NAŠ ODGOVOR : REćI ISTINU PO SVAKU CENU.
Ako ne sagledamo uzroke propadanja, i ne preduzmemo prave mere, nestaćemo.
Frederic Douglas :’’ Kada jedna važna istina jednom izađe u svet, nema te sile na zemlji koja će je orobiti, ili joj odrediti granice , ili je poništiti. Ona će da se širi sve dok ne postane misao celog čovečanstva’’.
Reč ‘’lakirovka ‘’ je iz ruskog jezika ušla u druge jezike , u prenosnom značenju označava zamazivati istinu, to je predstavljanje društvene stvarnosti ne onakvom kakva jeste, nego po želji vlastodržaca. Zar boljševički lakireri nisu bili uzorni učenici ruskih careva, barem u nečemu , tih careva koje su oni duboko prezirali, a verno su kopirali famoznog ruskog kneza Grigorija Aleksandrović Potemkina, koji je po pustim stepama Južne Rusije dao sagraditi pored puta veštačka sela, sa seljacima, pastirima i stadima, samo da bi ruska carica Katarina II prolazeći tuda 1787 godine videla kako Rusija , pod njegovim ministrovanjem, cveta i napreduje.
Prethodna Jugoslavija je bila veran učenik boljševičkih profesora, dovoljno je je navesti jedan od bezbroj konkretnih primera ukrivanja stvarnosti: zloglasni CZ-Centralni zatvor u Beogradu, čuven po krajnje teškim uslovima života zatočenika, je bio povremeno obilažen od strane inspekcija Ministarstva pravde, pod čiju jurisdikciju potpada, uprava CZ-a bi u tim prilikama krečila u popravljala samo pojedine prostorije, sjaktavo lakirala nameštaj, što je prikazivala delegacijama, kuvari su spremali istinske đakonije, pojedini zaplašeni zatvorenici su na sva usta hvalili dobar odnos zatvorskih vlasti prema njima.
Dobro je poznato kakav je bio položaj socioloških istraživanja društva, kada se radilo o književnosti, obrazovnim programima, kulturi, sredstvima informisanja, pa sve do makro i mikro ekonomskih analiza, da bude tragikomičnije i fabričkih listova-nisu bili u funkciji istinitog prikazivanja stvarnosti, nego su hvalospevali dostignuća tadašnjih vlastodržaca, ili direktora samoupravnih preduzeća. Pored ukrivanja istine u zemlji, režimska propaganda će biti usmerena ka inostranstvu, sa ciljem: stvoriti lažni imidz Jugoslavije u svetu.
Prema profesoru Jovanu Marjanoviću:’’ Lakirovka je dakle jedna od tolikih lagarija o tome kako mase prihvataju sistem. Učinak ovog političkog anestetika je dvojak, on proizvodi stalno opadanje samokritičnosti vladajućih političkih faktora, na jednoj strani, i na drugoj, sukcesivno intenziviranje opšte bezobzirnosti i sve nemilosrdnijeg fizičkog terorisanja građana. Kao i svi drugi politićki anestetici, lakirovka je bila sredstvo kojim je prethodni jugoslovenski totalitarni politički sistem mogao da privremeno stvara klimu pogodnu za prikrivanje terora. Zato tom sistemu, na kraju, ipak nije ostalo ništa drugo sem da, neobuzdanom upotrebom prisile, primorava građane da mu se prilagođavaju.’’
Sloboda izražavanja može biti sputavana od netolerantnih pojedinaca i grupa, ili pak od strane vlada. Tako se vladarima pružala neograničena mogućnost, da svakoga onoga ko ne misli kao oni, kao njihova politička partija na vlasti, ili kao njihov neformalni klan, umesto da ga vide kao individuu koja izražava drugačija misljenja od njihovih partijskih stavova, mogu okvalifikovati kao „izdajnika domovine“,“stranog plaćenika“, u skladu sa načelom“L’ETAT C’EST MOI“ (DRZAVA-TO SAM JA“). I sa njim se surovo obračunavati javno, ili što je mnogo češće- tajno ( što je prevashodna tema ovoga spisa).
U bivšim socijalističkim državama Istočne Evrope, uključujući i SFR Jugoslaviju, i bivši SSSR , sve brojniji disidenti i borci za ljudska prava će sa najboljim namerama ukazivati na galopirajuću krizu, i na njene uzroke, predviđjajući sadašnji porazni ishod, oni su zahtevali da se propusti i greške otklone, spreči“lakirovka“, i dozvoli kritika negativnih pojava, da bi se tako društvo popravilo, i pronašlo skrivenu putanju izbavljenja iz galopirajuće razorne dekadencije.
