23. jula 2001.
Ovde zaista voze „radikalno“. Sebe doživljavam kao prilicno „macistickog“ vozaca „dodža durango“, ali ja sam pocetnik u poredenju s ovim ljudima. Cini se da je najvažnije ne samo voziti kao da na putu nema nikog drugoga nego tako da, pogotovo kad se približavate kružnom toku, date gas do daske. Odatle verovatno potice narocito balkanska fraza „smrzavanja od straha“. Hocu reci, ako usporite – što vam se cini sasvim razumnim potezom – gotovi ste. Meni se, kao posmatracu koji je, naravno, bez ikakvih predrasuda, cini da u ovom prilicno šovinistickom društvu možete takvu vrstu vožnje pripisati samo muškarcima. Ali, ne biste bili u pravuo. Da bismo sacuvale snagu i živce za kupovinu, Filipa i ja, zajedno s njenom decom Edvardom i Katarinom, odlucile smo da u grad odemo taksijem. I otkrile smo verovatno jedinu ženu vozacicu taksija u Beogradu… Taksi uz grmljavinu vozi Knez Mihailovom, onom stranom ulice za koju sam do sada verovala da je predvidena za saobracaj u suprotnom smeru, pa smo se našle u punoj brzini na prilazu kružnom toku saobracaja na kojem se nalazi i semafor. Verovatno se pitate zbog cega bi se iko na to obzirao… Filipa vrišti ženi da stane i pokušava rukama da zaštiti decu, a ja prvi put ne mogu da izgovorim ni rec jer pokušavam da procenim hocu li, odupiruci se nogama o pod, spreciti da ne proletim kroz vetrobran ili cu samo doprineti tome da slomim obe noge. Toj ženi se mora priznati da ne postoji kolicina psovki koju mi Englezi možemo tako dobro da izgovorimo a koja bi mogla uticati na njenu koncentraciju – u tom trenutku cak i ostali vozaci trube, „ablenduju“ i vicu na nju dok ulece na kružni tok kroz crveno svetlo i sece put drugim vozilima. Izvukli smo se za dlaku i nastavljamo dalje. Takvo je ovde životno uzbudenje… A ona nas hladno iskrcava negde – nama više nije važno gde.
28. jula 2001.
Vikend nam je protekao u službenim zabavama. U nedelju uvece bili smo prvo s prijateljima Srbima u Klubu književnika, a odande smo otišli u klub „Reka“ u Zemunu. Tamo smo igrali uz muziku za koju sam iz pouzdanih izvora doznala da je slovenska (ruska) ciganska muzika. Meni zvuci orijentalno, pogotovo kad se uzme u obzir nacin na koji se uz nju igra. Ne svida mi se baš previše, ali me reakcija na nju fascinira – ljudi su igrali i kretali se kao da ih je preobrazila. Upitala sam Borisa, pilota JAT-a, zašto je svi tako vole. Njegov odgovor mi ne bi ništa znacio da nisam tri godine provela u Hrvatskoj. Rekao je: „Ne znam, ali je osecam ovde, u želucu“, i ja sam razumela šta je želeo da mi kaže.
8 avgusta 2001.
Vracamo se preko Tivta u vruci, vruci Beograd. Ipak, dobro je vratiti se, pokušati završiti radove na kuci i razmestiti ostatak renoviranog nameštaja, spašenog od poplave! Još me ceka puno posla u vrtu, što ukljucuje i staklenik u kojem se uzgajalo voce, povrce i cvece za ranije ambasadore, ali on je sada pust. Taj projekat cu ostaviti za jesen, a pošto uspevam da ubijem sve što je zeleno, trebace mi pomoc pravog strucnjaka. Iz Engleske su nam stigli posetioci koje vodimo u razgledanje pri temperaturi od 40 stepeni. Krajnje ludilo. Uvece, kad ponešto zahladni, vodimo ih na Skadarliju. To je pešacki deo grada pun trgovina, restorana, klubova, galerija i slicnih mesta. Odlazimo u ‘Tri šešira’, gde poslužuju tipican srpski roštilj – hrana je vrlo ukusna, a atmosferi doprinosi grupa pevaca-entuzijasta i dražesno melodicna oboa. Ulice su pune ljudi, a kraj nas sede porodice svih generacija – odrasli pevaju, tinejdžeri se dosaduju dok im je istovremeno neprijatno, a deca spavaju.
