STARIJA sestra dunavske košave, aristokratskih manira, hladnim dahom čisti naslage vremena Beogradskom ulicom u Parizu. Vešto rastvara kaput i traži ono malo, od hladnoće stegnutnog, srca u grudima. Kratka, gospodska ulica, zaklanja se od vetra podignutom arhitektonskom kragnom po vernoj osmanovskoj tradiciji i zakopčava gornje dugme na trotoaru kojim su produvale epohe.
Tek četiri kućna ulaza, između svake raskrsnice po jedan. Buržujska tišina. Gust drvored, skupi automobili i stotinak lakih dnevnih koraka. Vrh Ajfelove svete gvožđurije bode oči nebu. Tu je nadohvat prsta. I tri prsta, ispred ulične table, za one koji dođu u pohode komadu pariskog asfalta u čast prestonice Srbije.
Pred vratima na broju dva, zvonce pritiska Nuredin. Radnik na održavanju instalacije za grejanje, poreklom iz Alžira, zna gde je Jugoslavija. Živi severno, u mestu Serži Pontoaz. Tamo je Francuska. Ovde je mnogo stranaca. Ne govore francuski. I u Seržiju je mnogo stranaca, ali oni francuski, makar i s akcentom, znaju.
Za kućepaziteljku Kristin, koja u šlafroku otresito stupa na podni mozaik hola, Beograd je negde na istoku Evrope, a nalog za opravku grejanja u prvoj fioci levo.
VETAR dobija na silini. Prolaze Nuredinovi stranci. Ketrin iz Amerike, žuri sa slušalicama. Gazi njegovom ulicom, ali pojma ona nema o tome gde je Beograd. Melisa je iz Meksika, a njen Hugo, samo pas. Pariz je prelep grad. I ova ulica, kako god da se zvala. Hanter tek napunio osamnaestu, studira biznis na obližnjem američkom univerzitetu. Geografija nije njegov fah. Za Eliku iz Irana, Beograd je negde u severnoj Evropi gde, svejedno, nije bila, baš kao ni na Balkanu.
U pravu je Nuredin. Obavio je posao, prolazi svojim kamionetom i pritiska sirenu u znak pozdrava. Obilaze ga crna devojka s belim kerom, dama sa šeširom i kap iz depresivog neba.
Beogradska ulica je nešto u vezi s Prvim svetskim ratom i saveznicima. Ima mnogo sličnih ulica unaokolo, pouzdano zna Žerar koji je, s kišobranom, pred zgradom arhitekte Ašila Šampija iz 1911. godine, duboko zagazio u sedmu deceniju.
SVAKOGA dana, posle kratke šetnje, Beogradska ulica, kao i Žerar, izlazi na čuvena Marsova polja, da još malo protegne noge. Pred njom, čista poljana, gola zemlja, retki posejani preostali list, pregršt istorije. Biciklista vozi slalom između ogoljenih stabala, praznih klupa i važnih datuma. Neko opet šeta kuče.
Na drugom kraju pruža se ulica Grenel, u kojoj su se smestila brojna ministarstva. Kroje domaću i svetsku politiku, i pre vremena savezništva iz Prvog svetskog rata. Ko neće izokola, iz nje put do Spomenika o pravima čoveka i građanina, na početku Marsovih polja, vodi pravo kroz Beogradsku ulicu.
