Nestašni duh i umetnički gen 28-godišnji Mateja Mijatović, apsolvent vajarstva, zarad poštovanja roditeljskih želja i tradicije, pokušao je sam da ukroti još pre desetak godina. Zato je upisao medicinu, pa veterinu, onda stomatologiju i gubio dane, ali i – samopouzdanje. Ništa ga od toga ga nije zanimalo. Ko zna dokle bi išlo tako, da se jednog dana nije toliko iznervirao, strčao u garažu porodične kuće u Aranđelovcu, zgrabio prvi čekić i počeo da „tuče“ beli kamen. Tako je nastala i prva Matejina skulptura, u međuvremenu se okrenuo vlastitim željama i 2000. upisao studije vajarstva u Karari kraj Pize.
Još samo zlato
– Za svoju dušu – seća se Mateja – pre dve godine napravio sam i nakit od mermera. Izložba je Italiji prošla odlično, posetioci su bili oduševljeni, ali ne i ja. Shvatio sam da bih nakit morao da oplemenim zlatom, a za to, nažalost, još nemam dovoljno novca.
Dve godine kasnije, kada je bio na trećoj godini u klasi prof. Pjera đorđija Balokija, vratio se u Srbiju, da oduži dug otadžbini. Tokom služenja vojnog roka u novosadskoj kasarni „Dr Rudolf Arčibald Rajs“, Mateja se nije odvajao od čekića i dleta, kad god je imao slobodnog vremena „izvlačio je dušu“ iz belog mermera. Pozdravljajući se sa oficirima nakon godine vojnog druženja, poklonio im je ikonu u mermeru, dvoglavog orla, koja od 2004. stoji na ulazu kasarne i ubraja se u jedinu takvu na evropskim prostorima, urađenu za poslednjih 1.000 godina.
Kad bude mlad i bogat
– Voleo bih da se jednog dana vratim i živim u Srbiji – priznaje Mateja, šeretski dodajući: – Jednog dana kad budem mlad i bogat, pa dovučem najbolji italijanski mermer iz Karare, možda i ostvarim svoju želju.
– Ikona dvoglavog orla, bio je znak zahvalnosti mojim nadređenima, ali i obaveza prema mojim precima, s očeve i majčine strane, koji su bili ratnici, solunci – veli ovaj mladi čovek, koji je ovih dana posetio Redakciju „Vesti“. – Bilo je to najmanje što sam mogao da uradim za njih, sebe i Srbiju, koja mi uvek nedostaje.
Matejina umetnička biografija puna je pohvala i zahvalnica koje su mu uputili evropski profesori umetnosti, a posebno mu je draga ona koju je dobio od Frančeska Kremonija i Pjera Balokija, koji mu zahvaljuju što se prvi nakon jednog milenijuma upustio u izradu ikona u mermeru, nazivajući ga „Mikelanđelom savremenog vajarstva“.
Mladi umetnik je za pet godina, od kako je vajarstvo smisao njegovog života, imao je petnaestak izložbi, po Italiji, Srbiji i drugim evropskim centrima, a krajem godine čekaju ga nova iskušenja, nastupi u NJujorku i Tokiju.
Nema ‘tice bez prasice
– Lepo je u Italiji, naročito u Milanu, gde sam poslednjih godinu dana, ali nedostaje mi naša domaća ljuta, pečenje – iskreno će Mateja. – Kad dođem kući, u Aranđelovac, navalim ko lud na kajmak, gibanicu, prasence. Ma, nema ‘tice bez prasice!