S obzirom na vremenske prilike i posebno vlagu, odlucili smo da preduzmemo nešto mnogo svrsishodnije – da pozovemo oko 35 ljudi na subotnju zabavu kraj bazena. Izgleda da je naš poziv dosta zbunio zvanice, pogotovo kada je trebalo da odluce šta da obuku – dok se meni to ne cini tolikim problemom. Vecina je prihvatila poziv – nesigurno i uz oprez. Naravno, osvanuo je oblacan i tmuran dan, pa sam odlucila, u slucaju kiše, da unesem suncobrane i plasticne stolove u trpezariju, cime sam stvorila pravu zbrku. Ponekad, nastojeci da bude ležeran i neslužben, covek postigne suprotan efekat!
Mrzim prve mesece boravka u novom gradu, u kojem još nisam stvorila „svoj krug ljudi“. Svesna sam da cu ga stvoriti, ali vreme do tad cini se beskrajno dugim. Vecinu ljudi to ne zabrinjava jer vode normalan život! Javicu vam kakvim su uspehom krunisana moja nastojanja oko priredivanja zabave kraj bazena – možda ce to biti prekretnica u odnosima, a možda i nece!
11. avgust 2001.
Što se tice vremenskih prilika za našu zabavu kraj bazena, cinilo se kao da smo prokleti, jer je subota osvanula potpuno siva i popodne je padala kiša bez prestanka. Ipak, odlucili smo da ne otkažemo zabavu, nego da je preselitmo unutra. Svi su došli u kratkim pantalonama i slicno obuceni te su stajali s kišobranima u rukama i izgledali kao da im je pomalo nelagodno pod kristalnim lusterima. Ali, nemojte nikad potceniti moc alkohola – uskoro smo svi seli da veceramo za male stolove i bilo je tako bucno da ste jedva mogli cuti sami sebe. Ovde u Beogradu pronalazimo svoje prijatelje iz Zagreba, kao što su Roland de Rosije, koji je službeno u OESS-u, a sad radi za Medunarodni crveni krst, Monektonovi (iz britanskog ambasade), pukovnik Sadler, takode iz ambasade u Zagrebu koji je sad naš novi ataše, i naravno naša sekretarica Ana, koja nas trpi vec trinćst godina. Lep je taj osecaj kontinuiteta – iako bi neko mogao reci da smo mafija! U grupu su se umešali i Elizabeta Karadordevic (potrparol OESS-a i bivši dopisnik Rojtersa) i Gordana Ristic, koja radi na programu „Brandomania“.
13. avgust 2001.
Moja prijateljica Sara (koja je došla iz Engleske) i ja pozvane smo na veceru „Kod Radeta“, blizu beogradskog groblja. Ne smem da zaboravim posete groblju – kad vidite nacin na koji ljudi odaju poštovanje svojim preminulima, možete mnogo nauciti o njihovoj zemlji. Prisecam se nezaboravnog i fascinantnog obilaska Mirogoja koji je Bilu i meni priredio Ivo Banic, to još nismo zaboravili. Naši domacini su Jovan i Jagoda, a restoran lici na neciji dnevni boravak, opremljen antikvarnim nameštajem s prelaza iznmedu dva veka. Veci deo ponude sastoji se od divljaci, ukljucujuci raznovrsne paštete. Pili smo izvrstan „šardone imporio“, koji cu pokušati da pronadem i poslužim u našem domu. Jovan je radio za Rojters kao ratni dopisnik iz Bosne, a nakon toga i za OHR. On je jedan od najzanimljivijih i najobrazovanijih ljudi koje sam ikad upoznala.
14. avgust 2001.