Umesto da ih ispravno shvate, i njihova dobronamerna, i često konstruktivna mišljenja uzmu u obzir, vlastodršci su ih utamničavali, isterivali sa posla, izlagali ih, kao i njihove porodice svakojakim oblicima diskriminacije i represije. Komunistički moćnici su bili duboko ubeđjeni da su njihova ostvarenja izuzetna, i da je sistem izuzetno patriotski i pravičan, te su stoga bili skloni da one koji ih kritikuju, procenjuju kao zlonamerne, neprijatelje, izdajnike i strane plaćenike, ili jednostavno videći ih kao one koji žele da im otmu vlast.
Po njih neugodne istine će biti pretvarane u istinski tabu ( tabu je stvar, koja je skrivana, ne sme se kritički o njoj govoriti). Postoje i tabu ličnosti, koje su stavljene pod zabrane, bio im je blokiran pristup medijima, sprečeni da obznane lična viđenja, da publikuju knjige, da se bave naučnim radom, a mnogi su , kao i njihove porodice, padali pod udar žestoke represije.
Ako u jednoj zemlji caruje lakirovka , ako nema slobode govora i misli, posledično, vlast neće imati uvid u stvarno stanje, neće imati povratnu spregu, te stoga ne bi mogla napraviti dijagnozu problema i propusta, i predlog mera.
Današnja Srbija treba da izvuče pouke-zapala je u krizu jer nije bilo slobode govora, misli i izražavanja, a bez demokratije nema prosperiteta.
Ono što dobro znaju mnoga društva, kod nas se nažalost o tome još nije iole generalizovala šira svest. A to je, da što je veće prisustvo slobode izražavanja u samoj kulturi življenja, veće je i ostvarenje prosperiteta. Tako je presudila istorija, “bez slobode nema hleba“. Sloboda , uključujući pre svega slobodu izražavanja, je za našu psihološku i duhovnu prirodu, isto toliko važna , kao što su nam za biološku prirodu važni hrana i vazduh koji udišemo. Ako nema slobode , privreda stagnira, kultura propada, nauka se ne razvija dovoljno, opada životni standard, slabi ljudski duh. Nastaju beda , tenzije, ratovi, boleštine, cvetaju svakojake društvene patologije.
Mi to dobro znamo iz našeg iskustva.Bernštajn je njegovoj Deklaraciji o slobodama to tako jasno obrazložio.
Najveci mislioci i stvaraoci istorije – od Aristotela do Dzona Loka, od Tomasa Dzefersona do Adama Smita, Ludviga fon Misa, i Ajn Rand – shvatili su, borili se i slavili slobodu ljudskog izražavanja i razuma. Oni su shvatili da je racionalno ljudsko razmišljanje prigušeno onda kada su ljudi tlačeni i sprečeni da govore ono što misle, da nastaje mrak varvarstva. Ali, kada su ljudi slobodni da misle i delaju na osnovu onoga o čemu razmišljaju, kada je razum oslobođen, renesansa i prosvetiteljstvo su mogući.
Nije slučajno da su periodi najvećih ljudskih sloboda dali i najveća dostignuća. Od Zlatnog doba Stare Atine do italijanskog Preporoda, pa do tehnološkog i industrijskog prodora razvijenih država , oslobađanje ljudskog uma je vodilo veličanstvenim napredovanjima filozofije, umetnosti i nauke. Otkrijte tajnu u lepoti njegovih skulptura, crteža, i simfonija, vinite se u visine sa herojima njegovih romana, divite se njegovom filozofskm, naučnom i tehnološkom ostvarenju.
U poređenju sa periodom pre njegove pojave, za samo dva veka, sloboda izražavanja i demokratija su uticali da se poveća životni standard ljudi do nezamislivih visina u zemljama gde su te slobode bile upražnjavane. Danas se često zaboravlja da je Zapadna Evropa s’ kraja osamnaestog veka, stenjala pod jarmom feudalne aristokratije i bila u istom položaju kao sadašnje zemlje Trećeg sveta – iscrpljena glađu, epidemijama kuge, i neopisivim siromaštvom. Sloboda izražavanja i demokratija su u demokratskim zemljama stvorile neizmerno bogatstvo, do tada neviđeno u istoriji čovečanstva; omogućile su stotinama miliona ljudi da danas žive bolje nego svi kraljevi u prošlosti. Koje su to osnove koje objašnjavaju da su najveći ljudski izumi i umetnička dela stvorena upravo u vreme procvata slobode misli i izražavanja? To su njegova materijalna dostignuća i duhovni pomaci – parna mašina, bioskop, telegraf, telefon, električna svetlost, roman, automobil, simfonija, avion, radio, televizija, lični kompjuter, Internet, i bezbrojna lekovita sredstva.
Najjednostavniji odgovor je: sloboda. Šta zapravo stvara ovakav začuđujući uspeh slobode i demokratije?
