Izborom Ane Brnabić za predsednicu Vlade pojavio se tračak nade da je najzad na političkoj sceni Srbije neko ko je svoje iskustvo u poslovima dijaspore sticao na sopstvenoj koži, a ne po beogradskim kabinetima i evropskim šoping-turama.
Izneverena nada o saradnji: Miodrag Kreculj
Uprkos tome što, u maniru njenog prethodnika, u pristupom ekspozeu u Narodnoj Skupštini, nijednom rečju nije pomenula milionsko rasejanje, činilo se da sve može biti bolje posle javno upućenog poziva na saradnju:
„Svaki predlog, svaka ideja, svako konstruktivno rešenje će naići na otvorena vrata…“.
Ali, jedno su verbalna zalaganja, a drugo je stvarnost koja je i sada, kao i mnogo puta pre, već na prvom koraku izneverila probuđene nade o solidarnosti i saradnji, ističe za „Vesti“ Miodrag Kreculj, član Foruma srpske dijaspore iz Minhena.
Hladan tuš
Novinar i analitičar koji je četiri decenije zaokupljen proučavanjem najkompleksnijeg demografskog fenomena – srpske dijaspore, ističe da se prvi odazvao pozivu premijerke, ali je doživeo hladan tuš. Nije dobio čak ni odgovor na prijem elektronske pošte.
– Na podnesak predloga saradnje predsednici Brnabić upućen na zvaničnu mejl adresu Vlade, uprkos višemesečnih intervencija, njen kabinet se nije oglašavao niti našao za potrebno da potvrdi prijem mejla što je standard svake institucionalne korespondencije. Stiče se utisak da je predsednica kratkog pamćenja i ne seća se svojih reči ili je u pitanju običan birokratski javašluk. Ako saradnici u kabinetu sabotiraju rad svoje šefice u pitanju je pogrešna personalna selekcija, a dužni su da se povinuju Zakonu o opštem upravnom postupku! Član 61 jasno kaže: „Prijem podneska poslatog elektronskim putem potvrđuje se odmah, na isti način na koji je podnesak poslat“ – kaže Kreculj.
Smatrajući da „očigledno u kabinetu predsednice Vlade stvari izmiču kontroli i nisu onakve kakve bi trebalo da budu“, on ističe da „zato i ne čudi što je odnos države prema građanima u dijaspori na periferiji njenih interesa i što država ne poštuje zakone donete u Skupštini“.
Očuvanje jezika nasušna potreba
– Srbija ne prepoznaje i pogrešno tumači probleme dijaspore, ne posvećuje potrebnu pažnju procesu odnarođavanja sopstvenih građana zahvaćenih krizom identiteta i identifikacijom vrednostima kosmopolitizma i mondijalizma, zanemarivanja tradicije, porodice i patrijarhalnih odnosa na kojima se temelje društvo, država i nacija. Nove generacije razvijaju se zahvaćene ideologijom multikulturalizma što je u suprotnosti sa filozofijom srpskog kolektivnog identiteta utemeljenog na tradiciji pravoslavlja. Identitet se obogaćuje novim vrednostima i otvara se za različito, ali bez ćirilićnog pisma, govornog jezika, tradicije i vere identitet gubi svoje osobenosti – kaže Miodrag Kreculj.
– Mnogo puta pominjana Skupština dijaspore i Srba u regionu konstituisana ne po nečijem ćefu, već na osnovu Zakona o dijaspori i Srbima u regionu kao jedino predstavničko telo dijaspore, već tri godine ne funkcioniše. Ako neko prekorači dozvoljenu brzinu ili pogrešno parkira snosiće posledice, a evidentno, višegodišnje ignorisanje Zakona o dijaspori ne proizvodi nikakve posledice kao da se nije ni dogodilo – zaključuje Kreculj.
On podvlači i da pitanje dopunske nastave nije samo stvar opismenjavanja i učenja ćirilice, već je „problem mnogo kompleksniji i tiče se pre svega identiteta i odnarođavanja, samosvesti i istorijskog sećanja“.
Srbi „nestaju“ u Nemačkoj
– Posledice takvog stanja naročito su prisutne u Nemačkoj sa najbrojnijom dijasporom i zahuktalom „integracijom“, u stvari asimilacijom srpske dece. Proces integracije prirodna je posledica postojećih okolnosti u kojima žive prva i druga, sada već treća i četvrta generacija: poznavanje jezika sredine i potpuna socijalizacija bez potrebe da se veštački institucionalno podstiče nešto što se podrazumeva, ali Nemačka politika prema strancima rukovođena sopstvenim interesima upravo to čini. Nekada brojna srpska zajednica manja je za 300.000 građana i iz godine u godinu se osipa i formalno nestaje odricanjem od srpskog i uzimanjem nemačkog državnjanstva. Očigledno to nije povod za uzbunu i brigu srpske politike, Vlade i njene premijerke – podvlači naš sagovornik.
On ocenjuje da je premijerka Ana Brnabić zaokupljena prioritetnim zadatkom digitalizacije Srbije, privrednim rastom i makroekonomskim implikacijama i da prenebregava nacionalni demografski kolaps i kolokvijalno rečeno „odliv mozgova“.
– Predsednica je mlako onako usput pozvala mlade i obrazovane da se vrate u Srbiju, ali očigledno nije čitala „Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih“ u kojem stoji da 72 odsto nema poverenje u političare, da su razočarani i zabrinuti zbog nemogućnosti da se zaposle i bez nade da će biti bolje. A bez nade niko se ne vraća tamo odakle je otišao. Problemi rasejanja nisu (samo) sporadični i organizaciono-tehnički, naprotiv oni su suštinski i sistemski i zato je potrebno tražiti adekvatna trajna, funkcionalna sistemska rešenja sintezom dijasporskog iskustva i zakonske regulative u radnoj grupi formiranoj pri vladi identifikacijom i definicijom problema, gradacijom prioriteta, komunikacijom, konsultacijama i nužnim kompromisima – zaključuje Kreculj.
Političari nam oduzeli reč
– Ako se u najskorije vreme, nagoveštenom Deklaracijom ne preduzmu mere čuvanja jezika i jačanja identiteta, aktivne reintegracije, već u trećoj generaciji neće biti potrebni dopunska nastava i srpska udruženja kakvi-takvi čuvari tradicije i kulture. Deklaracija kao budući državni dokument logična je posledica nezadovoljavajućeg opšteg stanja kojom bi trebalo obuhvatiti realno rešive probleme Srba u zemljama okruženja, ali i dijaspore, nespornog izvora snage matične države. Simptomatično je da o budućoj Deklaraciji govore najviše političari dok se glas predstavnika onih kojih se ona najviše tiče, Srba u regionu i dijaspore, ne čuje – kaže Kreculj.
On ističe da je Vlada u odsustvu samokritičnosti i dubokom uverenju da je uvek i u svemu u pravu oduzela dijaspori i regionu mogućnost da daju svoj kritički i kreativni doprinos, a time ih lišila svake odgovornosti za posledice politizovane Deklaracije koja kako se po svemu čini neće ispuniti proklamovana očekivanja na štetu onih u čije će ime biti napisana.