Bil je otputovao u Sjedinjene Države, pa sam odlucila da pokrenem nešto o cemu sam zapravo razmišljala još u Zagrebu, ali cega se nikad nisam prihvatila. Želela sam da osnujem klub gde bi se uz veceru okupljale samo žene i gde bih, bez protokola, mogla da upoznam zanimljive žene koje su strucnjaci u odredenim podrucjima ili koje su posebnog karaktera, kako bih saznala više o životu u Beogradu. Želela sam da organizujem osnovnu grupu od osam žena, od kojih bi najviše tri bile strankinje, ukljucujuci i mene, dok bi sve ostale bile „domace“, a svaki put bi jedna dovela gošcu, zavisno od teme o kojoj bismo želele da raspravljamo. Ukljucila sam dve mlade žene koje sam upoznala ranije: Gordanu, koja je izvršni direktor marketinga „Zeptera“ i koja vas može potpuno fascinirati u raspravi o medijima i televiziji, i drugu, takode Gordanu, autorku i urednicu programa „Brandomania“. Elizabeta i ja zainteresovane smo za saradnju s njom na nekim projektima koji ukljucuju cišcenje ovdašnje okoline. Ideja je da preko TV emisije ohrabrimo, a i nagradimo, grupe ljudi, na primer škole, sela, bolnice i slicno, koji na bilo koji nacin doprinose lepoti svoje okoline. Elizabeta i ja otišle bismo da pogledamo njihove projekte na jesen, a radile bismo i same na cišcenju Beograda – naravno, same bismo sebi dodelile nagradu! Bila je i Jelena Rapajic, vlasnica lepe zlatarske radnje smeštene u „Hajatu“. Ona nam je obecala pomoci u prikupljanju novca.
18. avgust 2001.
Okupljamo grupu da bismo otišli u „izvidanje“ restorana „Frans“, a zatim i u potragu za ciganskom muzikom. „Frans“ je poznat i, mada nije smešten na najlepšem mestu – nalazi se uz autoput – to je najelegantnije mesto koje sam ovde posetila. Hiljade malih belih svetiljki razbacanih posvuda i mnoštvo vode i zelenila. Uslužno osoblje i lepo poslužena hrana koja mi nije bila narocito „uzbudljiva“. Ali, ako žudite za uzbudenjima, klijentela vam ih može pružiti. Vožnja pokraj šminkerskih automobila u našem ulubljenom taksiju, a nakon toga posmatranje zrelih mladih žena u odeci s „markicama“ (zapravo, cinilo mi se kao da istovremeno nose sve etikete) pružili su više nego dovoljno uzbudenja muškarcima u našem društvu. Pošto smo mi žene osetile da smo dovoljno dugo proucavale klijentelu, otišle smo na reku u Zemun i, nakon duge potrage, našle mnogo brodova sa kojih se cula muzika, što je meni zvucalo pomalo egzoticno, a bila je glasna kao da su se medusobno takmicili. Prešli smo preko slomljenog pontona, a na drugoj strani docekao nas je tip sumnjivog izgleda koji nam je otvorio ulazna vrata i zatim ih zakljucao za nama. To me baš nije ispunilo velikim osecajnem sigurnosti. Posle sam, pošto je muzika bila užasna, shvatila da je to trebalo da posluži za sprecavanje gostiju da odu pre nego što dovoljno popiju. Zapravo, samo potpuno pijani i možete slušati takvu kakofoniju. Brod je bio pun krupnih Cigana i dosta se opasno naginjao cas na jednu, cas na drugu stranu, kako su oni išli od stola do stola. Veoma sam se bojala da bi se najkrupniji od njih, mašuci dvema velikim viljuškama i naginjuci se prema raznim damama, mogao svakog trenutka probiti do nas. Dok su nam bili okrenuti ledima, cela naša grupa je istovremeno krenula prema vratima. Ali, bila su zakljucana! Strašno neprijatno! I dok pocinjem da upoznajem srpski karakter, naš prijatelj Enes mi govori: „Nije važno, ovo je bilo stvarno grozno, ali to znaci da iduce nedelje treba da potražimo nešto bolje!“ Da ne poveruješ“!