Kada su ljudi slobodni da se izraze, u težnji da ostvare svoj lični interes, kada su slobodni da koriste svoj razum u potrazi za boljim životom, oni su čudesno produktivni. Politička i ekonomska sloboda oslobađa njihove umove i stimuliše najambicioznije ljude da grade, inoviraju, stvaraju nove izume i da na taj način unapređuju blagostanje i sreću svih ljudi. Međutim, mozak ne može da funkcioniše pod prisilom. Prisila guši stvaralaštvo. Um ne može biti lišen slobode. Slobodna društva cvetaju zato što je to jedini sistem slobode duha, slobodnih ljudi i slobodnih tržišta.
Što je manje slobode misli i govora, to je više bede . Međutim, u onim zemljama gde nema slobode govora -pretvaraju svoje građane u roblje koji žive i opstaju izloženi nezamislivim, nehumanim uslovima života.
Srbija takođe ima pravo da izvuče pouku i da uživa blagodeti svetske civilizacije, jer smo i mi tome doprineli. Da napomenem samo Nikolu Teslu. A ne da živimo kao današnje siromašne afričke države. Kakva slučajnost, kada su se zbila surova domoradačka samoistrebljenja u Ruandi i Burundi, uporedo sa tim je se prosula krv na Balkanu.
Umesto da doživi preporod, da omogući većini da uživa blagodeti savremene civilizacije,
da stvori radna mesta, ustoliči pravično sudstvo i zaštitu policije, garanciju lilčne bezbednosti i
imovinske sigurnosti, pravo na život bez straha i bede, pravo građana da slobodno
misle, govore i delaju, današnja Srbija je snemoćala, savila se skoro do zemlje pod
naletima svakojakih kabadihija prekršioca zakona.Položaj današnje Srbije je izuzetno
težak, kao retko kada u našoj istoriji. Stavljena je neosnovano na optuženičku klupu kao
glavni vinovnik za sve što se dešavalo u poslednjim ratovima na ovim prostorima. Vodeće sile međunarodne zajednice žele nasilno i protivno međunarodnom pravu, da proglase nezavisnu državu Kosovo i Metohiju. Već više od dve decenije Srbija je izložena diktatu ucenama, izolaciji, svakojakm sankcijama. Jugoslavija je bila država koja je svojim primerom oličavale evropske vrednosti,
a Srbija je danas od te iste Evrope zakulisanim igrama onemogućavana da se priključi EU,
uz izmišljanje nepostojećih opravdanja za ovu ekskomunikaciju. Valjda i mi imamo pravo da odlučujemo o svojoj državi, a ne samo svetski moćnici. Današnja Srbija je poprište svakojakih nesputanih delovanja koja imaju za cilj da u zemlji pojačavaju dezintegrativne
procese sa namerom da iz matice izdvoje Vojvodinu, Rašku oblast i jug Srbije.
Većina građana današnje Srbije živi u bedi , bez sredstava za preživljavanje, lečenje, školovanje dece.Građanima su često od strane mafijaških huligana ugroženi lična bezbednost i imovinska sigurnost, neretko izostaje adekvatna zaštita policije i sudstva. Svedoci smo urušavanja vitalnih sistema vojske, policije, pravosuđa, medicine, i dr. Na svakom koraku bujaju pošasti, omladina se rastače, odliv mozgova, nestaju porodice, cvetaju droga, alkoholizam, nasilje, otimačine, bela kuga hara Srbijom.Posebno zabrinjava katastrofalno stanje zdravlja većine građana, izostaju medicinska nega i zaštita. Pogledajte oko sebe, Srbija je oblepljena čitulajama, videćete boleštine, udese, saobraćajne nesreće, nejasne smrtne ishode, svakojake tragedije.
Ne zanosimo se, nacija ubrzano umire, ako se ovako nastavi Srbi će za par decenija biti manjina u svojoj zemlji.
Ruski pisac i filozof s’ kraja 19 i početka 20 veka Marlinski, je opisujući ondašnju feudalnu Rusiju upirao prstom na slobodoumne intelektualce, prosvećene i obrazovane pojedince, i ne samo njih, koji su zbog toga bili smetnja carističkom poretku. On ih je predstavio kao nikome potrebne, suvisne ljude ( lisnije ljudi). Zar to ne potseća na današnju Srbiju? Samo su sada u Srbiji izgleda suvišni ne samo umni ljudi, nego skoro da je to većina.
Otkud i zašto ovakvo stanje u Srbiji?
Nadali smo se da će monopol, održavan krađom izbora i nakon raspada SFRJ, biti zbrisan konačno u naletu naroda 5.oktobra 2000 godine. Neki su se nadali tome potpuno, i definitivno. Do toga nije došlo, jer će se u Srbiji teško moći dogoditi stvarne i radikalne promene, sve dokle god isti ljudi budu vlasnici velikih medijskih lanaca, privrednih preduzeća, kompanija, vlasnici kapitala, dokle god mogu uticati na kadrovsku politiku, na živote podanika. Njima nije u interesu da Srbija bude zakonodavno uređena zemlja. Zakoni bi ih samo ograničavali.
