Iz Luksemburga je mahom u grupama od 10 do 50, ponekad i posebnim avionima, u SCG vraćeno oko dve hiljade ljudi. Vlada ovog Velikog vojvodstva dala je opštinama u Crnoj Gori i Sandžaku u dva maha 21 milion evra kao pomoć za privredni razvoj područja iz kojih najvećim delom potiču vraćene osobe.
Ambasade SCG nemaju uvid u deportacije kosovskih Albanaca, jer Belgija i Luksemburg, kad su oni u pitanju, sarađuju direktno sa Unmikom.
Taj slučaj bio je povod da belgijski zakonodavci propišu detaljan postupak izgona stranaca uz policijsku intervenciju, pošto je prošle godine obnovljeno suđenje četvorici policajaca optuženih da su u tom slučaju primenili prekomernu silu. Oni su faktički ugušili Samiru Adamu, jer su joj na lice stavili jastuk da njeni protesti ne bi uznemiravali ostale putnike, odnosno da bi je „smirili pošto se opirala“. Novi propisi zato detaljno utvrđuju kako osoba koja se proteruje mora da bude vezana, koliko službenih lica treba da je prati, a uz to je na aerodromu Zaventem formirana specijalna policijska jedinica, obučena i opremljena za ovakve zadatke.
Pomenuto gorko iskustvo rezultiralo je činjenicom da se, pri prosečnom dnevnom „ekspedovanju“ tridesetak nepoželjnih stranaca sa prestoničkog aerodroma, sve češće odustaje od prisile. Oni koji se usprotive deportaciji vraćaju se u sabirne centre zatvorenog tipa da bi ih uverili da je bolje da odu milom, nego silom. Jer, po pravilu, stranci se izvode na put ka Zaventemu tek pošto su svi njihovi zahtevi da dobiju azil, i sve potonje žalbe, odbijeni, pa mora da im bude jasno da više nema pravnih mogućnosti da izdejstvuju odobrenje boravka u Belgiji.
Sabirni logori
Dele Ilonja, aktivista jedne od organizacija za prava stranaca, govori sve najgore o sabirnim centrima u kojima odbijeni azilanti čekaju ekstradiciju. On ih poredi sa logorima, zna se kakvim. U Belgiji ima šest takvih kampova, sa kapacitetom od ukupno 6oo mesta. LJudi su zbijeni u malim sobama, na drvenim krevetima na sprat, hrana je loša, drže se kao u zatvoru, a nisu učinili nikakav zločin. Pre deportacije drže ih u samicama, odvode na aerodrom, ne informišući ambasade njihovih zemalja, a one, uzgred, kao da i ne haju za svoje nesrećne državljane.
Malo ih je, međutim, koji se mire sa negativnim odgovorom Kancelarije za strance i Ministarstva inostranih poslova. Mnogo je više onih koji će pokušati da izdejstvuju promenu odluke koja je, po pravilu, konačna. Najčešće uz advokatsku pomoć, a sve češće i štrajkom glađu.
Svi stranci kojima nije odobren azil, odnosno osuđeni na proterivanje, privode se u sabirne centre, kroz koje prođe na hiljade ljudi godišnje. Za većinu to je pretposlednja stanica pre transporta na aerodrom Zaventem. Broj onih koji godišnje moraju da napuste Belgiju dostiže deset hiljada, od kojih oko 3.000 odlazi dobrovoljno. Najčešće destinacije su Poljska, Bugarska, Rumunija, Albanija i Slovačka, kuda se upućuje dve trećine deportovanih.
Iako je jasno da se o molbama za azil odlučuje od slučaja do slučaja, odnosno odluka se nikad ne odnosi na grupu, često se više pripadnika jedne nacionalnosti zatvara obično u nekoj crkvi – „sve do ispunjenja zahteva“. Prošle godine više od sto Avganistanaca provelo je skoro dva meseca u Crkvi svetog krsta, a ove godine slično je postupilo nekoliko desetina Kurda – sve u želji da privole vlasti da im odobre boravak.
Svi stranci kojima nije odobren azil, odnosno koji su osuđeni na proterivanje, privode se u sabirne centre, kroz koje prođe na hiljade ljudi godišnje.
Samo 10 odsto
Od rekordnih 17000 na početku ove decenije, broj zahteva za azil se sada spustio na manje od 12 hiljada godišnje. Ima, međutim, podosta ilegalaca koji i ne pokušavaju da legalizuju boravak. Takvi žive i rade „na crno“ i opstaju sve dok im se ne desi bliski susret s policijom. Vlasti pokušavaju da serijom novih propisa pojednostave i ubrzaju administrativnu proceduru za izdavanje boravišnih i radnih dozvola, ali je procenat onih koji uspevaju da ostvare takva prava zasad samo oko 10 odsto.
Za većinu to je pretposlednja stanica pre transporta na aerodrom Zaventem. Broj onih koji godišnje moraju da napuste Belgiju dostiže deset hiljada, od kojih oko tri hiljade odlazi dobrovoljno. Najčešće destinacije su Poljska, Bugarska, Rumunija, Albanija i Slovačka, kuda se upućuje dve trećine deportovanih.
Veliku otvorenost za izbeglice i imigrante tokom devedesetih Belgija sada plaća i znatnim brojem istinski nepoželjnih osoba, sitnih i krupnijih kriminalaca, pa i terorista. Zato je uobičajeno da takvi na Zaventemu mogu da očekuju samo na „povratnu kartu“.