Ako se odustalo od lustracije, od retroaktivnog naplaćivanja poreza, od kažnjavanja onih koji su stekli bogatstvo nezakonito, onda se bar moraju doneti zakoni koje će ti isti ljudi u budućem vremenu morati da poštuju. Ako toga ne bude, a nije bilo, onda je više nego očigledno da će kriminal i korupcija nastaviti ne samo da uništavaju političke ideale, nego i da još žešće razaraju ionako već trošne političke institucije.
Dakle, nazire se iz ovih redova ko je kriv za ovakvo stanje?
Pređimo na suštinsku odrednicu. Tajkuni su nedovoljno poznat pojam u Srbiji, zna se ponešto, a u nauci važi načelo BOLJE JE NE ZNATI NIŠTA, NEGO SAMO DELIMIčNO. To je kao mali vidljivi delić ledenog brega, ne zna se koliki je onaj deo pod vodom, a on je ogroman. Niti se znaju struje koje ga guraju. O tome se u Srbiji još manje zna. Srbija je obavijena gustom maglom konfuzije u loših procena. U mutnom se lovi!
Tako je Mlađan Dinkić, ministar finansija, izjavio nedavno da „Srbijom upravljaju centri moći koji su izvan Vlade i stranaka“. “Desetak najbogatijih porodica drži sve konce vlasti u Srbiji“- kaže dr.Stjepan Gredelj, član Saveta za borbu protiv korupcije. ‘’Bilo da su šverceri, nekadašnji bliski prijatelji porodice Milošević ili obični direktori nekadašnjih socijalističkih gigantskih firmi, tajkuni su ti koji danas kupuju u Srbiji sve što je iole vredno. Tajkuni vladaju svim i svačim iz senke“. Oni su gospodari ljudskih sudbina, bez njihovog znanja. Javna je tajna da kroz gotovo sve stranke u Srbiji cirkuliše taj isti novac sumnjivog porekla, jer tajkuni mnogo ne biraju. Bitno je da svoje kadrove, iz sopstvenih kompanija, transportuju u državne institucije, i to banke, ministarstva, vladu, Skupštinu, policiju, carinu, ili da postanu lični sponzori političkih funkcionera. Tako naša zemlja dobija obrise južnoameričke države, jer klanovi bogatih porodica upravljaju sistemom i vlasništvom, svim i svačim u državi“.. “ Broj tajkuna u Srbiji je dovoljno moćan da drži sve konce vlasti u svojim rukama, služeći se tzv. zarobljavanjem države, a i donošenjem ili sprečavanjem donošenja zakona, a sve u skladu sa sopstvenim interesima. Oni koji su najbogatiji finansiraju više stranaka istovremeno, neki kupuju stranku u celini, a neki su, pak, sponzori pojedinih političara. Srbijom suvereno vladaju oni, a ne zvanična država“ – kazao nam je sociolog Jovo Bakić.
Otkud tajkuni u Srbiji?
Da potsetim, januara 1977 godine 230 eminentnih čehoslovačkih intelektualaca uključujući i kasnijeg predsednika češke Vaclava Havela, je obznanila Povelju 77 o stanju u čehoslovačkoj, koja je postala svetski poznata. Ova Povelja je odigrala vrlo značajnu ulogu u pobedi demokratije u Istočnoj Evropi. U ovoj Povelji se doslovce kaže: Masovna kršenja ljudskih prava i zakona omogućava društveno-politički sistem u kome sve nacionalne institucije i organizacije podležu političkim direktivama i odlukama koje dolaze iz moćničkih centara nepoznatih javnosti i građanima. Ustav i zakoni, ne regulišu sadržinu i primenu ovih direktiva i odluka, obično su davane usmeno, njihova sadržina je nepoznata javnosti, koja ih ne može ni saznati ni proveriti, niti uticati na njih; nalogodavci su odgovorni jedino njima samima i njihovim sopstvenim hijerahijama ; ovi centri moći imaju odlučni uticaj na donošenje odluke izvršnih organa vlasti, vlade, pravosuđa, policije, vojske, preduzeća, socijalnih ustanova, obrazovanja, ministarstva, zdravstva, zapošljavanja, obrazovanja, itd. Kada pojedinci i organizacije interpretirajući njihova prava dođu u konflikt sa takvim direktivama, ne mogu dobiti nikakvu zaštitu od bilo koga nadležnog legalnog organa.
Isto ovako je bilo i u prethodnoj Jugoslaviji, ali uprkos formalne pobede demokratije, uprkos što nova demokratska, patriotska i ekspertska vlast ulaže iskrene i velike napore, nije došlo do značajnijih poboljšanja u Srbiji, jer nema, kao što rekoh, diskontinuiteta. Oni kriminalizovani segmenti ( neformalni centri moći) koji su kao i u čSR ranije kršili ljudska prava u SFRJ, zaobilazeći zakon, su se snažno konsolidovani u Srbiji u novim uslovima, a tako je i u okruženju, nedovoljno sprečeni od još od njih zaziruće neočvrsle zvanične vlasti, nastavljaju da budu kao i ranije država u državi. Ojačali decenijama, umesto da budu kažnjeni za kataklizmu koju su proizveli, su nagrađeni ( po principu latino amerikanizacije) neizmernim bogatstvom. Žele da ovekoveče svoju vlast, svoje neizmerne privilegije, da oplođuju svoj enormni imetak, da budu novi bogataši-milioneri, neki i milijarderi, svemoćni gospodari. Jednostavno , žele da bude večito sve isto kao što je bilo ranije.
A čim neko spolja ovde podržava one koji latino amerikanizuju Srbiju, taj ima svoje debele razloge za tako nešto ( o čemu ću se malo kasnije izjasniti).
Ono što se danas dešava u Srbiji je krajnje nemoralno, na delu je monstruozan projekat zloupotrebe i prevare celog jednog naroda, i vlasti, jer je skoro potpuna vlast nad sudbinama naroda, data u ruke nedoraslim , onima kojima nikad to ne bi trebalo dati. A narod i ne zna šta se dešava, zašto, ko, kako. U ovom mutljagu u kome svi danas plivamo, nije lako videti dalje od nosa, ne samo onoj većini koja nema vremena ni stručnosti da se bavi produbljenijim analizama društva- lutaju i zvaničnici.
Najžalosnije je da je zatajila naša nauka koja je upravo najpozvanija da sve ovo razjasni.
Današnja tajkunska -mafijaška vlast je još više razradila prethodne samoupravne mućke. Obogaćena decenijskim iskustvom, ohrabrena moćnom spoljnom podrškom, se zakamuflirala u dubokoj ilegali, postala nevidljiva i nedokučiva kao natovski avioni 1999 godine, ama modernizovala se , sve čini ‘’en distance’’, drži sve konce u svojim rukama, ne kontrolišući samo političke stranke i zvanične institucije, nego sada ispoljava želju da postane skriveni kontrolor, tajni svemoćni nadzornik, apsolutni gospodar, sve do intimnih sudbina i života obespomoćenih i neupučenih pojedinaca.
Nadovezujem se na prethodno obavešetenje o grupi čeških disidenata Vaclava Havela koja je obznanila 1977 godine Povelju 77 , na ovom mestu ovoga spisa želim da se još pozabavim tom zaklonjenom, sofistikovanom stranom tajkunske društvene kontrole. Orvel na ovim prostorima odavno ima status počasnog podstanara.
Ovo nije naučna fantastika, ovo su nažalost tragične činjenice. Neko je ubijen u saobraćajnoj nesreći- kažu „tehnički udes“. Ili vatrenim oružjem, premlaćen na ulici, decu tiranišu nahuškani gangovi, naručene provale u stanove -„dela nepoznatih kriminalaca“. Neko biva smešten u zatvor- počinio je (nepostojeće) krivično delo; ili u psihijatrijsku bolnicu-“da se leči; ko kritikuje nekog tajkuna-najmanje što mu se može desiti je da bude kažnjen za uvredu, a može da izgubi glavu u nejasnim okolnostima; sudije sude po direktivi-sve je po zakonu; isteraju sa radnog mesta- ‘neradnik“; privatizuju za bagatelu-„sve je legalno; opstruiraju nečije zaposlenje- „vlada nezaposlenost“; deca loše uče u školi-“ lenja“. Nadzor stanova-“bulažnjenja šalabajzera i paranoičara. Kontrola telekomunikacije , mnogi i ne haju što ih prisluškuju, ali im je najgore to sto im mogu pojedine pozive zaustaviti, (zauzeto, niko se ne javlja, šuštanja, itd), blokirati faks, ili internet poruke, naduvati telefonski račun, pokrasti vreme u mobilnom, u kompjuterskom sistemu neke ustanove tajno upisati pogrešne podatke, (porez, visina komunalija, dažbina, penzije, itd. ). Ne preterujemo, mi to znamo pouzdano, decenijska razrađenja mašinerija opstaje -ponekad sve do kućnih nastojnika koji mogu tajno kontrolisati električne uređaje, telefonske table; ili su istinski kalauzaši. Tu su i konobari, laboranti, nismo blebetala , znamo dobro šta govorimo- čak i ulični zavodnici! Posebnu pažnju zaslužuju zloupotrebe sa zdravljem građana, jer za to zaduzenim infrastrukturama tajkuna stoje na raspolaganju lekari, tehnologije, procedure ( bezbrojne su žalbe na zloupotrebe sa zdravljem pojedinaca, tajkuni se ne libe da napadnu i najviđenije intelektualce, npr. profesor Pravnog fakulteta dr. Marko Mladenović, jedan od najumnijih živih Srba koji se bori protiv biološkog istrebljenja nacije, kaže otvoreno da mu zbog toga uništavaju zdravlje, pokojni akademik Nikola Milosević je slično ustvrdio). Aktuelna je tema o psihijatrima ludacima i pacijentima mudracima. Mogu nečije dete kada je van kuće gurati u drogu, homoseksualcima, maloletnicu u nedoličan život, prate supružnike, obesni parabezbednjaci cak žele da podešavaju porodične, ili intimne odnose ljudi po njihovoj želji.
Želim ovim objašnjenjima da obznanim prevaru širokih razmera, kobnih posledica: kako tajkunska mafijaška vlast sprovodi efikasnu represiju, a u isto vreme je ukriva. VIDE SE ŽRTVE A NE VIDE SE DŽELATI. ( Komunisti su zagovarali tezu da su oni zaslužni, pobednici, vrsta nadljudi, a da narod koji je neuk i podanički, slugeranjski, zaslužuje bič i mamuze, jer ako mu se da prst tražiće celu ruku-u kakvoj su zabludi bili vidimo danas, stvarnost je obratna).
Srbija se uznemirila duboko, predoseća elementarnu kataklizmu, drhti sleđena strahom kao stanovnici urođeničkih koliba kada se po trščanim trošnim krovovima šeta krvožedni tigar, od koga se ne mogu nikako zaštititi.. Obespomoćeni građani , mirno stado u noći beznađa, okruženi krvoločnim urlicima razjarenih vukova, očekuju svetlost sa dalekih zvezda, ne znaju šta se dešava, niti umeju da se brane . Nema prave svesti o zaveri, nema otpora. Vlada preplašena ćuti.
Zaslepljene olako stečenim enormnim bogatstvom, mafijaške strukture ne shvataju da ovako čineći slabe Srbiju, da ih neko upravo podržava upravo zbog te činjenice . Jaki tajkuni, slaba Srbija. Posledica: Srbi su jedan od najstarijih i najbolesnijih naroda na svetu, nemoćni gube teritorije, nedovoljno vitalni da privređuju, da se rasplođavaju, mogli bi za par decenija biti manjina u Srbiji.
Zar mafijaši ne vide da njihovo raubovanje Srbije ruši ovu državu i narod? Da li se oni zapitaju ponekad da li ih neko u toj saboterskoj ulozi podržava? I zašto? Mnogi od njih su duboko ubeđeni da su pobrali svjom preduzetničkom snalažljivosću u tranziciji simpatije celog sveta. Kakva naivnost! Kakva autističnost? Kao da svet ne prozire u to ko su oni? Oni su se obogatili pljačkom i otimačinom, to svi mi znamo, a to nema nikakve blage veze sa njihovom ličnom sposobnošću. Da budem otvoren, nasuprot tome, oni su grobari srpske privrede i Srbije, i njenih građana.?
Dakle, jedna suština današnje srpske tragedije je kobni četvorougao : 1.mafijaši bogataši- 2.koji slabe Srbije- 3.spoljna podrška- 4.da tako slaba Srbija bude rasparčana. Druga suština je da je to prefarban, lakiran prostor, STROGO ZABRANJENO, gurnut u stranu, pretvoren u tabu, sve se čini da ga pažnja medija, javnosti, nauke, zaobiđe.
Sve dok je ovako, onaj ko se bori za uređenu demokratsku državu, za istinu i protiv lakiranja, biće svim sredstvima uklanjan iz javnosti, onemogućavan da ostvari bilo kakav uticaj na javnost, iako je formalno uklonjen bivši sistem totalitarizma. Pa to valjda znamo još od Aristotela. On je opominjao na manu demokratije u kojoj kleptokratska oligarhija može lako da skrajne mudre i odvažne ljude.
Dolazimo sada na presudnu tragičnu ulogu lakirovke. U ovoj sferi se u Srbiji danas sprovodi najbezočnija mućka, svako ko zaobilazi ovaj kobni četvorougao je upregnut u demonske kočije koje vuku Srbiju u pogrešnom pravcu, ne ka istini, nego što dalje od nje, na bespuće, u ambis. A opisani moćnici sve čine da zmija ukriva noge u beskonačnost. Znajmo, oni su vrlo moćni, imaju vrlo snažnu spoljnu podršku, u tome uspevaju.
Srbija je država u dezorganizaciji-to bi danas da oživi zaključio Platon.
On kaže da je država nužnost na koju su ljudi primorani da bi ostvarili mnogobrojne potrebe. Da bi država ostvarila svoju ulogu, ona mora biti organizovana na najbolji način, a to znači da bude dobro izvršena podela rada. Po tom principu on deli i društvo na staleže: prvi stalež su upravljači. To su mudraci, filozofi, njihova glavna osobina je mudrost. Oni upravljaju društvom. Drugi stalež su čuvari. To su ratnici i njihova glavna osobina je snaga hrabrost. Oni brane državu i štite zakon. Treći stalež su radnici. Oni osiguravaju materijalne potrebe društva, a njihove osobine su poslušnost i radinost.
Kako se naša današnja država može videti u svetlu Platonove filozofije, kako je ona organizovana, ko njome vlada, na koji način? Ko su danas upravljači u Srbiji? Imamo zvaničnu, formalnu vlast, ali smo svesni i neformalne vlasti o kojoj se ovde upravo govori. Očigledno je da su u mnogim segmentima prisutni suprotni interesi ove dve vlasti. Da mudrost treba da bude osobina vlasti, to se može pripisati u jačoj meri zvaničnom poretku, ali da li je mudro nezakonito masovno otudjivati tuđu movinu što čine oni drugi, tajkuni? Stalež čuvara u osiromašenoj i oslabljenoj, sa svih strana osmatračnicama okruženoj Srbiji , gde je vojska jedno vreme takoreći odumirala, gde policija i sudstvo pokušavaju da se uzdignu iz posrnuća, nije ono što je nekad bio. Danas ovde diplomatija odnosi primat nad snagom armada. A kada se radi o radnicima, mnoga preduzeća su u tranzicionoj paralizi, oni su izloženi neretko nesputanoj eksploataciji poslodavaca , kako i koliko može privređivati iznuren ili bolestan radnik, zabrinut za svoju porodicu, decu, u jagmi da preživi, i sačuva zdravlje najbližih, da otme decu od uticaja ulice, da spase porodicu od raspada?
Današnja borba protiv lakirovke u Srbiji je jedan od najprioritetenijih zadataka. To će biti otvaranje širokog fronta protiv svih onih potplaćenih, kupljenih, ljigavih oportunista, zaplašenih, površnih , zloupotrebljenih, neznalica, onih koji nemaju moć empatije ( stavljanja na tuđe mesto), koji zarad svojih kratkoročnih interesa svi zdušno i kratkovido ukrivaju istinu o UZROCIMA. Skreću beskrajno pažnju na sporedne teme, razblažuju, ulepšavaju. U zemlji na nosilima stvaraju glamurozne fešte-Hleba i igara, ostarelim i bolesnim nude pornografiju i hedonizam.
Lakirovka u današnjoj Srbiji je intenzivirana, tajkuni pribegavaju lažima, represiji, opasnim zaplašivanjima, potkupljivanju, kroz kadrovsku politiku promovišu svoje na isturenim mestima, pojačavaju do usijanja indoktrinaciju svojih kadrova, sire intrige i zavade, ali to čine najviše preko intelektualaca oportunista.
Dakle, prelazim na glavnu temu, ovoga puta se obraćam oportunističkim intelektualcima.
Prema enciklopedijskim izvorima, oportunizam je neprincipijelno korišćenje povoljnih prilika za ostvarivanje sopstvenih, uskih, sebičnih pragmatičnih interesa i ciljeva, ne vodeći računa o moralu, opštim interesima i dugoročnim ciljevima, što može biti povezano sa slepom sebičnošću, ili pak iracionalnošću, iliti glupošću. Oportunizam se susreće u svim sferama ponašanja osoba, mada se najčešće vezuje za politiku i politikanstvo. Kao crta ličnosti za oportunizam je važna odlika tržišnog karaktera i konformističke ličnosti ( Wikipedija).
Želim da kažem da je u Srbiji u izvesnoj meri veštački stvorena široka panorama tzv.priznatih intelektualaca, tako je bilo i pre 2000 godine , a i posle, koja nije reprezentativna, nego je podešavana od strane moćnika,onako kako im odgovara. Ako si sa nama, naš si, bićeš nagrađen. (Istini za volju među priznate su se probili i pojedini blistavi nezavisni umovi, ovi redovi se ne odnose na njih). Njihova reč se čuje, uvažava. Otuda, je pogodan momenat da se na dnevni red stavi pitanje konformizma pojedinih srpskih intelektualaca, koji jos nisu postavili pod lupu naucne analize uzroke sadasnje krize i raspada zemlje.Treba istaci razorne posledice oportunizma, njih, koji bi trebali pre svih da budu hrabri, da kazu sve sto treba reci, jer je njima data reč. ( Ostale niko ne sluša). Ovim navodnim intelektualcima koji su godinama, neki decenijama, ukrivali istinu, iz zle namere, ili straha, neznanja, nedostatka empatije, ili jednostavno zbog privilegija, dobro će dolaziti danas da ‘’mudrački’’ racionalizuju da „samo budale govore istinu, ili da one javno kazu ono sto pametni u sebi potajno misle“; smijulje se dan danas zlobno u svoje samoljubive sujetne bradice umišljenih sveznalica, oblizuju strasno podarenim privilegijama omašćene gubice: ‘’Ama to bulazne one dvorske budaletine, intelektualna nedonoščad“. U koju kategoriju svrstati takve intelektualce koji svoj strah ( klimoglavački drhteći, ulizički šapuću:“Pevac koji rano kukurice zavrsi u loncu“), racionalizuju nekim navodnim visoko intelektualnim nivoom izlaganja, intelektualnom odmerenoscu navodnih vrhunskih srpskih intelektualaca. Srbija nestaje, zar je rano kazati ovu istinu? Ako sad ne smognemo hrabrosti, sutra već može biti kasno? Prežimaju svoje privilegije i život pošteđen stresova i strahova, kao što krava žvaće seno u jaslama, ušuškavaju se prostački u lagodne zadobijene pozicije-sve kao nagradu za izdajničko ćutanje ( “Ama necu da budem samoubica, nisam ja budala kao oni jezičavi neuki stradalnici samoubice, neću nikome šalabajzerski da stavljam prste u oči, ništa ne mogu postići, samo ću navući gnev na sebe i svoje. Bolje je ovako umereno, barem ću nešto postići)? Sta reci o misli nobelovca Ive Andrica izrecenoj jos pocetkom proslog veka: Ovo su smutna vremena gde pametni cute , budale govore, a fukara se bogati? Da li je ovaj genije pisanja bio u pravu.? Ne, istina se mora reći, ako se ne kaže sve vene. Da je ranije govoreno o svemu bez dlake na jeziku, ne bi bili u sadašnjem ćorsokaku, bili bi slobodni i prosperitetni kao demokratska Evropa. Grešile su čitave naše od straha sleđene ćutološke generacije. Jos su smutnija nego u vreme nobelovca Andrića bila vremena u doba Tita i Milosevica. I danasnja vremena tranzicije su jos mračnija, varaju se oni koji misle da je danas bolje. Mozda se nalazimo u najdelikatnijem momentu u nasoj , ne samo novijoj istoriji.
Izvucimo pouke, progovorimo!
Ovim konformističkim, oportunistički nastrojenim intelektualcima se ne bi mogla osporiti potreba za odgovarajućom dozom odmerenosti i diplomatičnosti, jer naš narod sa pravom kaže KOGA JE MITITI NIJE GA LJUTITI. Ali sa druge strane, nesporno je da su oni velike štetočine, jer sprovode bezočnu lakirovku. Koji je izlaz? Oni sami bi trebali da prozru u igru sa njima, da ne budu naivno površni, da budu manje egoistični i slavoljubivi, da budu skromniji, sve do ustupanja svojih medijskih prostora i javnih nastupa onim hrabrijim. Oni treba ipak da se potrude da uprkos svega ukažu na neki način na glavne probleme. Ovako kako postupaju je krajnje nedolično, takve osobine ne krase prave intelektualce.
Vi zbog vaše uskogrude samoživosti žrtvujete sudbinu ove nacije i države!.Među vama ima onih koji se dobro razumeju u psihologiju, ili psihjatriju, da li vi znate šta je to grandomanija, manija veličine?
Želim da se izjasnim o još nekim suptilnijim zavijutcima današnje tehnologije falsifikovanja stvarnosti, iznesimo na videlo tajnopolicijske psiho-socijalne mućke kojima se konzervira lakirovka.
Danas se dešava istinska zloupotreba na relaciji tzv.“umereni“i“radikalni“javni poslenici, koji javno istupaju perom i jezikom. Želim da produbim prethodne teze o oportunističkim intelektualcima. U ovom kontekstu kada kažem’’umereni’’, mislim na one preplašene, ali sa stečenim oreolom‘’ mudraca’’, slavnih mislioca, književnika, koji paradiraju uvek isti na medijima, u tv emisijama, na javnim tribinama, gostuju širom zemlje, pa sve do objavljivanja u časopisima, neki od njih su tiražni pisci. Zasigurno da među njima ima nadarenih i valjanih, istinskih umetnika i slobodarskih stvaralaca. Njima svaka čast. Ali ovoga puta mislim na one druge, na one kojima je zajednički imenitelj-konformizam. Tajkunski poslušnici u medijima, časopisima, izdavačkim kućama, konformistički nastrojeni org
